О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ШЉИВА

Немања Зивлак
детаљ слике: КРК Арт дизајн




ШЉИВА



Може ли се Уна у чашу налити, да је понесем,
Или да Врбас улијем у свадбарску плоску;
Неретву, Босну и Дрину да попијем као сузу?
Јер кажете да то није моје и да сам ту странац,
И више од тога, туђ, никоговић, слуга и ничији род
Да сам на тим обалама избачен као поплавом донесен,
Да су ме неке струје и неки вјетрови донијели.
Кажете ми да понесем што је моје и да се губим
Да стрпам темеље у џепове и пртену торбу
Најбоље да унарамчим споменике и цркве
Да прекопам ђедове и до бијелих чела
А што бих копао дубље, то бих све више налазио јама
А како њих да понесем?
Како да раскопавам и рушим мир светих
Оних чије сте главе у међе уградили
Како да понесем оне које сте узидали у темељ моје куће
Којој шљеме дохвата до небеског пријестола
Како, а да не будем проклет, да се дрзнем -
Смијем ли да купим никада покупљено
И да пребирам и ожалим никада прежаљено
Или да са неке планине и неке литице, неке греде
Подвикнем на вас онако како су и моји преци.



Хтио бих, али су ми нејака плећа и снага мала
Да упртим на леђа Динару, Романију и Озрен
Да се заметнем Грмечом, Мањачом и Леотаром
Да савијем у свитак свето Попово поље,
Гламочко, Лијевче и цијелу Семберију, како без њих,
Па све тако, сваку стопу ђе је пошкропила
Врела крв мојих праотаца,
До Дрине, мора, Саве и опет у круг, обори!
Да разаберемо моје од вашег, да посијемо међаше
Да утврдимо и да се око међа више не гложимо.
Или ми ни то не дате?
А шта ми дајете, и што ме гоните, ако није моје?
Ако нису моји манастири - чији су?
Ако нису моји гробови - чији су?
Ако нису моја имена - чија су?


Можда оних зарад чијег рачуна и воље
Нашим вратовима мастисте конопац
Нашим тјелесима стржево коље
Или све лацмански радите за новац?


Не би вам доста земаљска кугла, колико су жвале зинуле
Али и све да вам дам,
Да поклекнем до раздробљене лобање!
Једно никако не могу, једно што ми је најпрече
Не могу и нећу да вам дам, за овог живота - шљиву!
Једну једину шљиву!
Ранку - ону што рађа најљепше плодове - и хранитељку.
Под том шљивом ме мајка ономад родила,
Под том шљивом сам убрао прво цвијеће
У крошњи те шљиве сам први пут усне пољубио,
Уз њену препеченицу сам наздрављао сватовима и свадбарима
Кумовима и рођацима, браћи и братићима
И кап пуштао на земљу за претке који ме гледају с небеса
Све вам дајем, ал' шљиву вам не дам!
Она је моја, а ви своју садите и његујте, ако знате.
Мени је моја остала од оца.
Њему од његовог, а опет њему од његовог
И тако осамнаест кољена уназад дуги низ вијекова,
А ви би да за један дан, једну ноћ -
Оштрим дивитом или оштрим ножем, као и преци ваши -
Прекинете то дебело брвно гајено вјековима.
Засадите своју и срећно вам било, мимо мене
Берите плодове и здравите госте, ако их имате
Али моју шљиву, и моју стопу, мој камен и моје све...
Нити вам дам, нити продајем, нити помишљајте!


Неће се вратити времена стара
Нема више паша, ага и бегова
У једну шљиву сва ми је част стала
У ону шљиву од прије Косова!




ЗБЈЕГ


Тишина, прекрила поље, небо и шуме
Врелина, спарина, дан без дашка вјетра
А збјег у точак историје убачен као у жрвањ
Меље се с једне на другу окуку
Стопа му је већа од метра
Нико да се гласне, ћутке, смирено
А молитве о небеса као о бубањ туку.
Понеки уздах, понека суза, роптање болно
Наслоњена избраздана лица
Питања и одговори, све је у врећи брашна
Је ли све била наша странпутица?
Погледај - заусти старина -
Можда ово није ни тако рђаво?
'ајде знај, јадна главо, да се бар спаковасмо
Сад кад стигнемо код рода па нас пригрле
Да нас питају за живе и оне који осташе
Јуче сам нешто мислио -
И ево, да те питам право, а пита свога исписника,
Његова слика и прилика, његов одраз у огледалу
Ћелава глава уз ћелаву главу -
Ђе нам се ђеде онај мали
Што смо га на раменима по сњеговима
До школе на смјену носали
Бјеше ли оно Симиног Петра
За науку му дадох из штале јуницу
И два метра жита у зрну
Али нам се он никада не поврну.
Можда нас он сачека тамо ђе идемо?
Или се снаш'о...
А збјег само меље...
Виђе ли ти послије онога љета малога Станковог
Купио је са мном шљиве и презрело воће
Прикричио сам му да нам се врати
Да га послушамо; рече да 'оће...
А сада ни њега нема, ко зна ђе је,
Можда се и он снашо?!
Добро, проговори!
Знаш ли онога мусавога малишу?
Што није успио да се снађе
Није стиго
На њега оборише стијене, стабла, вагоне и лађе
Само што није хтио како други хоће
Е, наше погажено жито и воће!



РАШЧУПАНКО



Био је тужан дјечак
Који је сакупљао бисере покапале низ лице
Увијек у погрешној, прашњавој дружини;
Гологлавом, мусавом тиму.
Дању и ноћу на тамној страни улице.


Тај рашчупани подеранко,
Очију плављих од небеса, прћастог носића
И косе црње од ковачевих гаравих руку
Желио је да сања безбрижне снове
Јава је лажни улог без покрића.


Никада довољно сит.
Неошишан, крмељав, рањавих дланова и кољена,
Али дрчни бунџија и правдољубац
Хајдук из првог луга
Јунак из старих прича и времена.


Он није остарио
Нису му боре ишарале лице него се смијеши
На балерину из музичке кутије
Покварену, зна, али јој каже:
"Хајде, мила, још једном заплеши!"


Желио је и сањао друго,
Али малиша на вјетрометини вјекова спава!
Скупи руке преко кољена,
Покрије се небом, подметне ливаду:
"Лаку ноћ, небеса, ускоро свањава!"






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"