детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

1655 КОРАКА 

Из корона дневника

 

 

Од моје куће до најближе главне улице, Блур Стрит, „мојим шором“, тј. Улицом Виндермир којом пјешачим, има тачно 1655 корака. Тако барем показује сат који сам добио за педесет пети рођендан као знак пажње, али и подсјетник да сам дошао у године кад се пјешачење сматра превентивом против закречења крвних судова, повишеног притиска, аритмије или обједињено: коронарно артеријских и коронарно срчаних обољења. То је тзв. сат-мотиватор.

И прошле седмице, у овим временима короне, враћам се кући из своје редовне шетње и на почетку улице Блур, пролазећи покрај аутомобила, ослови ме, с његове друге стране, жена од неких четрдесетак године, веома интересантне вањштине:

-Да ли сте читали да у овим временима короне манијаци све чешће нападају жене кад иду саме цестом - рече ми непозната жена без увода и настави да корача покрај мене. Наравно, на оној истој удаљености као да се између нас налазио аутомобил. У свакој руци носила је по двије бијеле кесе из продавнице Шоперс.

-Не, нисам чуо – одговорио сам. -Искрено не пратим превише медије.

-Да ли бисте имали нешто против да корачам покрај вас. Одајете ми повјерење. Осјећам се сигурније.

Ја помислих да са капицом на глави, у тренерци, сам себи лично не бих одавао утисак особе од повјерења, али ако је млада госпођа тако закључила, нисам нашао за сходно да јој разбијам илузију.

-Одмах су ме отпустили чим су затворили фирму. Срећа је да имам партнера с којим живим и који још увијек има посао. С нама је и моја кћерка из првог брака. Партнер ју је дивно прихватио. А мој муж је био биполаран. Знате ли шта је биполарност? – млада жена провјерава за сваки случај

-Знам – одговарам јој. Тешки облик депресије са епизодама безразложне еуфорије и падања у рупу, тешко безнађе.

Моја непозвана сапутница застаје и смјешка се.

-Невјероватно. Управо то. Мој муж је знао да побјесни и да урла на мене и на кћерку као суманут. Из чиста мира. А онда да цвили и моли за опроштај. На крају више нисам могла да издржим. Оставила сам га. Али, знате ли шта је чудно. Кћерка га обожава. И он њу. И ја то допуштам. То је само болест. Он није лош човјек.

-Управо тако – кажем јој ја. Правилно поступате.

-Отац ми је умро од рака плућа. Уништиле су га цигарете. Пушио је до посљедњег дана. Или до посљедњег даха – то је још тачније.

-Не убијају цигарете – кажем јој ја. Убио га је немир и бол. Рак настаје кад човјек пуши да би утажио бол. Кад се пуши из задовољства, рак се не добива.

Мој сапутница поново застаје.

-Па, то је управо то. Никада нисам размишљала на такав начин. Он је уистину био очајан и несрећан човјек. Изгледа да наш сусрет није случајан. Да ли бисте имали нешто против да се заједно спустимо низ ове степенице. Ја станујем одмах на крају улице.

-Ни најмање. И зграда у којој ја живим је одмах са десне стране. На истој цести.

-Плашите ли се заразе и радите ли још?

-Да радим. А заразе се не плашим. Живот са страхом и није живот.

-Тачно. Али ја не могу. Покушавам. Али се плашим. И само чезнем за временима прије короне. И питам се како сам прије могла бити несрећна и говорити да ми нешто недостаје.

Долазимо до краја степеништа и ступимо на улицу. На неких двјеста метара одатле је моја зграда.

-Ево, ја станујем овдје десно – говорим јој и гледам на сат: 1655 корака.

-Шта провјеравате? Вријеме – питам ме сапутница.

-Не, контролишем колико сам корака прешао.

-И колико?

- 1655.

-Значи да сам вам у 1655 корака испричала свој цијели живот. Пријатно вам и чувајте се. – рече ми и продужи. Гледао сам за њом. Кесе у њеној руци су се лелујале. Силуета која се одражавала на цести испод свјетиљки подсјећала је на неког повећег пауна раширеног репа и искривљеног дугачког врата.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: