МОРЕ ЈЕ И ДАЉЕ ТУ
На видику нема правих кутија
где бих сместио вокације ваших унутрашњости
Собне преграде су премале
орман од иверице трпи терет електронских уређаја
веш машина наводно глуми времеплов
микроталасна пећ замењује алхемију
Ја распарчан на векове
немам кутије ни за свој океан
земља је подмукла
упије све што дотакне
а вода: Она увек одлази
тамо где треба
у утробу ваљда света
где пшеница поново бива измишљена
када се заврши време
БОЖАНСТВЕНА ПОЛУПОЕЗИЈА
Трудим се да не обележавам
свакодневне тренутке
које ћу за месец дана изгубити у архиви
око ми је сведок: Локални продавац кокица
исписује историју
фебруар је
цветови излазе из грана
врапци распевани
као да је крај зиме
на вестима неће јавити тајну
на вестима неће јавити ништа
неко се поново убио
и срећом завршио
у мојој песми
СТВАРАЊЕ АДАМА
Да се нисмо упознали сада
додирнули бисмо звезде тек после смрти
на рубовима писарнице
или времена
када је стварност избегнута
а ми срећно закопани
Овде ствари теку лошије него што се мисли
ватра остављена на почетку судбине
тако је лако бити у антологији
тако је лако писати песме
подобне за пластични глобус
неке друге ноћи
САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА
После света упознао сам људе
руке раширене као гране туђег дрвета
учио сам остале како се једе мрак
а како светлост
како се у свему томе
остаје непримећен
Многи су поверовали у моју тренутну
непоновљивост
у врхове запаљене од угља
у атом нове судбине
који данас само жели
да постане нешто друго
узвишеније
од прошлости
ОБЕЋАНОЈ ЗЕМЉИ
Докле год се будемо сећали
поруке се неће мењати
градови ће нестајати
љубав остати непримерено иста
Ми саграђени од делова једног тренутка
као утопљеници
који не знају шта је то смрт
сви ће остати недоречени
и море и земља и пут
а тако расути по целој нашој кожи
са назнакама
боље прашине
ПРЕДЖИВОТНИ ГОВОР
Ја сам крао млеко птица
и делио животињама
ордење ми је промакло
јер овакви као ја
не умеју да погину заувек
Сутра је већ мај – прекосутра јун
Јуче је простор свечане наде
желим да машина за прање времена
ради правилно
напољу је месец
који ћу разделити људима
ПОДЗЕМНА КУТИЈА У КОЈОЈ ЧУВАЈУ НЕБО
Зашто да се плашимо одласка
када ћемо бити
почаСни члаНОВИ траве
реке ће путовати пролазним током
деца ће губити лопте испод аутомобила
зашто да се плашимо
када ћемо годишња доба
држати на длану
када ће остали умирати
по затвореним кућама
и већ видим себе: Рецимо да је октобар
и да се у подне пије вино
рецимо да су врата нове куће
широм отворена
Међутим: задивљен стајем
пред одредиште
и то је довољан омаж
сунцу
***
када за то дође време
неко ће се током ноћи прерушити у белину
и осветлити пут у шуми
магија ће остати по страни
сâма и заштићена
нема завршетка
море је и даље ту
