Рад Александре Лекић Вујисић, УСТА ПУНА ЈОРГОВАНА, био је пријављен на конкурсу Књижевне радионице Кордун "Човеков отисак у природи" и освојио је ТРЕЋУ НАГРАДУ. (учешће на међународном фестивалу ПроПоет Инђија 2022.) Овим поводом, још једном, честитамо ауторки, а са пратиоцима делимо награђену поему вредну сваке пажње.
УСТА ПУНА ЈОРГОВАНА
Уста пуна јоргована
лијече се од поганих ријечи
које сам низала под
изговором сломљеног
прољећа,
о како лијечи
сјећање на нанизане дане,
тешке и шарене -
јесам ли данас другачија,
је ли клетва моја или свачија,
докле се ријечи пјене?
Уста пуна јоргована,
не могу од љепоте
да проговорим опет,
ето чупам латице
воли ме, не воли ме,
разапни ме, не боли ме,
јако се плашим нове крилатице.
Уста пуна јоргована,
све мирише на ћутања,
која су морала да загрле
болове, на лутања,
на јутра што умиру и ноћи што хрле,
не сјећам се да сам цвјетова убрала,
шареном сјећању снове сам украла,
не боли ме,
не воли ме.
Уста пуна јоргована,
као цвијеће кад процвјета на гробу,
живот над пепелом, прашина прашини,
букет омиљеном робу
и заклетва најдражој тишини.
Уста пуна јоргована,
замисли да те тражим
под цвијетом,
расвјеталим паклом,
спрженим свијетом.
Уста пуна јоргована,
не могу од љепоте
да проговорим опет,
ето чупам латице
воли ме, не воли ме,
разапни ме, не боли ме,
јако се плашим нове крилатице.
