детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСПОВИЈЕСТ

Боже, шапућем,

Спаси овог проклетника,

Којем глава виси на раменима.

Спаси овог несрећника

Који носи овоземаљску тугу са собом.

Спаси овај изданак људски

Који би се радије претворио

У отпала пера птица

Него што би остајао да бивствује

И да тиме одузима неком другом

Вријеме на земљи.

Одагнај немилост са мога пута.

Смилуј се над овим човјечијим вапајима,

Осјећам како трнем у немоћи,

Осјећам како трунем у самоћи.

Господару мој,

У овој сабласној ноћи без свитања,

Покоран стојим пред твојом сликом,

И слутим како ме грехови ишчекују.

Како ми једу кожу,

И како циједе покајање из мене.

Премили оче,

Отклони оно људско с мене!

Проклет сам на самосажаљење

Против којег се вртоглаво борим

Али које ме и немило сустиже!

Ниске страсти ми у руке падају,

Прогоним самога себе

Из храма свог ума.

Издао сам налог за екскомуникацију

И нећу жалити

Ако ме непримиш у своје царство.

О, Боже, једини спасу,

Тражим опроштај,

За све почињено.

Туђа Крв по мојим ногама

Се лако спира водом.

Али крвав ум

Не могу спасти

И тиме уједно

Од својих страсти

Одрасти.

Опрости што моје цвиљење

 одузима ријеч било ком другом звуку,

Осјећам се безвриједно

И од мог покајања нема освртаја.

Видим се само незнатан

И умилан у свом извињењу.

Смјело ти још увијек тражим

Умањење казне,

И преклињем за одузимање

Моје душе празне.

 

 

ИЗОБЛИЧЕЊЕ

 

Шумске погодности

Уобличавају моје мисли

И стварају човјека

Који је роб својих осјећања

Прегршт ланаца

Покорава ми тјелесност

И обузима ме свом силином

А ја се вртоглаво борим

И не дам ово меса са костију

Не дам ово подло биће

Раскош ума ме дозива

Цичем за апатијом

Желим да сам птица

Да могу да одлетим од шуме

У којој сам бачен

И угњетан

Желим да одлетим

Осјећања ме спутавају

Непомућеност мога духа

Вапи за слободом

Хоћу да имам промет

Кроз ваздух

Желим само нужне потребе

Недодирнуте непотребним

Моја воља

И задовољства

Од пуког су безначаја

Ова искра унутар мене

Што гасне и вијори

Опкољава ми руке

И чланке ногу

Не да ми

Не да ми да нестанем

Хоћу да сам вјетар

Да ми нико не види крила

И да идем куда ми душа сеже

Да се распростирем и да одагнам

Стрепњу и малаксалост

Једног промуклог гласа

Што ми подмукло намеће

Своје сирове емоције

Што без трунке срама

Заклињу ово тијело

На вјечну и беспомоћну чаму

Одбијам да ходам улицом

Ја нисам овај крвоток

Згучен сам и мален

Стрепим од својих потреба

И преклињем их да нестану

Да се затворе као поре

Распрсле по моме тијелу

Гледам себе

И видим функционалност

Без и једне функције

Живим за упрошћавање потреба ега

Који не зна и не слути

Да не може да се ослободи

И ком не може да се надомјести

Ништа за чим чезне

Он нема ништа

Сем тјелесно стање

А ја желим да сам безобличен

Само вјетар

Има душу

 

 

СРАМ

 

Жмиркање људских потреба

Протјерало је из мене човјеколики облик

Прекинуо сам синтезу пророчанства

И почео да корачам уназад

Еволутивно сам пореметио спрегу

Трансформисао сам се у оно

Од чега сам бјежао

Свео сам се на хомеостазу

Коју сам прогутао И сажвакао

Ноћима кубурим сам са собом

Кудраве су планине преко којих сам прешао

Да савладам себе

Сва моја таштина И борба

Пале су као дијете које не познаје ход

Сабласна жено,

Због тебе сам заборавио све своје борбе

Гологлав сам био пред твојим ништавлуком

Као да ништа прије тебе није било у овом створу

Који је од полиморфности облика

Пред тобом пао као да је анималан

Покуњен носим поразе

Рјешавао сам метафизику

А поразила су ме два помножена броја

Умањила си моје самољубље

Које сам гајио за све оно што сам постигао

Мислио сам да сам сплет алгоритама

Поразила ме жена која није чула за кибернетику

Мислио сам да сам ковач

Поразила ме жена из металног доба

Мислио сам да сам Александар Велики

Поразила ме жена што копа канале код Еуфрата

Обезданила си ми ријечи

Оповргнула постојање

Могу да псујем И вичем

Ти ме не би схватила

Могу да лајем И режим

Ти би се смијала

Нискобуџетни сам створ једнак теби

Кад сам доживотну зараду на тебе уложио

Мој је срам И стид

Дижем бијеле заставе

Нек чују сви

Хитлер је слаб због једне жене

Теслу је убио електрон

Мендељев је помијешао кап воде са златом

Пирамиде је срушио сунчев зрак

Мене је минирала лажна љубав глупе жене

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: