|
|
| Небојша Дабић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПРОЛЕЋЕ
Прохујала ледена белина. Сваки жбун и дрво, зелено одело има. Растопили се, бели покривачи. Разбудили, зимски спавачи. У пролеће, све се врти, окреће и покреће. На све стране, и бруји и зуји. Живот шареном лепотом ниче. Сунцу и небу, природа сад кличе.
ЛЕТО
У гнездима, лепет малих крила. Широм отворена уста. Сунца очи пуне, порасле им круне. Ускоро ће истачкати небо. Својим летом, ишараће облаке. Цвркутом ће, одзвањати васиона. Између висине и дубине, негде у средини, и бубе и лептири свакојаког рода, лепршавим дахом, испунили простор, скакутавим плахом. А на земљи, у шуми и трави, сви вредни и гладни, тихо и још тише, крстаре мрави. И сви заједно, упијају кишу и сунце. Топлоту живота, и жар лета.
ЈЕСЕН
Што је било, сазрело је. Током лета, топило се гвожђе. Сад у винограду, зри још само грожђе. Лелујавим падом, пуцкетаво лишће, напушта дрвеће. Боје меда царују пољем. Облаци се хвале, кишовитим обиљем. Потоци се брдом нижу, а ка југу, јата птица стижу. Под земљом , и у шупљем деблу, оштре се зубићи. Крзна им све гушћа, за зиму се спремају, веверица и кунићи.
ЗИМА
То је нека, посебна тишина. Заискрена, пресвучена белина. Нарушена, шкрипутавим траговима. Стегнута, дубоким мразевима. Заустављена, у ваздуху и води. Лепотом створено, спокојно и стрпљиво трајање. На земљи мирује, кристално вајање. Неко вреба, неко чека своје време. На свој начин, све сад носи бело бреме. Природе је закон јасан: да проживи зиму, са њом свако, мора бити сагласан. Беле дирке, одзвањају строго. А топлоте, и у зими, има много.
|