НЕ ЧУПАЈТЕ МИ КОРЈЕЊЕ
Не чупајте ми коријен
он не расте на сваком
тлу...
Не вадите ми срце
оно је остало ту.
Уништите и прегазите све
Ал' трава ће поново да
ниче...
Из коријена дјетињства
мог,
расту старе приче.
Душа непреболна
сваког се камена сјећа,
прољећа, љета, јесени и зима
на камену цвијећа.
Не чупајте ми коријење
што чува прадједове
и дједове моје,
очев гроб и мајчине сузе
урасле у моје музе.
КРОЗ ПУСТУ НОЋ
Умире тама
у жижку лампе
у тмурној
јесењој ноћи,
кроз маглу и даљину
кроз нијему тишину,
пробијају се очи...
Родни дом испред мене
отварам позната врата,
отац и мајка за столом сједе...
Мачка поред пећи преде
одсјај ватре на све стране
обасјава косе сиједе...
Дуго вас не видјех
најдражи моји,
ватра ме у грудима пече...
Прелијепа слика у
мојим очима, сјећа
на посљедње вече...
Руке се шире
загрљај траже,
хватају празнину,
очи несрећне
сузом влаже
гледају у ноћну тмину...
Сјећања ми не дају мира
слика за сликом се ниже,
кроз пусту ноћ
и голо грање
све сам Лици ближе.
ВУКОВИ У МОМ КРАЈУ
Ноћас завијају вукови
чује се звјерињи пој ,
лијепи и крволочни
спремају се у бој.
Кажу има их много
накотиле се звијери ,
када су отишли људи
они су заузели.
Зима и глад их тјера
морају да траже храну ,
ноћас ће њихов пој
нанијети неком рану.
Те прелијепе звијери на слици
од којих се крв у жилама леди ,
када се сретнеш са њима
коса нагло осједи.
Слушам злокобну пјесму
језа низ кичму ми клизи,
само да не дођу у села
да не буду људима близи.
Стазе утабане по снијегу
један по један у колони се нижу ,
поносни и лијепи, а окрутни тако
сигурним кораком ка жртви стижу.
