детаљ слике: КРК Арт дизајн

AНАХРОНИ ПИСАЦ

     Откако је наступила пандемија и откако радимо од куће, увели су у фирми у којој сам запослен неку врсту седмичних новина које нам шаљу електронском поштом. Ту нам дају савјете за ментално здравље, подучавају нас како да финансијски преживимо у временима кризе, преносе извјештаје кризних штабова а, да се не бисмо сасвим отуђили једни од других и сасвим емоционално отупјели и испразнили, у сваком броју седмичних новина представе двоје-троје радника, мојих сарадника. У тим прилозима одабрани показују гдје им се у кући налази ново радно мјесто, како саде баште, пецају, свирају гитару, кувају, иду с дјецом на пјешачења. Све у свему – идила чиста. Као да је била потребна пандемија па да људи открију љепоту дома, породице, малих обичних ствари.

     Прије двије недјеље дође ред и на мене да се представим, те и ја у свом прилогу поставим фотографије мог радног стола који гледа на ливаду испред куће и коју ревносна фирма за одржавање зелених површина свакодневно шиша, подшишава и тимари производећи несносну буку од које сам већ упола слуђен. Покажем ту фотографије како кувам, правим здраве сокове, идем у шетњу. Све као и други запослени прије мене. Не искачем из шаблона, а на крају додам и слике корица мојих књига и наведем како пишем кратке приче и преводим с њемачког.

     Не прође много, а јави ми се колега из тзв. „кадровског“ (ружне ли комунистичке ријечи!, али не знам како да назовем тзв. „људске ресурсе“) и упита ме да ли бих можда био заинтересован да објавим неку своју кратку причу у електронским новинама, пошто су многи упосленици фирме показали интересовање. Одговорио сам му да ћу погледати да ли неки од мојих превода адекватан и да ћу се јавити.

     Прво сам у разматрање узео превод моје приче „Кривица“ у којој отац пребија дијете каишем због неке минорне кривице, и одмах одустао јер ко ће напредној канадској читалачкој публици понудити причу с елементима породичног насиља, која описује дисциплину, неприкосновени ауторитет и не осуђује (барем не директно) насиље над дјецом.

     Помислих затим да им понудим моју „Голубију причу“, коју такође имам преведену и у којој описујем како у некој згради с кондоминијумима голубови почињу да се гнијезде на балконима, па како долазе соколови који почињу да тамане голубове, потом соколови крећу да тамане и кућне љубимце, док једног дана испред куће не осване соко с ранама на врату од убода оштрим предметом. Идеја ми је била да покажем спиралу насиља или како једно насиље порађа друго. И тако у бескрај. И, наравно, одмах одустанем од идеје да понудим превод приче са живописно описаним сценама насиља над животињама, јер у овој земљи су само истополни парови заштићенији од животиња.

     Сљедећа ми је на ум пала преведена прича „Босанска љубавна прича“ која се дешава у Тексасу и у којој кћерка по први пут кући доводи тамнопутог дечка и представља га оцу и мајци који су и сами у мјешовитом браку зачетом још давних осамдесетих у Босни. На крају отац, кад се све смирило и кад се остали укућани повуку у своје собе, остаје сам на веранди, а с леђа му прилази у пуница и тјеши га: „Знам како ти је зете. И мени је тако било кад сте се узели ти и кћи моја. А онда се човјек навикне. Навикнут ћеш се и ти. Траје мало, али на крају човјек свикне на сваки белај“. И, наравно, одустанем и од овог превода, јер ко још жели у овим шкакљивим и несигурним временима да буде осуђен за расизам, премда сам лично оперисан од њега. Откако сам напустио домовину одувијек сам био окружен припадницима свих раса, боја и савршено смо се подносили и слагали. Чинило смо једноставно чопор обесправљених и угњетених гдје боја коже и национална припадност не играју никакву улогу. Везивале су нас много дубље и чвршће нити потлачености и чежње за отаџбином.

     На крају се одлучих за једну неутралну причу под именом „Смиља“ у којој наша босанска жена долази у кућу моје мајке са шестомјесечном Смиљом у повоју. Оставља је на кауч, сједа за сто, припаљује цигарету, срче кафу и расправља с мојом мајком о исправности повијања дјеце до врата или само „између ножица и до испод пазуха са слободним ручицама“. У неком тренутку Смиља се буди и почиње да плаче, а комшиница изјављује како је не пада на памет да устане и да је превије и квари себи „мерака“ кафе и цигаре. У том часу ја ступам на сцену и скрећем Смиљину пажњу на себе и од мог погледа и близине, Смиља се уистину смирује и престаје да плаче, а ја на крају приче закључујем да сам већ као мали посједовао извјесне опсјенарске способности да својом близином умирујем људе. Да, и на крају пошаљем ту причу - Смиљу, коју сам, додуше, преименовао у Марију, због лакшег изговора.

     Размишљао сам да ће прича оваквог садржаја засигурно бити досадна читаоцима из фирме у којој радим, али сам барем био на сигурној страни – прича је била „политички коректна“ и није у себи садржавала никакве елементе насиља, расне или полне нетрпељивости, премда је и она имала два критична момента: пушење у близини дјеце и нехај и небрига мајке за дијете које плаче.

     Но, за дивно чудо, прича се свидјела двоје радника. Једном из маркетинга који ми је написао да је могао да у ноздрвама осјети мирис кафе просуте на шпорет и дим цигарете који се извијао из комшинициних ноздрава. И једној мојој бившој земљакиња из Вареша која ми је написала да је прочитала причу и мајци. Наглас преко телефона. И рекла ми је још да је мајка у неком тренутку почела да плаче. Сјетила се својих комшиница и љепоте заједничког живота у Босни.

     Но, мене ни ова два охрабрујућа гласа читалаца, нису разувјерила да сам ја у суштини један анахрони писац, чије теме и гледање на свијет никако нису у складу са савременим трендовима. И да ће лагано са одласком оних неколико десетака мојих читалаца који су већ одавно превалили четрдесету или педесету и који су однекуд из „наших крајева и још увијек знају ћирилицу", са списатељске сцене нестати и моја безначајна звијезда која је начас засвјетлуцала у мојим раним педесетим годинама и која је зглавињала у ништавило слично некој несрећној комети прије него што је и успјела да се разгори.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: