САН И ВИД
Отвараш очи ко море свио,
док руке твоје дозивају и грле гладне пољупце моје.
А ја у вука претворих се, како бих ме погледала и
твоја рука, можда је ово само сан, онај што има очи.
Или крв среће која у себи пут среће има.
Отвараш очи, ја видим те, спиш, ја погледом будим те.
Јер мој си сунцокрет, иако још не посадих те, ти никао
си, а сад си море очију мојих, риба, коју пољупцем
мазим, оно сунце чије око погледом мазим, она срећа,
коју ником нећу дати да згази је.
Зато држим је на рубу зјеница гдје расле су трешње,
али оне небо плаве.
Тамо гдје свитања кораке сна грле,
а ти сан који отвара питања многа, рађа се прије
зоре рујне, мирише на кајсије, бујне живота мога
врели круг.
Што ли ово из грла излазе кости неке?
Не знам, али знам да ти си корак сваког сна, и љубав у трену сваког трена.
И кад помислиш на трула рођења, ја бићу сан и вид твога виђења.
Све ово, али љубави теби ћу тешко рећи довиђења, јер ти си огледало свих виђења.
И угледаћеш огољеног и самог, зато пусти да пјесма огањ његов буде, јер вукова љубав, све грли снове, старе и нове њиве, јер овдје се сан и вид једно другом диве.
