детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕСТРАНОСТ ПРОФЕСОРА СПИРЕ КАЛИКА

 

 

Наша интересовања за личност и дјело овога истакнутог а заборављеног ствараоца ишла су у два преовлађаујућа смјера, а била су руковођена ширим књижевноисторијским истраживањем заборављених или скрајнутих личности српске књижевности и културе у 18-19. и на почетку 20. вијека. Зато смо у огледу најприје изложиликратак преглед живота и рада Спире Калика (1858-1909), као једног од важних а маргинализованог српских стваралаца поријеклом из Дубровника, који су дали снажан допринос развоју образовног, књижевног и цјелокупног културног живота и на простору Србије, у његовом случају посебно Београда, Ниша и Крагујевца. Потом су издвојени његови најзначајнији књижевни текстови, преводилачки радови и уџбеници, а затим је средишњи дио рада посвећен анализи његовог путописногпоступкау књизи Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом (1894). Указано jе на три доминантна наративна обиљежjа његове прозе: - путничке биљешке у форми извjештаjа о седмодневноj турнеjи Београдског певачког друштва у Солуну и Скопљу у љето 1894. године;- монолошке лирске дигресиjе и медитациjе, подстакнуте природним љепотама и грађевинама, коjе jе писац посматрао приликом путовања;- путописне опсервациjе о људима, поднебљима и градовима, историjске реминисцениjе, предања о мjестима, документоване студиjе о становништву, коjе су пропраћене и фотографиjама природних љепота и знаменитих грађевина.

Постоје благородни и самосвјесни људи који доласком у нове средине својим ненаметљивим а промишљеним дјеловањем постижу велики углед код савременика и остављају дјела која постају трајна баштина бројних потоњих генерација у тим срединама. Један од најсвјетлијих примјера с краја 19. и са почетка 20. вијека и најугледнијих међу њима био је образовани Дубровчанин Спиридон (Спира) Калик, који је оставио немјерљиви траг у културном и образовном животу Ниша и Београда у којима је најдуже живио и радио, али и родног Дубровника, гдје је одрастао и након завршетка студија радио као предавач три године, те Крагујевца и Крушевца у којима се задржао само по једну школску годину, али је у тамошњим гимназијама оставио трајни траг и углед.

Све што данас можемо рећи оовом вриједном човјеку налази се на пожутјелим и прашњавим страницамакњига и часописаиз друге половине 19.и са почетка 20. вијека, азапретаноје дубоким заборавом и немаром савременог доба према знаменитим и вриједним људима из наше прошлости. Родио се у српској грађанској породици у Дубровнику 16. јула 1858. године. У родном граду је завршиоосновну школу и гимназиjу, аод 1876. годинестудирао је класичну филологиjу у Бечу (1876-1878) и Грацу (1878-1879). По завршетку студија радиоје најприје као учитељ у Грађанској школи у Дубровнику (1879-1882), да би иза тога прешао у Србиjу и службовао као наставник гимназије у Нишу (1882-1889), гдјеје заједно са Стеваном Сремцем и Живаном Живановићем помагао у просветном и културном преображају овог тек ослобођеног града на југу Србије. Од нарочитог значаја за развој културног живота у новослобођеним просторима јужне Србије била је његова улога у оснивању Народног позоришта у Нишу 1887. године,[1] као и у оснивању Црквеног певачког друштва „Бранко“ 1888. године. У записнику са Прве скупштине наведене пјевачке дружине међу именима прве четворице црквених пјевача у историји Ниша, поред Стевана Никшића Лале, Богољуба Гирића и Александра Зајчека, налази се и име Спире Калика. Српско држављанство, Спира Калик је добио 1887. године. Потом је радио као професор гимназије у Крагујевцу (1889-1890) и Крушевцу (1891-1892), да би од 1892. године, истовремено кад и Стеван Сремац из Ниша, прешао у Београд и постао професор Прве београдске гимназије, у којој је предавао латински језик све дообољењаод шизофреније и смрти у душевној болници у Трсту 27. маја 1909. године. Као резултат Каликовог дугогодишњег педагошког рада настала је пажљиво написана "савремена студија о нашим средњим школама", која је објављена под насловом Хуманизам или реализам у Штампарији С. Николића у Београду 1900. године.[2] Написао је уџбенике Нова систематска граматика француског језика (1891, 1894) и Латинска читанка с примерима за вежбање (1900).[3]

За Спиру Калика можемо рећи даје био полиглота и одличан зналац језика, јер је говорио грчки, латински, њемачки, француски и италијански, а преводио је са латинског и италијанског језика, те са старословенског језика. Захваљуjући томе, хонорарно је предавао француски језик у Војноjакадемиjи у Београду (1895-1909), а превеоjе и три знамените и радо читане књигеонога времена, jедну историографску расправу, jедан уџбеник и jедно прозно белетристичко остварење. Са латинског: Живот славних воjсковођаод Корнелиjа Непота (Београд, 1897), те са италиjанског jезика: Српску синтаксу Петра Будмана (Ниш, 1887, Београд, 1892, 1897, 1901) и Срцеод Едмонда деАмичиса (Београд, 1895, 1901, 1911, 1922). Посебно мјесто међу преведеним дјелима Спире Калика заузима књига Саве Хиландарца Историја манастира Хиландара. Успомена на седамстогодишњицу оснивања (Београд, 1897), која је преведена са старословенског језика. Више чланака из књижевности, историје и педагогије објавио је у листовима, календарима и часописима: Наставник (1890), Просветни гласник (1892-1894, 1897), Српски завет (1898), Коло (1901), Босанска вила (1902-1904, 1907),Дубровник (1903), Срђ (1903). Посебно издвајамо расправу „Драмска поезија римска“, која је као сепарат објављена у Државној штампарији Краљевине Србије (1902). Интересантна је и сатирична прича „Пророштво“ која је објављена у Босанској вили (1907), а представља параболу о политичким и етичким аномалијама савременог свијета.[4]

Поред свега тога, изгледа даjе посебна и наjвећа страст Спире Калика била музика и хорско пjевање. Одмах по доласку у Београд укључио се у рад Београдског певачког друштва, чиjи jе тада познати диригент био Стеван Стоjановић Мокрањац. Калик је био наjприје потпредседник друштва (1893-1896), а иза тога и председник (1897-1909). Нарочито су била познататри гостовања тога друштва: једно на прославу годишњице Ивана Гундулића у Дубровнику 1893. године, друго у Солун и Скопље у љето 1894. године, а треће у Софију и Цариград 1895. године. Управо са тог другог путовања и настале су "путничке белешке" Спире Калика Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом, објављене исте године у Београду, у "Штампариjи Петра К. Танасковића - до Делиjске чесме", које данас доживљавамо као најпотпуније и најбоље његово књижевно дјело. Треће концертно путовање, у Софију и Цариград, такође је описано у форми путописне прозе, а учинио је то књижевник Драгомир Брзак у књизи Са Авале на Босфор: путне белешке са похода Београдског певачког друштва у априлу 195. год. која је била објављена у Београду 1897. године. Калик је приликом прославе педесетогодишнице „Београдског певачког друштва“ одржао свечану бесједу која је касније објављена у Босанској вили (1903), а исказана је у њој генеза динамичног и свестраног рада овога важног културног друштва српског народа у другој половини 19. вијека.[5] 

Обновљена интересовања српских путописаца за просторе Македониjе нарочито постаjу интензивна послиjе Српско-турских ратова 1875-1877. године и Берлинског конгреса одржаног средином наредне 1878. године. Послиjе ослобођења од Турака и присаjедињења српскоj матици Jужног Поморавља и великих градова јужне Србиjе, као што су Ниш, Лесковац и Врање, на Македониjу се и на Повардарjе, као и на Косово и читаву Стару Србиjу, у тадашњем националном и патриотском заносу гледало као на диjелове поробљеног и неослобођеног српства. Захваљуjући томе ови простори су постали прави изазов за путовања и путничке записе српских писаца и њихова свjедочења о земљи, људима, поднебљу и jезику, све до почетка Балканских ратова 1912. године. Три таква путописа издваjамо као веома значаjна и драгоцjена за обликовање умjетничке, путописне слике македонског поднебља: књигу Стоjана Новаковића С Мораве на Вардар (1886), Бранислава Нушића Краj обала Охридског jезера (1894) и већ поменуто дјело Спире Калика Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом (1894).

У полемичком предговору, коjим нас Калик уводи у "путничке белешке" од Београда до Солуна и Скопља, исказана jе основна намjера пишчева да у књизи укаже на умjетничку и националну мисиjу Београдског певачког друштва, те да одговори на бесмислене паланачке предрасуде о његовом раду и презрива исмиjавања и тобожње сажаљење, коjима су често били изложени чланови хора. Спира Калик посвећуjе књигу женским чланицама Београдског певачког друштва коjе "ретком истраjношћу и необичном ревношћу припомажу напретку друштва и извођењу његових родољубивих замисли".[6] Иза тога указуjе на активности друштва и дугорочне циљеве. Вjерно своjоj програмскоj девизи "Песмом за Српство" ово друштво jе за неколико година прешло унакрст циjелу Србиjу "ширећи српске песме и изводећи их у дивним и хармоничним композициjама наших наjомиљениjих уметника: Мокрањца, Маринковића, Топаловића, Jенка, Хавласа итд."[7] Доцниjе jе прониjело исте пjесме у српске краjеве изван Србиjе: у Митровицу и Нови Сад, у Дубровник, на Цетиње, у Солун и Скопље. Да би се, охрабрено тим успjешним гостовањима, одважило и на походе у Пешту и Беч "да тамо пред образованом публиком двеjу великих светских метропола изнесе српске композициjе и покаже, да Србиjа и у тоj грани уметности заузима знатно место".[8]

Спира Калик не жели даље да улази у расправу (jер то ниjе циљ његове књиге), о паланачком менталитету, о погубном "црву раздора", коjи подгриза све српске установе и као демон омета српство да "смело и решително корача" путем умjетничког напретка, "коjи сви културни народи поштуjу и с наjвећом заинтересованошћу прате и потпомажу".[9]То jе основни разлог што у наjвећим варошима у унутрашњости не опстаjу пjевачке дружине, "те се услед тога по нашим селима не чуjу лепо отпеване српске песме, ни по нашим црквама складно црквено певање, коjе загрева душу побожношћу и привлачи побожни свет Богу на молитву".[10]Шта jе томе криво - пита се аутор "путничких бележака" -да међу нашом интелигенциjом "има више људи од рачуна, него људи од срца?" Ишта jе то што их тjера да у "суjетном прецењивању свога знања и занимања потцењуjу знање и занимање других?"[11]Избjегаваjући даљу полемику о наведеном проблему, Калик могући одговор нуди у облику питања: "Да не лежи томе узрок у нашем правцу образовања и наставе?".[12]

Мада назнака из поднаслова књиге Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом, да се ради о "путничким белешкама", указуjе на Каликовукњижевну непретенциозност и скромност, jасно jе да се ради о успjешно осмишљеном путопису, у коjем су занимљиво описани догађаjи са пjевачке турнеjе Београдског певачког друштва, затим простори јужне Србиjе, Македониjе и Повардарjа, те нарочито знаменитости и људи два велика града овога поднебља Солуна и Скопља. Отуда jе у књижевном, путописном казивању Спире Калика, могуће издвоjити сљедеће наративне поступке:-приказивање седмодневног путовања и турнеjе Београдског певачког друштва у Солуну и Скопљу, што jе и била почетна намjера и циљ ове књиге, -медитативне дигресиjе у форми унутрашњег монолога о природи, о грађевинама, о историjи, коjе су слике с путовања будиле у пишчевоj машти и свиjести, -опис поднебља и људи са успjешним опсервациjама природе, са легендама о мjестима, са панорамским приказима градова, са документованим пописима њихових житеља, са фотографиjама знаменитих грађевина и природних љепота.

У оквиру првог наративног сегмента, посвећеног приказу седмодневног путовања Београдског певачког друштва у Солун и Скопље у љето 1894. године, долази до изражаjа Каликова умjешност вођења динамичне нарациjе и сажете а ефикасне опсервациjе хорских наступа пjевачког друштва у Солуну, Скопљу и Врању, а затим и приказа простора и људи на жељезничком путу од Београда до Врања и Скопља, затин долином Вардара преко Велеса и Демир капиjе, до Солуна, а потом и повратак од Солуна до Скопља и Врања, преко Лесковца и Ниша до Београда. Калик, при томе, нарочито усмjерава пажњу на приказ људи, коjи су их дочекивали, пратили и угошћавали на томе путовању. Попут српског конзула у Скопљу Тодора Станковића и вицеконзула Милоjка Веселиновића, затим српских индустриjалаца из Солуна, браће Алатини, српског конзула у Солуну, Васиљевића, трговца Антониjа Jакшу, солунског српског учитеља Вука Иванића и слично. 

У другом наративном поступку путовање возом кроз просторе неослобођеног Српства, како се тада у jош увиjек живом патриотском заносу послиjе 1878. године говорило за Македониjу, подстиче писца "путничких белешки" на разноврсне реминисценциjе о историjи, о савременим данима и судбини српског народа у Повардарjу, о погубном политичком странчарењу у Србиjи и недовољноj просветноj бризи за подизање српских школа на просторима тадашње Турске. У тим путописним сегментима доминира излагање у форми унутрашњег монолога, а диjелови у коjима Калик у ведроj ноћи медитира о небу и звиjездама, о мору у Егеjском заливу у Солуну и слично, прерастаjу у лирску прозу и успjешну поетизациjу простора, коjи упућуjу на несумњиви а потиснути пишчев пjеснички таленат.

Трећи наративни поступак, у коjем су изложене путописне опсервациjе Jужне Србиjе са Врањем, Македониjе са Скопљем и егеjског Повардарjа са Солуном, са излагањем легенди о поjединим локалитетима (као што jе предање о Момином камену у Грделичкоj клисури, коjе Калик казуjе знатижељним сапутницама из пjевачког друштва), са одличним описима вардарске котлине, међу коjима доминира приказ Велеса и Демир капиjе, са панорамским описима Солуна, а потом и Скопља, што jе пропраћено и одабраним фотографиjама коjе значаjно обогаћуjу путописни доживљаj (Демир капиjа на Вардару, Триjумфалне капиjе у Солуну, солунска чаршиjа), са ненаметљивим подацима о броjу становника, националном саставу, школама и занимању народа, наjближи jе путописном поступку у ужем смислу и наjизразитиjе показуjе пишчев књижевни таленат.

Путовање возом буди у писцу "путничких бележака" различите успомене и размишљања. Подсjећа га на предjеле Далмациjе, у коjоj jе пjевачко друштво претходне године боравило, а озвездано небо коjе посматра са прозора купеа подстиче у њему пjесничку егзалтациjу и национални занос: "Ох! лепо ли си, српско небо, било да си над Србиjом, било да си над Далмациjом или Маћедониjом, било да си над Босном, било да те сунце обасjава, било да те месец расветљуjе, ти си доиста божанствено дело!".[13] Патриотска осjећања, национална и културна мисиjа Београдског певачког друштва у неослобођеним српским краjевима, неминовно намећу размишљања и о српскоj неслози, о партиjским размирицама и нетрпељивости, коjа даjе неприjатељима снаге да нас савладаjу и потискуjу и тамо гдjе су неупоредиво слабиjи од српског народа. Спира Калик се зато у своjим путничким медитациjама и пита зашто цио српски народ ниjе опиjен овом врстом жарког родољубља коjе краси чланове Београдског певачког друштва, а Србиjу види као лучу Српства, "коjа мора да бди, да се не утули плам родољубља у срцима неослобођене браће твоjе, ти си Весталка Српства, и као што jе Весталкама смрт претила, ако се ватра угаси, тако смрт и теби прети, ако српска срца престану бити за тобом".[14]

Из таквог узвишеног расположења писца "бележака" jе разбудио долазак у Ниш и прво разочарање. На жељезничкоj станици, у граду гдjе jе годинама радио као професор гимназиjе, путнике су дочекали чланови Jевреjског певачког друштва, али никога ниjе било из нишког пjевачког друштва Бранко. Спиру Калика то збуњуjе и у невjерици се присjећа како су их на величанствен начин у току прошлогодишњег путовања у Дубровник, дуж пруге од Земуна до Риjеке, дочекивала пjевачка друштва да им са своjим заставама и пjесмама пожеле срећан пут, а овдjе у Србиjи владала jе апатиjа и незаинтересованост.

Наставак путовања и пролазак кроз предjеле "романтичне Грделичке клисуре", сусрет са "Моминим каменом", као величанственим спомеником природе, коjи подсjећа писца и на предање о постанку тога локалитета коjе jе читао у Милићевићевоj Краљевини Србиjи, а затим и лиjеп дочек у Врању и уговарање хорског наступа у овоме граду, послиjе повратка из Солуна и Скопља, знатно поправљаjу претходне суморне утиске путника коjе су пониjели из Ниша.

Послиjе успjешно преброђених неспоразума са турским цариницима на граници у Зибевчу, због неповjерења и подозрења према нотним књигама коjе jе пjевачко друштво носило, или према књигама коjе су ради забаве носили поjедини путници (Калик помиње пjесме Милутина Илића коjе су биле у лиjепом повезу и тиме додатно подстакле сумњу цариника), улазак у Македониjу и прво велико насеље Куманово, путописац сажето описуjе у форми извjештаjа о броjу становника, националноj и вjерскоj заступљености, те стању српских основних школа, што jасно упућуjе да се претходно добро информисао и припремио неопходну грађу за писање "путничких бележака".

Мада jе у Скопљу дочек Београдског певачког друштва био изузетно присан, захваљуjући труду генералног српског конзула Тодора Станковића и вицеконзула Милоjка Веселиновића, Калик хотимично одлаже опширниjе писање о овоме граду за касниjе, кад се послиjе повратка из Солуна буду смjестили у њему и одржали уговорени концерт. Даље путничке записе и пажњу писац посвећуjе Вардару, као наjвећоj природноj знаменитости Македониjе и наjљепшоj риjеци Балканског полуострва: "Jедан моj друг упоредио jе Вардар са женом, приметивши да jе ћудљив као и жена, сад миран и тих, сад опет буjан и силовит, али увек леп и поносит".[15] За наjљепшу варош на прузи Скопље - Солун, путописац проглашава Велес, а пошто се укратко осврнуо на његово византиjско пориjекло (звао се некада Виласора), детаљно описуjе импресивниположаj, какав се риjетко виђа: "Лежи на странама два велика гола брда, кроз коjе протиче Вардар и дели варош на два дела, споjена међу собом мостовима. Куће допиру до половине ових голих брда и све су сазидане у турском стилу и већим делом ишаране. Воз пролази средином вароши кроз саме улице, станица jе удаљена од Велеса jедно по часа".[16]На жељезничкоj станици у Велесу, кроз разговор са дjечаком од коjег jе купио тестиjу воде, Калик се суочава са посљедицама тада наглашене и упорне великобугарске пропаганде у Македониjи, коjа jе вршена кроз добро организовану мрежу бугарских школа. Кад jе запитао дjечака да ли jе Србин, оваj му jе одговорио да jе Бугарин. На додатно пишчево питање, откуда то, кад говори српски као и он, одговорио му jе: "Такоj ми казаjа учител, да сум Блгарин, а татко ми каже да сум Србин, как и он".[17] Природне љепоте у долини Вардара потпуно су окупиле пажњу путника, да би послиjе неколико часова путовања наишли на jош већу природну знаменитост, на "величанствену Демир-капиjу", чиjи просjек од стиjена, коjе су се савиле над Вардаром у облику "врата", подсjећа писца на Сићевачку клисуру у долини Нишаве изнад Ниша, те на Ђердап на Дунаву. Излазак из клисуре указуjе и на климатске благодети jужне Македониjе, на медитеранско растиње, на смокве, на броjна стабла дудова коjи се његуjу ради свиларства и слично.

Долазак у Солун, у приjеподневним часовима, послиjе 25 сати напорног љетњег путовања, орасположио jе чланове Београдског певачког друштва, како због лиjепог дочека коjи су им приредили отправник српског конзулата Васиљевић, а затим и богати српски трговци из овог града (међу коjима писац нарочито издваjа четворицу браће Алатини коjи су били власници пиваре и фабрике леда у Солуну), тако и због удобног смjештаjа у хотелу "Империjал", коjи се налазио на наjљепшем мjесту у граду "на самоj обали морскоj са дивним изгледом на Солунски залив и на Олимп, коjи лежи на западу поменутог залива".[18] 

Сусрет Дубровчанина Спире Калика са морем буди у њему узвишене емоциjе, успомене и одушевљење, а затим га инспирише да ослика површину залива у послиjепоноћним часовима: "Попех се у собу и отворих прозор, да се надишем чистога морскога ваздуха, пре него што легнем. Моjим очима пружи се импозантан призор. Киша беше престала а месечина растеравши облаке сиjаше над тихом површином морском и обасjаваше своjим сребрним зрацима широки Солунски залив. Мртва тишина владаше у простору, никаквога гласа сем потмулога зуjања зрикаваца и ноћнога даха; над успаваном природом спустило се било неко таjанствено величанство. А море - никада ми се ниjе оно учинило величанствениjе од те вечери, не знам да ли jе то било услед мога доброг душевнога расположења или услед тога, што га давно нисам гледао, па сада сам тим већма уживао, као што човек ужива, када се после дугога растанка нађе опет са своjим старим добрим приjатељем. Сада се оно одмараше лавовским одмором; ни jедан ветрић ниjе узнемиравао његову плаву површину, ниjе се чуо ни jедан вал, да се разбиjа о околно стење; изгледаше као огледало, у коjе небески свод с уживањем огледа своjу лепоту".[19]

Сутрашњи дан писац и чланови пjевачког друштва искористили су за упознавање знаменитости Солуна. Наjприjе посjећуjу Српски конзулат, на краjу Марине, у наjљепшем диjелу Солунског залива, а затим су обишли турску чаршиjу на чиjем су се почетку и краjу налазиле добро очуване античке триjумфалне капиjе. Она на jугозападноj страни jе припадала цару Хадриjану, а она на сjевероисточноj страни, или на Вардар-капиjи, била jе дjело двоjице конзула, Октавиjана и Антониjа. Црква Светог Ђорђа, коjа jе била сазидана за вриjеме цара Константина, а архитектонски знаменита због свог округлога облика, била jе претворена у xамиjу. Исто тако су биле претворене у џамиjе и стародревне цркве Свете Параскеве, црква Дванаест апостола и црква Светог Димитриjа, коjе потичу из деветог виjека. Посебну љепоту Солуна чинила jе морска обала или кеj, позната под именом Марина, коjа се протеже све до диjела вароши Парадиза или Каламариjе, гдjе су се налазиле наjљепше богаташке куће и виле у Солуну. Калик пажљиво описуjе и популарнекафане у томе диjелу града, међу коjима jе била наjљепша Алхамбра, а затим и зграду Позоришта у коjоj jе било предвиђено одржавање концерта Београдског певачког друштва, те Канли-кулу коjу су сазидали Ђеновљани за одбрану од напада с мора, а Турци jе послиjе преокренули у тамницу. Првога дана боравка чланови пjевачког друштва су били у гостима и код браће Алатини, богатих Срба из Солуна и посjедника фабрике пива и леда.

Сутрашњи дан, у недjељу, Спира Калик jе искористио да у друштву дама осмотри град с мора. Изнаjмио jе jевреjске весларе и тек кад су се одвоjили од обале и са пучине сагледали Солун, могли су схватити сву љепоту овога великог лучког пристаништа и трговачког центра на егеjскоj обали. Град jе имао амфитеатралан облик, а нарочито су га красили стародревни биjели бедеми, те византиjска тврђава опасана дебелим двоструким бедемима и сачињена из седам омањих кула, због чега су jе касниjе Турци и назвали Jедилуке. Калик користи оваj панорамски опис града и за навођење података о економскоj снази и успону Солуна, о укупном броjу становника, о националном саставу. При томе се нарочито осврће на броjност Jевреjа, те на њихову потурчену секту Дунме, коjа датира од 1667. године, а оснивач jоj jе био учени рабин Сабатеj Леви из Jедрена. Приврженици секте Дунме имали су скоро сав Солун у своjим рукама, jер су били повлашћени од турских власти, били су наjобразованиjи и наjбогатиjи, а председник општине jе редовно биран из њихових редова.

Иза тога, Калик са београдским дамама посjећуjе Српску школу, коjа се налазила у Парадизу, те кроз разговор са учитељем Вуком Иванићем упознаjе броj и школска достигнућа српских ђака, али и бригу што српске власти из Београда нису предузимале одлучниjе акциjе за оснивање српских гимназиjа на овим просторима, у коjима би се уписивали ђаци по завршетку ове и основних школа у Битољу и Скопљу. "Ниjе лепо, господине, да Бугари, коjи Маћедонцима намећу своjу народност, имаjу у Солуну вишу гимназиjу и вишу женску школу, у Битољу вишу гимназиjу, у Скопљу нижу а по осталим маћедонским варошима свуда по неку средњу школу, а да ми сем неколико основних школа не отварамо нигде ни jедан средњи завод. На таj начин ниjе ни чудо, што се мало помало од нас отуђуjе маћедонска младеж, мада она, у пркос свима бугарским и грчким сплеткама и уjдурмама, jош добро чува своjе српско име и своjу српску славу".[20]

Сам солунски концерт Београдског певачког друштва, Калик описуjе подробно. Извjештава нас о броjности публике и знатижељи с коjом jе ишчекивала наступ угледне српске пjевачке дружине, о њеним реакциjама и одушевљењу, о пjесмама коjе су извођене на концерту (доминирале су Мокрањчеве Руковети, али и Топаловићева пjесма Оj, облаци, Менделсонова У шуми, те по jедна пригодна турска и бугарска пjесма, да би концерт био окончан виjенцем приморских напjева). Ноћ послиjе концерта, пjевачко друштво jе провело у приjатноj вечери и разговору са солунским домаћинима, тако да се славље продужило све до зоре. Иза тога им jе преостало само да се брзо спреме и укрцаjу на воз за Скопље. Растанак на жељезничкоj станици jе био дирљив, домаћини су замолили београдске госте да им jош jедном дођу у Солун, а они су им у знак захвалности на гостопримству, на опроштаjу отпjевали пjесму Оj, у гори бели двори.

Боравак у Скопљу био jе много краћи, тако да путописац брзо и сажето описуjе приjем и припреме за концерт, чиjи jе распоред пjесама углавном био сличан као и у Солуну. Осврће се на одушевљење броjне публике док су слушали српске пjесме, на поjачане патриотске емоциjе и слично. Сутрашње предивно jутро у Скопљу, Калик користи за разгледање и упознавање града, а напоредо с тим укратко се осврће и на његову историjу од времена кад jе цар Душан Силни био окруњен у њему царском круном, преко аустриjских запосjедања града 1682. године и непотребног спаљивања и уништавања његове древне архитектуре, све до савремених дана и трговачког значаjа коjи jе имао у турскоj империjи. Нарочито успjешно Калик описуjе панораму Скопља, коjу jе на двиjе неjеднаке половине пресjецао моћни Вардар, а на десноj обали красио масив Водна, са богатим виноградима. Иза тога, чланове пjевачког друштва jе са одушевљењем подстакнутим успjешним концертом из претходне вечери дочекао руски конзул у Скопљу Лисиjевић, а потом су посjетили знаменити скопски Безистан, смjештен на лиjевоj обали Вардара. Трговачка гужва и миjешање различитих jезика и несвjесно подсjећаjу писца на стихове из Дантеовог Пакла, а такво шаренило ствари, људи и атмосфере тешко jе било видjети или пронаћи на неком другом мjесту, а jош теже исказати и описати: "Све то стоjи онако без реда и системе: сваковрсно jело сирово, печено, кувано, покраj казана, ковачких справа, чувених скопљанских бритава, манифактуралних производа, странога и домаћега платна, готовога одела сеоскога и варошкога, лонаца и калупxиjа, коjи на своjим калупима дотеруjу у пређашњи правилан облик фесове пролазећега света за jедан металик. Све jе то помешано вревом, лупом заната, гурањем, виком трговаца, коjи нуде своj еспап на свима могућим jезицима...".[21] У повратку, Калик нарочито пажљиво описуjе велики камени мост на Вардару, коjи jе саграђен од биjелих блокова: "Мост jе оваj праве римске конструкциjе, висок, саграђен на сводове, међу коjима jе средњи наjвиши, тако да се пресеца на две падине, jедна се пушта левоj а друга десноj обали. Калдрмисан jе и ограђен каменитом оградом, метар високом, а на средини има четвртаст балкон".[22]Интересантно jе напоменути, да писац, коjи jе, иначе, сколон историjским коментарима, не помиње кад jе саграђен мост, нити ко jе његов задужбинар. Умjесто тога, нуди нам jедно имресивно поређење. Док су застали jедан час на балкону моста и гледали у "чаробни Вардар", путописца таква слика подсjећа на Мостар и сличан доживљаj коjи jе осjетио док jе гледао у Неретву са Старога моста. Једину разлику чиниле су околне броjне водовађе на Вардару, коjе су служиле за наводњавање скопских башти и вртова.

Након одласка из Скопља, писац "путничких бележака" примjењуjе технику путописног извjештаjа. Укратко описуjе долазак у Врање, саопштава нам да jе концерт у овоме граду протекао успjешно и поред умора пjевача од напорног пута, али да су били неприjатно изненађени малоброjношћу публике. Тек пошто jе сутрадан кренуо у обилазак Врања, Калик са више знатижеље описуjе панораму града, планинске масиве и околне богате винограде, а од грађевина издваjа знамениту Крстату џамиjу, сазидану на мjесту некадашње цркве Свете Петке и "названу крстатом, што у стрелици, коjа jе на врху мунарета, има крстић",[23] те велику и пространу Саборну цркву Свете Тројице коjа jе красила оваj град, а имала је знамениту историју. Саграђена је на темељима старије цркве још крајем 17. вијека, али је у више наврата током турске владавине била скрнављена. Посљедњи пут урадили су то обијесни Турци и Арбанаси на Спасовдан 1843. године, а обновљена је уз истрајно настојање национално и вјерски непоколебљивих Врањанаца 1858-60. године. Управо је у том облику цркву затекао Спира Калик приликом свог доласка у Врање.

Пошто jе у Врањскоj Бањи била смjештена жељезничка станица, чланови београдске пjевачке дружине долазе на кочиjама у ово богато насеље. Калик то користи да одушевљено опише овај предивни краjолик, као и изразито топлу, ријетко квалитетну и љековиту бањску воду:„Похитасмо скоро сви да се окупамо у оној врелој лековитој води, која кључа из неколико извора, па се затим скуписмо око постављених столова у пространој сали гостионице бањске, где нас послужише доста добрим ручком“.[24]Одмах након тога, Калик искрено жали што нико од богатих Срба ниjе прегао да овдjе подигне модерна и уређена купатила, паркове и шеталишта, коjи би у таквом природном амбиjенту били неупоредиво љепши од гласовитих европских бања: „Кад би којом срећом какав паметан Србин у овој лепој, обилатој, чаробној природи, подигао елегантне паркове, модерне хотеле с потребним конфортом, лепо позориште, утрта шеталишта, китњасте киоске, ова би Бања била прави рај, и онда не наши земљаци трчали у страна купатила и трошили изван земље свој новац, да се одморе од напора и излече од болести“.[25] Тиме се још једном разоткрива, поред умјетничког, и онај наглашени дидактички и културолошки карактер Каликовог путописног казивања, као и жеља да укаже не само на историјске, етнографске, културне и географске знаменитости, већ и на привредно-економске потенцијале којима је располагао српски народ у новоослобођеним крајевима.

Није наодмет овдје укратко подјсетити на једну лијепу путописну аналогију у тадашњој српској књижевности. Наведени Каликов запис о посјети Врањској Бањи настаје у приближно исто вријеме и носи сродна запажања о великим потенцијалима овога лјечилишта, о етничким и геополитичким драгоцјеностима читавог овога поднебља за „нове крајеве“ Србије, који су ослобођени послије Српско-турских ратова (1875-1876; 1877-1878), као и једно поглавље у путописној књизи Саве Бјелановића (1850-1897) Кроз славенске земљекоја је прво објављена у периодици (1891-1893), а затим и као посебно издање у Задру 1897. године.

У поглављу под насловом "У Врањској Бањи код Јована Ристића", Бјелановић наглашава да је Ристић био стални претплатник Српског гласа, да је имао велики углед међу далматинским Србима и зато је свој сусрет са њим видио као „једну задаћу“. Није му било тешко да отпутује на други крај Србије да би се сусрео с њим, тим прије што је то била јединствена прилика да путујући возом види Шумадију и новоослобођене крајеве јужне Србије. Писали смо о свему овоме опширно у једној нашој ранијој расправи, а овдје укратко подсјећамо на сљедеће карактеристичне појединости.[26] Ристић је тада био на лијечењу у Врањској Бањи, а сусрет се одиграо у малом љетниковцу на обали Бањштице коју је већ неколико година заредом изнајмљивао овај утицајни политичар да би дао примјер другим угледним Србима да долазе на одмор у ову недовољно познату бању. Читава Врањска Бања оставила је изразито лијеп утисак на Бјелановића и личила му је на чешке бање и кисељаке, а приликом сусрета Ристић га је својим крупним и високим стасом подсјетио на оне „старе и плећасте војводе“ из Карађорђевог и Милошевог времена.

Поред неизбјежног разговора о положају Срба у Далмацији, битна тема о којој су размијенили мишљења била је посвећена унутрашњем стању у Србији. Бјелановић наглашава да је Ристић био тада један од тројице  „регената-саветника“ младог краља Александра Обреновића. Имао је позитиван став о раду тадашње „радикалске владе“, а одбацивао је као крајње штетну „политику странчарења“ и нападе против актуелне владе у опозиционој штампи. Посебно су на крају разговарали о књизи Владана Ђорђевића Србија на Берлинском конгресу, што је подстакло Ристића да казује о мучној борби да се очувају ратна достигнућа Србије на тој мировној конференцији. Тражио је подршку и помоћ од руског министра Горчакова, а овај га је упућивао на аустријског министра грофа Андрашија, да се њему обрати и код њега тражи помоћ ако жели нешто да добије за Србију: „Сложном одлучности краља Милана и Јована Ристића, и потпором Аустро-Угарске и њезина министра Андрашија, Србија је постигла на конгресу оно, што је постигла“.^[27] Ристићево и Бјелановићево дружење и разговор окончани су пријатним ручком на којем су јели чорбу, кувану говедину и печену пилетину, а на крају су се почастили једном „народном питом“ и крушкама које су регенту стигле из његове баште у Београду. Опростили су се за потпуним Бјелановићевим увјерењем да је Ристић био најспособнији тадашњи српски политичар, да је припадао оној старој политичкој школи која је пратила догађаје у свим сусједним земљама, гледајући увијек у више циљеве: „Сад сам видио колико су пред њим ситни млади политичари и реформатори у Србији“.^[28]    

"Путничке белешке" Спире Калика Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом, завршаваjу се слично како су и започете, похвалом прегалаштву женских чланица хора и афирмисањем умjетничке, али и националне и патриотске мисиjе друштва, коjе jе основано 1853. године на подстицаj младог Милана Миловука, коjи jе дошао у Београд из Пеште, а снажан замах у раду добило десет година касниjе са доласком великог музичког педагога Корнелиjа Станковића у Београд, да би у посљедњоj децениjи 19. виjека, предвођено гениjалним Мокрањцем, доживjело наjвећи углед и славу. Непосредни прегалац, учесник и свjедок тих активности био jе и сам Спира Калик. Отуда су странице Каликове књиге jедна од аутентичних потврда необориве истине о умjетничком и националном значаjу, те о развоjу хорског пjевања у Србиjи.

Књижевне амбициjе Спире Калика приликом писања ове путописне књиге биле су много скромниjе од постигнутог краjњег умjетничког резултата. Кад се из данашње непристрасне позициjе стави у други план све оно што jе у његовоj путописноj књизи насљеђе времена (полемика са недобронамjерним критичарима Београдског певачког друштва, узвишени патриотски и национални занос), пред нама искрсаваjу занимљиве путописне слике и утисци о јужноj Србиjи, о Македониjи и Повардарjу, о Солуну и Егеjском заливу, а изнад свега о српском народу настањеном на овим просторима који је био изложен различитим притисцима и националном одрођавању, али је упркос свему опстајао и са великом страшћу чувао свој српски идентитет и православну вјеру. Калик jе пошао од намjере да напише "путничке белешке" о музичкоj турнеjи пjевачке дружине из Београда у Солуну и Скопљу, те да разбиjе злобне предрасуде коjе су у престоници оптерећеноj паланачким предрасудама пратиле рад овог друштва, а на краjу jе створио изнад свега примјерно умjетничко дjело, ону радо читану, подједнако занимљиву и поучну књигу, коjуможемо уврстити у ред запажених српских путописа с краjа 19. виjека.    

---

[1]Горан Максимовић, „Почеци позоришног живота у Нишу (1887-1914)“, Српски књижевници и српско позориште до Првог светског рата, зборник радова, Научни скупови, Књига CCIII, Одељење језика и књижевности, књига 34, САНУ, Београд, 2022, стр. 141-154.  

[2]Горан Максимовић, „Господствени професор“, Спира Калик (1858-1909), Заборављени књижевници, књижевноисторијски огледи о скрајнутим писцима српског 19. вијека, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, коло десето, књига 27, Пале, 2013, стр. 64-67.

[3]Злата Бојовић, „Калик, Спира“, Српски биографски речник, књига 4, Матица српска, Нови Сад, 2009, стр. 791.

[4]Калик, Спиро, „Пророштво“, модерна легенда, Босанска вила, год. 22/1907, број 21-22, Сарајево, 15-30. новембар 1907, стр. 328-329.

[5]Калик, Спиро, „Свечани говор о прослави педесетогишњице Београдског певачког друштва“, Босанска вила, год. 18/1903, број 11—12, 30. јун 1903, стр. 220-222.

[6]Спира Калик, Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друтвом,Путничке белешке,ШтампаријаПетра К. Танасковића-доДелијскечесме,Београд, 1894,стр.4.

[7]Исто, стр. V

[8]Исто, стр.VI

[9]Исто, стр. VI

[10]Исто, стр. VII

[11]Исто, стр. VII

[12]Исто, стр. VII

[13]Исто, стр. 3-4.

[14]Исто, стр. 5.

[15]Исто, стр. 19.

[16]Исто, стр. 20.

[17]Исто, стр. 21.

[18]Исто, стр. 28.

[19]Исто, стр. 32-33.

[20]Исто, стр. 46.

[21]Исто, стр. 64.

[22]Исто, стр. 67.

[23]Исто, стр. 75.

[24]Исто, стр. 76.

[25]Исто, стр. 77.

[26]Горан Максимовић, „Путописна проза Саве Бјелановића“, Српски преглед, год. III, број 7, Бања Лука, јули 2020, стр. 80-95.   

[27] Сава Бјелановић, Кроз славеснке земље, друго издање, прир. Јован Радуловић, Чигоја штампа, Београд, 2003, стр. 244.

[28]Исто, стр. 243.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: