детаљ слике: КРК Арт дизајн

О НЕСНИМЉЕНИМ И НЕОБЈАВЉЕНИМ

ТЕЛЕВИЗИЈСКИМ ДРАМАМА ЈОВАНА РАДУЛОВИЋА

Јован Радуловић, Небо високо а земља тврда, ТВ драма за децу; Јован Радуловић, Ој пекарске дуге ноћи, ТВ драма, РТС издаваштво, Београд, 2021.

Свеобухватним књижевним радом Јован Радуловић (1951-2018) на изузетан начин је обиљежио готово четири деценије српске књижевности, од завршне трећине 20. до краја друге деценије 21. вијека. Указујемо на дванаест књига приповједака: Илинштак (1978), Голубњача (1980), Даље од олтара (1988), Замка за зеца (приче за децу, 1998), У Исламу Грчком (1999), Идеалан плац (2000), Старе и нове приче (2002), Нема Веронике и друге приче (2005), Мама врана, тата врана и деца вране (2006), Изгубљени топоними (2007), Уронити у матицу живота (2009), Сумњива сахрана (2012). Међу њима су уврштене и двије књиге изабраних прича: Изабране приповијетке (1995), Најлепше приповетке Јована Радуловића (по избору Душана Иванића, 2001). Објавио је и три романа: Браћа по матери (1986), Прошао живот (1997) и Од Огњене до Благе Марије (2008). Указујемо и на три Радуловићеве драме: Голубњача (1982), Учитељ Доситеј (1990), Бора под окупацијом (2006). Издвајамо и три књиге документарне прозе и есеја: По српској Далмацији (1995), Зрна из плеве (2007), Случај Голубњача – за и против (збирка докумената, 2008). Важно мјесто за разумијевање Радуловићевих погледа на књижевност и вријеме у коме је живио и стварао представља и књига разговора са Милошем Јевтићем Остаје прича (1999).

У књижевном раду Јована Радуловића, значајно мјесто заузимају и телевизијске драме, филмски сценарији и адаптације, које су највећим дијелом снимљене и приказиване у продукцији РТС. Издвајамо неке од најпознатијих наслова: Вучари Доње и Горње Полаче (1978), Челичење Павла Плетикосе (1980), Браћа по матери (адаптација ауторовог романа, 1988), Глава шећера (адаптација приповијетке Милована Ђ. Глишића, 1991), Свирач (адаптација приповијетке Милована Ђ. Глишића, 1998), Никољдан 1901. (адаптација приповијетке На слави Симе Матавуља, 1998), Стари врускавац (адаптација приповијетке Светолика Ранковића, 2000), Полача – Оквил (2004), Бора под окупацијом (2006). Комплементарна са наведеним насловима је и књига Телевизијски и филмски сценарији (2004), у којој су окупљени и објављени на једном мјесту наведени текстови. Важно је овом приликом нагласити да је сценарио ТВ серије Полача-Оквил наручен 2001. године за потребе драмског програма ТВ Београда, да су два његова поглавља уврштена у роман Од Огњене до Благе Марије (2008), али да сама серија није никада снимљена.  

Као писац телевизијских драма и филмских сценарија, Радуловић је скренуо пажњу широке публике на себе филмом Вучари Доње и Горње Полаче, који је режирао Здравко Шотра у продукцији ТВ Београд 1978. године. Изразиту пажњу привукао је филмом Браћа по матери, чији сценарио је урађен на основу текста истоименог романа 1988. године, а изнова се као режисер исказао Здравко Шотра у продукцији ТВ Београда. Важну улогу креирали су овом филму и глумци Славко Штимац и Жарко Лаушевић. Указујемо и на значајну гледаност и успјех Радуловићевих сценарија који су написани на основу познатих приповједака српских писаца епохе реализма. Најприје издвајамо Главу шећера која је насталапо истоименој причи Милована Ђ. Глишића, режирао је Дејан Ћорковић 1991. године у продукцији ТВ Београда, а остала је упамћена по одличној глуми Александра Берчека, Михаила Јанкетића, Николе Симића, Марка Николића и Горице Поповић. Иза тога је услиједила екранизација још једне Глишићеве приповијетке Свирач, а режирао је такође Дејан Ћорковић 1998. године у продукцији ТВ Београда, са изузетним глумачким креацијама Бориса Пинговића, Марка Николића, Николе Симића, Дубравка Јовановића и Неле Михајловић.

Ниједно сценаристичко дјело Јована Радуловића није толико пута репризирано на телевизијским станицама као филм Никољдан 1901. који је режирао Радомир Шарановић 1998. године у продукцији ТВ Београда. Радуловић је сценарио урадио на основу магистралне приповијетке На слави Симе Матавуља, а упамћена је и по успјешним глумачким остварењима Јелисавете Секе Сабљић, Јосифа Татића, Тихомира Станића, Светозара Цветковића, Весне Чипчић и Паулине Манов. Као посебно вриједно филмско остварење издвајамо екранизацију приповијетке Светолика Ранковића Стари врускавац, коју је режирао 2000. године Милан Кнежевић у продукцији ТВ Београда и са одличним глумачким улогама Љубомира Бандовића и Тијане Бакић, Милана Ћућиловића и Вере Дедовић. Екранизација је утолико била успјешнија што се радило о мање познатом Ранковићевом дјелу, а по свему једној од антологијских приповједака епохе реализма у српској књижевности.

На крају овога сегмента приказа Радуловићевог сценаристичког рада издвајамо као изузетно важну документарну драму Бора под окупацијом, коју је режирао Миливоје Мишко Милојевић 2006. године, у продукцији ТВ Београда. Дјело је настало на основу Станковићевих мемоарских сјећања и записа Из окупације, у којима је приказан живот у окупираном Београду 1916-1918. године, када је Станковић био принуђен да објављује чланке у аустријским окупационим Београдским новинама да би зарадио за преживљавање и голи опстанак своје породице у тим трагичним годинама српске историје. Због тога је, између осталог, писац након ослобођења доживио читав низ моралних осуда и јавних понижења и био је проглашен за „сарадника окупатора“, а тај срамни жиг га је пратио све до смрти 1927. године. У наведеној телевизијској драми изузетне глумачке улоге одиграли су Небојша Љубишић (као Бора Станковић), Драган Мићановић (као Милан Огризовић), као и Анита Манчић у улози Борине супруге Гине Станковић.

Сви наведени сценарији показују двије важне чињенице: да је Јован Радуловић имао изразити осјећај за избор оних књижевних дјела која су била подложна филмској адаптацији, као и то да је на изразит начин препознавао суштинска умјетничка мјеста у тим текстовима и да их је на непогрешив, трасмедијални начин и са свом пуноћом значења преносио у један нови умјетнички медијум.

Овом приликом, у нашем приказу посебно смо усмјерили пажњу на два написана и неснимљена дјела, која су остала у пишчевој заоставштини: ТВ драму за дјецу Небо високо а земља тврда, као и на ТВ драму Ој пекарске дуге ноћи. Повод за писање овога осврта је штампано издање наведених драма у издању РТС издаваштва, у Београду 2021. године.

У издању које је урадило РТС издаваштво, а које приказујемо у овом тексту, нису посебно наведени подаци када је написана ТВ драма за дјецу Небо високо а земља тврда, али можемо претпоставити да је то било осамдесетих година двадесетог вијека, у годинама које су претходиле распаду титоистичке Југославије. Сачињена је из 28 драмских сцена, а у средишту заплета је приказана судбина српске грађанске породице Лазић из Приморја која је у више генерација давала угледне правнике/адвокате и свештенике, међу којима су неки досегли до високих звања архимандрита и владика. Као главни драмски јунак и носилац заплета издвојен је дјечак Растко Лазић, који је настављач те породичне свештеничке традиције, док се међу осталим актерима појављују његов дјед-стриц, калуђер Неофит, његов отац Милутин, као и читав низ других епизодних јунака, попут Растковог млађег брата Огњена, његових мајке и сестре, калуђера Никодима, Расткових другова из школе, а касније и васпитача и ученика из богословије, наставника и директора његове основне школе и сл.

У једном разговору са Марином Вулићевић за Политику 2008. године, Радуловић је истакао да је „као писац можда више наглашавао лоше и мрачне стране нашег народа“, што се може потврдити и на примјеру драме Небо високо а земља тврда. Таква негативна страна живота сагледана је из неколико перспектива. Нарочито то долази до изражаја у приказу друштвених односа у социјалистичком самоуправном систему који је насилно и кроз разнолику демонстрацију безвлашћа одузимао имовину угледних и имућних грађанских породица, какви су између осталих били и Лазићи. Приказани су са друге стране разорени међуљудски односи у манастирској средини, кроз однос нетрпељивости монаха Неофита и Никодима, а затим и кроз приказ ђачке завидљивости и сукобљавања међу полазницима богословије, који су били условљени социјалним разликама и претходним васпитањем ученика. То се најбоље види кроз приказивање односа нетрпељивости и зависти младих богослова према свом школском другу Растку Лазићу. Са треће стране приказани су идеолошки притисци у основношколском образовању, које су спроводили ревносни наставници и партијски фанатици, а њиховој нетрпељивости су били изложени ђаци попут Растка Лазића, само зато што је написао у једном школском саставу да жели да се школује у богословији и настави стару породичну свештеничку традицију.

Све три наведене драмске равни доживљавају различите тачке укрштања, а подједнако потврђују основну идеју дјела да је у свијету око нас много „лажи и неискрености“, те да младом човјеку не преостаје ништа друго него да се бори за свој опстанак. Зато Растко Лазић и признаје своме оцу, док га овај храбри да не посустане у свакидашњој животној борби, да види да је изнад њега „небо високо, а земља тврда“ и да је на томе саздана сва истина о „царству земаљском и земаљском“.

Драмски/телевизијски сценарио Ој пекарске дуге ноћи написан је 1979. године, по наруџбини редакције Драмског програма ТВ Београда, али никада није снимљен јер основна порука дјела није била „политички позитивна“. У уводној афиши овога дјела наглашено је сљедеће: „Мишљење колегијума пренео је аутору гл. уредник драмског програма Филип Давид“. У предговору Радомира Путника наглашено је да ово дјело можемо „посматрати као значајан допринос никад теоријски дефинисаном, али у јавности означеном црном таласу у српској кинематографији“. Драмски заплет одвија се четири године након студентских немира, који су се одиграли у Београду 1968. године, а дјело суштински указује на то да се ништа суштински није промијенило и да су остали отворени сви они друштвени проблеми због којих су се немири и десили.

Отуда се пекарска радња у којој се главнина драмске радње одиграва може симболички посматрати и као метонимијска слика читавог једног друштва у распадању, а пекарско занимање као „одраз у малом“ судбине читаве једне преварене „радничке класе“. Нарочито се то види кроз обликовање разнолике галерије драмских јунака. Пекарским занимањем баве се Милан, Добривоје, Старац (поријеклом из Македоније), газда пекаре, а поред њих присутни су и газдарица стана у којем су смјештени као подстанари, студент, Миланов отац, Миланова дјевојка Ана, милиционер, тапкарош, сељак (продавац паприка), шибицар, комшија и сл. Пекарски радници, углавном досељеници из унутрашњости и са села, раде „на црно“, слабо су плаћени за тежак ноћни рад и немају пензионо и социјално осигурање. Милан је у додатним проблемима јер му је дјевојка Ана по трећи пут трудна, претходно је већ два пута абортирала, али овога пута то никако не жели, те намјерава да се уда за њега, а убрзо иза тога у град му долазни и болесни отац у жељи да иде код доктора да се лијечи од љетошње повреде док је радио пољопривредне послове. Вјечити студент сликарства је бивши учесник немира из 1968. године и неостварени сликар, а још увијек оштар критичар социјалног стања у прокламованом социјалистичком друштву. Прехрањује се кифлама и пецивима које му кришом доносе цимери из пекарске радње. Добривоје се плаши отказа и саме помисли да би морао да се врати на село из кога је дошао у град и покушавао да опстане као „суви пролетер“ и бескућник. Сви заједно живе као подстанари код газдарице у сутеренским и неусловним просторијама. Старац је дошао из Македоније, бесправно је озидао кућу и страховао је да ће му је власти порушити, па је одлучио да досели и дио породице из старог краја, јер је вјеровао да му због тога неће дирати кућу.

Финале драмског заплета одиграва се у пекарској ноћи када се спонтано, поред радника који држе своју смјену, окупљају и студент, Миланова дјевојка Ана, милиционер из кварта, продавац паприка који је ту дошао да одспава и загрије се у хладној ноћи, тапкарош и други случајни намјерници, а гозбу приређују тако што су украли прасе из комшијског дворишта и испекли га у пекарској фуруни. У завршној драмској сцени приказано је како је обичном човјеку потребно мало за срећу, а још мање да бар на тренутак забораве све животне недаће и друштвене аномалије. Драма се окончава пјесмом „Ој јесење дуге ноћи“ са измијењеним стиховима у „Ој пекарске дуге ноћи“.

Укратко представљени драмски текстови/сценарији Јована Радуловића Небо високо а земља тврда и Ој пекарске дуге ноћи, потврђују примјерну пишчеву драмску креативност, а по многим својим елементима и знатну актуелност, која их још увијек чини изазовним за телевизијски, филмски и позоришни медиј, а самим тим и за презентовање широкој публици и јавности. У цијелости гледано, Радуловић је оставио значајан и изразито креативан допринос у читавој области писања драмских и филмских сценарија, те као такав заслужује потпуније и озбиљније даље истраживање трансмедијалних аспеката његовог књижевног дјела, као и телевизијских адаптација дјела истакнутих писаца из српске прошлости.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: