НИЧИЈА ШЋЕР
ја сам ничија шћер
немам родитеље буржује
ни рођаке што су се снашли
сигурне везе што отварају сва врата
задригле љубавнике
шаптаче
ја сам политички инвалид
дух који хода
немам новце да купим срећу
не жалим
мене радује снијег
улица живка николића
један блуз бар ноћу
јабуке кад порумене
радује ме
мој отац с поцијепаном лијевом ципелом
и мајка са шалом из деведесетих
хладна дневна пуна топлих људи
не треба човјек да остари
па да схвати
како је некада ништа све
и колико смо само имали среће
да немамо ништа
КЊИЖЕВНО РАСПЕЋЕ
Једном
Кад моја оловка стане
И мој ум заћути
А срце престане ударати зарезе
Сахраните ме у омиљеном стиху
Да заспим у загрљају вољених слова
Далеко од туђих, лажних тапшања по леђима
И извјежбаних осмијеха
Што облијећу око мене као црне птице
Него крените садржајем
Као Улицом бола
И разапните ме о наслов
Да као Исус словима гинем за вас
Једном
Кад моја оловка нестане
Знајте ни мене више нема
ЖЕНА ВУЧИЦА
Као Степски вук
Осамљен
Рањен
Несхваћен
Тако и рањена жена
Остављена је да крвари по папиру
Јуначки, ипак племенито
Значајно и зрело
Јер се она не свети
Не оштри зубе него оловке
Не вади канџе него срце
Не просипа лажи него истинита слова
И не показује осјећаје
Него умијеће кроз стих
Она пати
Али то никад нећеш осјетити
Јер њена су слова као шума у којој се скрива
Да би у тишини лизала своје ране
Такве су ти жене вучице
Храбре
Мудре
И поносне
