У ИМЕ СВЕГ ОНОГ
Тражим свој одраз у очима псећим,
мрачни океан мије ми ријечи,
сунце у крваве дубине тоне,
међу груди твоје, у кањон што млијечи.
Све што је јава то преобража,
дугоноги нехају у тјелу жене,
храњена страшћу, кишом и ватром,
преобрази, молим те, у нехај мене.
Не могу тајне камене рибе,
тражити по дну водених скута,
високо у прошлости ја дах сам био,
а ти си била сребрн' флаута.
Ништа не дужи ко сломљени дани,
сипај ми себе богињо меда,
испићу чари метаморфозе,
низ поља твојега наочигледа.
Дане ми подај дуж руке дуге,
да постану ноћи кад низ бутке клизну,
замјешај свијет у кукове своје,
вулкани у очима да магмом бризну.
У име даха што вјетром калдрма,
у име твоје музике бајне,
у име свих паса и камен-риба,
отруј ме бакром пути ти сјајне.
DIMMI CHE MI AMI
Нек Страдивари крене, и нек иде соло,
бескрај ће уз њега стат у све што знам,
и изговор мали, pronuncia picollo,
да продужи за кратко успаничен плам,
у којем се феникс не проводи добро.
Иза те наушнице рој сам ријечи оставио,
пароле због којих се у ћутњу двојим,
двије су довољне да бих ноћас наставио,
дуе пароле, и поглед пред којим
падају ножеви у блато.
То је виолина, то нијесам ја драга,
њени нас звуци на истину маме,
моја је предаја бесрамно нага,
ко ово вече што свлачиш низ раме,
bianco come la Luna bianca.
Нек бескрај буде синоним за - волим,
изговор сваки је прикривено молим те,
срушићу понос са којим се борим,
кажи: "не волим", или кажи:"волим те",
dimmi che mi ami.
ПРЕТПОСТАВКА У ТАМНОЈ НОЋИ
Нема рациа који би наставио живот
при памети чистој, у апсолутној
стварности.
Зато сам се обрео у твојој наклоности...
Оно, знаш... јер, нијеси стварна.
Богови, магије, приче од којих
се буди јунаштво и страх,
претпостављени су од нас снијевача.
Авај! Од туђих си претпоставки јача...
На црвена слова сам претпостављао тебе.
Сунце је везано за радост јер одавно
живот и наду Земљи даје,
спасење које ће зором доћи.
Претпоставих те, грешком, тамној ноћи...
Зато си ко јеси, а не ко сам,
у одсуству боље ријечи,
у одсуству бољих нас.
