ТУЖНА БАЈКА
Била једном у Торонту једна мала школа за предшколску и школску дјецу на руском језику. При школи је било и обданиште. Наставно особље и васпитачице школе су били углавном руског поријекла.
Сви натписи на овој школи су били на енглеском и руском језику, васпитачице и наставнице су са дјецом говорили на руском, часови су почињали пјевањем канадске и руске химне, читали су руске бајке и дјечје приче, слушали руске дјечје пјесмице, дјеца су између себе говорила на руском језику, смијала се руски. Мајке које су дјецу доводиле у школу до пред врата, опраштајући се с њима на русом језику: „Твоя мама тебя очень любит, моя дорогая. Очень-очень. “ Једном ријечју његовали су свој језик и традицију. Прозори на школи су били незастрти и унутра су се могли видјети дивни призори профила дјечјих главица како знатижељно гледају на таблу или у учитељицу, а у ходнику вјешалице с одложеним јакнама и обућом малих бројева поређаном као под конац на патосу. Углавном руске дјеце.
А онда је једног дана, у фебруару 2022. године, један сенилни чика из једне најпаметније земље на свијету рекао да треба да се поништи све што има руски предзнак. Рекао је да су чике и тете које су сви вољели и поштовали: чика Достојевски, чика Толстој, чика Чехов, чика Гогољ, чика Љермонтов, чика Јесењин, чика Шолохов, чика Газданов, чика Чајковски, чика Рахмањинов, чика Годунов, тета Ана Нетребко и још небројено много њих, лоши и зли да треба да се протјерају, да се не спомињу и да им се затре сваки траг. Тог сенилног чику су онда, што из страха, што из кратковидости и немања властите памети, почели да слушају и друге тете и чике из земаља које морају да слушају сенилног чику, па су након тога сви они који су говорили руски у неруским земљама занијемили и почели да муцају. Тачније, трудили су се свим силама да буду невидљиви, или барем што мање уочљиви.
И, гле чуда, тај сулуди вјетар прогона је задувавши окрзнуо и школу на руском језику у Торонту. Најприје је, готово преко ноћи, неко са школе уклонио двојезичне натписе, тачније, уклонио је руску варијанту тих натписа. Уклоњена је и руска застава. Дјечици је ваљда неко савјетовао да кад долазе у школу или одлазе из ње, али и за вријеме пауза, не говоре више на свом матерњем језику. Дјеца су послушала, али престала су и да се смију, поцупкују, поскакују и трче, премда то нико од њих није тражио. Тете наставнице су почеле да и преко дана навлаче непрозирне завјесе на прозоре и дјеца су у пола бијелог дана учила под свјетлима сијалица и нико их више није могао видјети извана. Једино је прозор који гледа у ходник гдје се одлаже гардероба остао незастрт. И још увијек се кроз њега могу видјети као под конац поређане ципелице и шаролике и разнобојне јакне дјеце која се више не смију, не поскакују, не поцупкују, гуркају и која говоре полушапатом. На језику који није њихов матерњи. Који није руски.
