О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТУЖНА БАЈКА

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



ТУЖНА БАЈКА


Била једном у Торонту једна мала школа за предшколску и школску дјецу на руском језику. При школи је било и обданиште. Наставно особље и васпитачице школе су били углавном руског поријекла.

Сви натписи на овој школи су били на енглеском и руском језику, васпитачице и наставнице су са дјецом говорили на руском, часови су почињали пјевањем канадске и руске химне, читали су руске бајке и дјечје приче, слушали руске дјечје пјесмице, дјеца су између себе говорила на руском језику, смијала се руски. Мајке које су дјецу доводиле у школу до пред врата, опраштајући се с њима на русом језику: „Твоя мама тебя очень любит, моя дорогая. Очень-очень. “ Једном ријечју његовали су свој језик и традицију.  Прозори на школи су били незастрти и унутра су се могли видјети дивни призори профила дјечјих главица како знатижељно гледају на таблу или у учитељицу, а у ходнику вјешалице с одложеним јакнама и обућом малих бројева поређаном као под конац на патосу. Углавном руске дјеце.


А онда је једног дана, у фебруару 2022. године, један сенилни чика из једне најпаметније земље на свијету рекао да треба да се поништи све што има руски предзнак. Рекао је да су чике и тете које су сви вољели и поштовали: чика Достојевски, чика Толстој, чика Чехов, чика Гогољ, чика Љермонтов, чика Јесењин, чика Шолохов, чика Газданов, чика Чајковски, чика Рахмањинов, чика Годунов, тета Ана Нетребко и још небројено много њих, лоши и зли да треба да се протјерају, да се не спомињу и да им се затре сваки траг. Тог сенилног чику су онда, што из страха, што из кратковидости и немања властите памети, почели да слушају и друге тете и чике из земаља које морају да слушају сенилног чику, па су након тога сви они који су говорили руски у неруским земљама занијемили и почели да муцају. Тачније, трудили су се свим силама да буду невидљиви, или барем што мање уочљиви.


И, гле чуда, тај сулуди вјетар прогона је задувавши окрзнуо и школу на руском језику у Торонту. Најприје је, готово преко ноћи, неко са школе уклонио двојезичне натписе, тачније, уклонио је  руску варијанту тих натписа. Уклоњена је и руска застава. Дјечици је ваљда неко савјетовао да кад долазе у школу или одлазе из ње, али и за вријеме пауза, не говоре више на свом матерњем језику. Дјеца су послушала, али престала су и да се смију, поцупкују, поскакују и трче, премда то нико од њих није тражио. Тете наставнице су почеле да и преко дана навлаче непрозирне завјесе на прозоре и дјеца су у пола бијелог дана учила под свјетлима сијалица и нико их више није могао видјети извана. Једино је прозор који гледа у ходник гдје се одлаже гардероба остао незастрт. И још увијек се кроз њега могу видјети као под конац поређане ципелице и шаролике и разнобојне јакне дјеце која се више не смију, не поскакују, не поцупкују, гуркају  и која говоре полушапатом. На језику који није њихов матерњи. Који није руски.  






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"