ШЉИВА
Може ли се Уна у чашу налити, да је понесем,
Или да Врбас улијем у свадбарску плоску;
Неретву, Босну и Дрину да попијем као сузу?
Јер кажете да то није моје и да сам ту странац,
И више од тога, туђ, никоговић, слуга и ничији род
Да сам на тим обалама избачен као поплавом донесен,
Да су ме неке струје и неки вјетрови донијели.
Кажете ми да понесем што је моје и да се губим
Да стрпам темеље у џепове и пртену торбу
Најбоље да унарамчим споменике и цркве
Да прекопам ђедове и до бијелих чела
А што бих копао дубље, то бих све више налазио јама
А како њих да понесем?
Како да раскопавам и рушим мир светих
Оних чије сте главе у међе уградили
Како да понесем оне које сте узидали у темељ моје куће
Којој шљеме дохвата до небеског пријестола
Како, а да не будем проклет, да се дрзнем -
Смијем ли да купим никада покупљено
И да пребирам и ожалим никада прежаљено
Или да са неке планине и неке литице, неке греде
Подвикнем на вас онако како су и моји преци.
Хтио бих, али су ми нејака плећа и снага мала
Да упртим на леђа Динару, Романију и Озрен
Да се заметнем Грмечом, Мањачом и Леотаром
Да савијем у свитак свето Попово поље,
Гламочко, Лијевче и цијелу Семберију, како без њих,
Па све тако, сваку стопу ђе је пошкропила
Врела крв мојих праотаца,
До Дрине, мора, Саве и опет у круг, обори!
Да разаберемо моје од вашег, да посијемо међаше
Да утврдимо и да се око међа више не гложимо.
Или ми ни то не дате?
А шта ми дајете, и што ме гоните, ако није моје?
Ако нису моји манастири - чији су?
Ако нису моји гробови - чији су?
Ако нису моја имена - чија су?
Можда оних зарад чијег рачуна и воље
Нашим вратовима мастисте конопац
Нашим тјелесима стржево коље
Или све лацмански радите за новац?
Не би вам доста земаљска кугла, колико су жвале зинуле
Али и све да вам дам,
Да поклекнем до раздробљене лобање!
Једно никако не могу, једно што ми је најпрече
Не могу и нећу да вам дам, за овог живота - шљиву!
Једну једину шљиву!
Ранку - ону што рађа најљепше плодове - и хранитељку.
Под том шљивом ме мајка ономад родила,
Под том шљивом сам убрао прво цвијеће
У крошњи те шљиве сам први пут усне пољубио,
Уз њену препеченицу сам наздрављао сватовима и свадбарима
Кумовима и рођацима, браћи и братићима
И кап пуштао на земљу за претке који ме гледају с небеса
Све вам дајем, ал' шљиву вам не дам!
Она је моја, а ви своју садите и његујте, ако знате.
Мени је моја остала од оца.
Њему од његовог, а опет њему од његовог
И тако осамнаест кољена уназад дуги низ вијекова,
А ви би да за један дан, једну ноћ -
Оштрим дивитом или оштрим ножем, као и преци ваши -
Прекинете то дебело брвно гајено вјековима.
Засадите своју и срећно вам било, мимо мене
Берите плодове и здравите госте, ако их имате
Али моју шљиву, и моју стопу, мој камен и моје све...
Нити вам дам, нити продајем, нити помишљајте!
Неће се вратити времена стара
Нема више паша, ага и бегова
У једну шљиву сва ми је част стала
У ону шљиву од прије Косова!
ЗБЈЕГ
Тишина, прекрила поље, небо и шуме
Врелина, спарина, дан без дашка вјетра
А збјег у точак историје убачен као у жрвањ
Меље се с једне на другу окуку
Стопа му је већа од метра
Нико да се гласне, ћутке, смирено
А молитве о небеса као о бубањ туку.
Понеки уздах, понека суза, роптање болно
Наслоњена избраздана лица
Питања и одговори, све је у врећи брашна
Је ли све била наша странпутица?
Погледај - заусти старина -
Можда ово није ни тако рђаво?
'ајде знај, јадна главо, да се бар спаковасмо
Сад кад стигнемо код рода па нас пригрле
Да нас питају за живе и оне који осташе
Јуче сам нешто мислио -
И ево, да те питам право, а пита свога исписника,
Његова слика и прилика, његов одраз у огледалу
Ћелава глава уз ћелаву главу -
Ђе нам се ђеде онај мали
Што смо га на раменима по сњеговима
До школе на смјену носали
Бјеше ли оно Симиног Петра
За науку му дадох из штале јуницу
И два метра жита у зрну
Али нам се он никада не поврну.
Можда нас он сачека тамо ђе идемо?
Или се снаш'о...
А збјег само меље...
Виђе ли ти послије онога љета малога Станковог
Купио је са мном шљиве и презрело воће
Прикричио сам му да нам се врати
Да га послушамо; рече да 'оће...
А сада ни њега нема, ко зна ђе је,
Можда се и он снашо?!
Добро, проговори!
Знаш ли онога мусавога малишу?
Што није успио да се снађе
Није стиго
На њега оборише стијене, стабла, вагоне и лађе
Само што није хтио како други хоће
Е, наше погажено жито и воће!
РАШЧУПАНКО
Био је тужан дјечак
Који је сакупљао бисере покапале низ лице
Увијек у погрешној, прашњавој дружини;
Гологлавом, мусавом тиму.
Дању и ноћу на тамној страни улице.
Тај рашчупани подеранко,
Очију плављих од небеса, прћастог носића
И косе црње од ковачевих гаравих руку
Желио је да сања безбрижне снове
Јава је лажни улог без покрића.
Никада довољно сит.
Неошишан, крмељав, рањавих дланова и кољена,
Али дрчни бунџија и правдољубац
Хајдук из првог луга
Јунак из старих прича и времена.
Он није остарио
Нису му боре ишарале лице него се смијеши
На балерину из музичке кутије
Покварену, зна, али јој каже:
"Хајде, мила, још једном заплеши!"
Желио је и сањао друго,
Али малиша на вјетрометини вјекова спава!
Скупи руке преко кољена,
Покрије се небом, подметне ливаду:
"Лаку ноћ, небеса, ускоро свањава!"
