детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАНКО ПАВЛОВИЋ: НЕЗАБОРАВ ИМ ДУГУЈЕМО

Са Ранком Павловићем, једним од најзначајнијих савремених српских књижевника и лауреатом Годишње награде Удружења књижевника Републике Српске, могли бисмо да разговарамо о поезији, причама, романима, књижевности за децу, књижевној критици и есејистици, о наградама... Овог пута са Ранком Павловићем из другог угла.

Пише: Гордана Јеж Лазић, 6.мај 2022. Београд - Бања Лука

Ранко Павловић

Ранко, чест сте гост у школама, са радошћу детета описујете те сусрете. Како памтите једну од највећих књижевних манифестација на овим просторима икада „Ћопићеве стазе детињства“ за Бранкова живота? Чини ли Вам се да од Бранкове скромности нисмо видели какав књижевни горостас улази у историју српске књижевности? Примећујете ли Бранков утицај – мотивацију, атмосферу – код савремених песника и приповедача?

Манифестација „Ћопићевим стазама дјетињства“ нарочито се памти по пишчевим доласцима у завичај. Његове посјете школама и селима биле су праве мале народне светковине. Људи су долазили пред школе, рецимо,као на народне зборове. И сви су чекали да им Бранко подари ону своју врцаву ријеч, а он је, отворена срца, не припремајући се за то, знао како да се обрати дјеци, како старијима, а како кад су и једни и други на окупу. Нека врста страхопоштовања, послије првих његових реченица, прелазила је у непосредност, у драге сусрете Крајишника, као да су се сви нашли на неком црквеном збору или „конференцији Народног фронта“. Бити тада у Бранковој пратњи, за писце који су долазили из свих крајева Југославије, представљало је велику част, а велики писац није дозвољавао да ико падне у његову сијенку.

Чињеница да је Ћопић био најтиражнији и најпревођенији писац у тадашњој Југославији свједочи о његовој величини. Ипак, за живота, чини се, није био довољно проучен, његово дјело није освијетљено пуним свјетлом, јер је често сматран весељаком и забављачем, при чему се теже уочавала сјенка туге у његовом осјетљивом, њежном бићу, што је пажљив посматрач могао уочити и у дјелу. Па још када су му на главу ставили трнов вијенац „Јеретичке приче“, књижевна критика се мало пригушила, или је, да јој се не би замјерило, испред писца истурала његово стваралаштво за дјецу, плашећи се да дубље заоре, на примјер, по згуснутим слојевима „Глувог барута“. Тек када се појавила његова, можда понајбоља књига, „Башта сљезове боје“, почело се с озбиљнијим анализирањем његовог дјела. Више критичара и теоретичара књижевности, међу којима и његов земљак Светозар Личина, озбиљније су указивали на горчину његовог хумора, на укоријењеност књижевниковог језика у крајишки народни говор и на суштинске вриједности његовог дјела.

Писао сам о томе, па овдје само кратко: Ћопићев претходник, Петар Кочић, његов сљедбеник, Ђуро Дамјановић, и он сам, мале људе из свог завичаја извели су на велику књижевну сцену. Онај иза каце Петра Кочића дао је неке своје карактеристике оном Ћопићевом јунаку који сам за себе каже „Ја сам ти онај неки Раде са Брдара“, а обојица Дамјановићевом Јефташу. Сваки од ових крајишких приповједача има аутохтон стил, посебна језичка обиљежја, различите поступке у креирању својих литерарних јунака, мада је јасно уочљив исти језички миље, слична, крајишка, атмосфера, готово идентични усуди ликова који живе међу нама као да су, како нам се учини, одрасли с нама и, једући горке залогаје, знали да се на свој, крајишки начин (али увијек са универзалним обиљежјима) веселе, па и подругују животу и друштву. Једнако као Кочићев, тако је и Ћопићев утицај на писце који су долазили послије њега уочљив у дјелима која су нам подарили. Имена не бих набрајао, има их много, јер бих сигурно неке прескочио, а то би био неопростив гријех.

 У својој „Молитви“ Петар Кочић крикнуће вапај душе за „речима крупним и големим... као брда хималајска“. Колико је крајишких српских родољубивих песника изнедрио ехо Кочићевих речи? Кога не смемо да заборавимо? А, колико је утицај кочићевске сатире присутан данас? Или у савременој крајишкој сатири имамо мешавину Кочићевог и Ћопићевог хумора?

Полазећи од тога да је свака добра поезија на свој начин родољубива, теже је издвојити пјесме (и њихове ауторе) који су имали тај кочићевски вапај. Међутим, шире посматрано, он се и те како осјетио у поезији и лирској прози: Драгана Колунџије, Драгана Студена, Станка Раките, Ранка Прерадовића, Ранка Рисојевића, Стевке Козић Прерадовић, Анђелка Анушића, Зорана Костића, Марка Ручнова, многих пјесника који већ дуже не живе на подручју Крајине, и многих других (набрајање је врло незахвално, увијек многи изостану). Наравно, ту је и плејада предратних и послијератних (мислим на Други свјетски рат) пјесника који су у родољубивој поезији оставили дубок траг.

У данашњој крајишкој сатири веома је присутан призвук Кочићевог и Ћопићевог жигосања друштвених појава. Да споменем само: Слободана Јанковића, Василија Карана, Живка Вујића, Миладина Берића, Живка Ђузу… И, ето, већ се покајах што сам почео спомињати имена.

Да, има мјешавине, не бих рекао хумора него Кочићеве и Ћопићеве сатире, с тим што је он код Кочића натопљена чемером, а код Ћопића врцавим хумором који ублажава укус горчине.

Напешачисмо се, Ранко, али изгледа да нам ниједном крајишке стазе врлетне нису тешке. Од Грмеча, преко Мањаче, стигосмо и до Козаре. А „Књижевни вијенац Козаре“ готово је постао синоним за чудесног дечака српског неосимболизма, Драгана Колунџију, толико га је спомињао. Ваше сећање на чика Драгана?

Драган Колунџија увијек је био и до посљедњег дана свог земаљског живота, остао велико, велико дијете. Увијек зачуђен пред шаренилом свијета, куд год је ходио, у себи је носио своју Козару, и онај свој бријег на који је „из матере испао“. Све своје пјесме знао је напамет и кад би почео да рецитује (увијек након подужег увода) тешко се заустављао. И куд год је путовао, није излазио из своје поезије; толико је с њом срастао да му није била потребна ни сопствена кожа.

Били смо заједно на многим књижевним манифестацијама, долазио сам на његове књижевне вечери, промовисао сам двије његове књиге, једну у Источном Сарајеву, другу у Бањој Луци, волио сам да говорим о његовој пјесми „Лето“, био сам у жирију који му је додијелио „Књижевни вијенац Козаре“, признање које је много раније заслужио него што га је добио…

Кад данас о свему томе размишљам, готово сам увјерен да Колунџија није минуо свијетом, него се неопажено уселио и прикрио у својој поезији, а наше је да разгрћемо те упечатљиве лирске слике и метафоре, и да га тамо тражимо да нам без престанка говори „Љубавну песму из Сежане“ и да отвори своје груди, јер – „У њима је магаре срећно што је у својој земљи“.

Козару је незамисливо споменути без још једног великана наше књижевне сцене, Младена Ољаче. По чему посебно памтите Младена Ољачу и који његови наслови су Вама најдражи?

Између Младена Ољаче и Козаре исписан је знак једнакости, не у виду двије водоравне црте, него у облику срца. Као и Колунџија стихом, Ољача је Козару писао (погрешно би било рећи: описивао) прозном реченицом, али топлом, њежном, лирском, чак и кад је њоме за будућа покољења сликао епопеју. „Мутно је небо као воловско небо“, реченица је из једног његовог прозног дјела која је сама по себи довољна да цјеловито ослика његов стил. Или једна друга, коју ево извлачим из несигурног запамћења: „Долази, носи сунце на раменима“. Не звучи ли то као стих истргнут из лирске пјесме?

Два су Ољачина дјела мени посебно драга. То су први наш модерни роман о ратном и поратном времену (опет говорим о Другом свјетском рату; напомена је неопходна јер код нас је мало безратних сушних времена!), остварен у, посебно за то вријеме, необичној форми и у поетици која се битније разликује од оне у којој су настајале Ољачине ратне хронике, те кратка прича „Син“, без које је незамислива било која антологија српске приче, али је тамо, нажалост, нема!

Ријечју, Младен Ољача је писац коме се морамо враћати.

Крајишка есејистика и књижевна критика незамислива је без имена проф. др Зорице Турјачанин. Рођена у Београду, цео свој радни век провела је у Бањој Луци и свим срцем тамо припадала. Шта не смемо заборавити када се сећамо проф. Зорице Турјачанин?

Зорица Турјачанин била је први доктор књижевности за дјецу на ширем простору. Нисам сигуран, али мислим и у Босни и Херцеговини. С одушевљењем, мање критикујући, а више хвалећи и указујући на то како би се могло боље писати, писала је о дјелима многих писаца на југословенским просторима окренутим свијету дјеце, а посебно о крајишким и босанскохерцеговачким књижевним ствараоцима. Пажљиво је пратила текућу издавачку продукцију, настојећиу да не изостави ниједну књигу намијењену млађем читаоцу. Кад би се на једно мјесто скупиле све књиге о којима је у неком листу, часопису, на неком симпозијуму или другом научном скупу дала свој суд, била би то позамашна библиотека, по броју књига слична онима какве сусрећемо у мањим општинским центрима. Није писала само о књижевности за дјецу, него и о књигама које су привлачиле пажњу и одраслих читалаца. Као примјер узећу оно што поуздано знам из личног искуства. Прошле године др Јелена Јањић приредила је, а Друштво чланова Матице српске у Републици Српској објавило моју библиографију која има више од 1.300 јединица. Када сам пажљиво погледао одјељак намијењен литератури, закључио сам да нема готово ниједне моје књиге о којој није писала Зорица Турјачанин.

Користим се приликом да се у овом одговору присјетим још једног вриједног хроничара књижевног живота у Крајини. То је проф. др Миљко Шиндић који је, поред осталог, писао о готово свим значајнијим крајишким писцима и њиховим књигама. До сада су приређене и објављене три обимне књиге овог аутора под насловом „Књижевна Крајина“, а сигуран сам да би их се могли приредити још макар толико. Иако у позном животном добу, овај Крушевљанин који је радни и највећи дио животног вијека провео у Бањој Луци, и данас помно прати збивања на крајишкој књижевној сцени.

Ово питање некако дугујем проф. Зорици. Колико је жена као аутор присутна у крајишкој српској књижевности. Ко су биле наше најпознатије књижевнице? И  да ли је жена као аутор у нашој књижевности кроз историју бивала  маргинализована?

Прво, појам Крајине у географским смислу није прецизно детерминисан, па се говори о Босанској Крајини, источној Крајини, западној Крајини, Високој Крајини и, једноставно, о Крајини која се преко бивши републичких а сада државних граница, простире до близу Јадрана. Ономе ко се не бави истраживачким радом и историјом књижевности незахвално је да се упушта у навођење имена, јер су у таквим случајевима грешке неминовне, па ћу се задржати на утиску (никако поузданој оцјени) да су жене као аутори у књижевности на подручју Крајине неупоредиво присутније у новијем неголи у прошлим временима.

Јесу ли крајишке књижевнице маргинализоване? Не бих рекао да јесу. У посљедње вријеме једна група млађих списатељица, „предвођена“ (да употријебим тај незграпан израз) Тањом Ступар Трифуновић, суверено „влада“ књижевном сценом, не само крајишком  и не само на подручју бивше заједничке државе. Заслужено добијају значајне награде, њихова дјела се преводе, постављају на позоришне сцене, прихвата их књижевна критика и књижевна јавност уопште…

Дара Секулић остаће запамћена не само као велика књижевница, него и као велики човек, песникиња свога рода. Да ли је Дара симбол крајишке жене и песникиње, снажне, нежне и племените у исто време?

Својим питањем прецизно сте и тачно окарактерисали Дару Секулић. Ту би се, наравно, могло додати још много атрибута, па да слика опет остане непотпуна. Ако Крајину схватамо у оном најширем смислу, онда она јесте симбол те крајишке жене, пјесникиње и боркиње „голубијег срца“, да се послужим Ћопићевом метафором. Ипак бих рекао да је Дара симбол Кордуна (рођена у Кордунском Љесковцу), па бих томе придодао и Баније и Лике. Најбоље је рећи да је њен живот симбол патње и пркоса, што је утиснуло и снажан печат у њену поезију.

И када се дотичемо ове области, као врсног познаваоца наше савремене књижевне сцене, морам да питам – кога бисте данас издвојили као књижевнице крајишког миљеа? Колико су жене аутори данас присутније на овом простору него у протеклим деценијама?

Посљедњих деценија најприсутније су у књижевности: Стевка Козић Прерадовић, Јованка Стојчиновић Николић (живи и ствара у Добоју али се као писац углавном остварује као неко ко припада тзв. крајишком кругу), Жељка Аврић (Крајишкиња која живи у Сремској Митровици), Сава Гуслов Марчета, док би списак млађих списатељица и оних које се приближавају средњем животном добу био подугачак. Ту су, да поновим, Тања Ступар Трифуновић,  Александра Чворовић, те Јелена Глишић у књижевности за дјецу…

Дару памтимо и по омажу Скендеру Куленовићу, творцу једне од највећих песама српског језика, „Стојанке мајке Кнежопољке“? Колико је језичко наслеђе  Скендера  Куленовића очувано у нашој савременој књижевности?

Језичко богатство Скендера Куленовића темељи се на завичајном народном говору, а међу писцима генерација које долазе послије њега доста је оних који се напајају на истом извору. Споменућу само: Ранка Рисојевића, Ранка Прерадовића, Зорана Костића, Предрага Бјелошевића… и опет три тачке у које би стала имена многих млађих пјесника и прозних писаца.

Ранко, колико год  је Крајина горовита, горовита је и крајишка књижевна историја. Кога нисмо споменули, кога још не смемо заборавити?

Да подсјетимо само на неке од оних који нису међу живима. Вриједно и богато дјело оставио нам је Љубо Јандрић, чија је књига „Разговори са Андрићем“ побрала многе похвале, а његов роман „Јасеновац“ неоправдано је заобишла НИН-ова награда. Па онда, од старијих, рецимо, Гојко Бановић, а од Јандрићевих вршњака расни приповједач  Ненад Радановић. Ту је и Слободан Јанковић који је оставио више запажених романа, збирки приповиједака, књига хуморески и афоризама. Недавно је у своје дјело преселио и Тихомир Левајац, аутор занимљивих романа и приповиједака. Нешто млађи од њих су прерано преминули Миленко Стојичић и Здравко Кецман. Није довољно изучен ни опус пјесама за дјецу Ђуре Стипановића, као ни разноврсно дјело Ћопићевог земљака, Ђуре Маричића из Хашана… Безброј пута сам сам себи рекао да се нећу упустити у авантуру навођења имена, јер касније човјек удара главом о зид кад схвати да је многе пропустио, али ето…

У протекле две године много нас је истински великих савремених крајишких писаца напустило. По чему ћемо памтити Кољу Мићевића, Стевана Тонтића...? Кога не смемо заборавити из ове књижевне генерације?

Та два ствараоца по остварености свог дјела припадају европској књижевности и култури. Готово је немогуће набројати чиме је све Коља Мићевић задужио нашу културу. Превођењем, властитим књижевним стваралаштвом, музикологијом, прожимањем наше са свјетским културама, док је поезија Стевана Тонтића сама себи, својим вриједности, отворила врата европске књижевне сцене. О њиховим саврсницима већ сам понешто рекао одговарајући на претходна питања.

На крају, морам да се осврнем на 56. Кочићев збор у Бања Луци. Најлепши утисак који сам са ове манифестације понела било је заједништво – генерацијска подршка међу песницима. Ранко, јесмо ли и хоћемо ли бити достојни поднебља у којем смо поникли, сећања на оне које не смемо заборавити?

Не смијемо себи дозволити да буде другачије. Пандемија ковида 19 зауставила је неке токове, политичка превирања и ратна збивања у нашим оквирима, као и у свјетским размјерама остављају дубок траг у култури, финансијска оскудица и често маћехински однос према књизи и издаваштву, идеологија потрошачког друштва – све то и много чега другог не смије бити препрека нашим тежњама да остварујемо и оно чему су тежили наши преци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: