детаљ слике: КРК Арт дизајн

RAIFFEISEN BANK

 

Да глобализација и банкарско ојађивање човјека немају границе и да своје пипке могу да испруже и до једног живописног села у Босни, тачније у Федерацији, показује примјер некада узорног домаћина Ранка Б., који је, заведен и намамљен, а притиснут јадом и беспарицом, узео кредит од 5600 конвертибилних марака од Рајфајзен банке - док се не снађе и док не дођу боља времена, када је намjеравао да све поштено врати.

Та финансијска инјекција донијела је привремено олакшање и њему и његовој многобројној породици, али паре као паре – троше се брзо, поготово кад човјек нема прихода и троши само позајмљено, а Ранко Б. их није имао, мислим приходе, пошто је већ био зашао у шесту деценију, а такви тешко или готово никако не добијају послове и веома тешко зарађују.

А Рајфајзен банка, као и свака банка – почела је да притишће некада узорног и поштеног домаћина да врати оно што му је позајмила. Чак штавише, те опомене су са сваким мјесецом све више добијале пријетећи, готово осиони тон. Њему су се од читавог тог неразумљивог језика највише у памет усијецале ријечи: затезна камата, присилна пљенидба, затворска казна.

Ранко је почео из дубине свог поштеног срца да мрзи Рајфајзен банку. Пролазиле су му кроз главу тешке мисли, а неријетко је несвјесно и једва чујно мрмљао: „Бандити, фукаре, гуликоже, сјецикесе.“ Чак је и главу окретао у страну кад наиђе покрај тог модерног објекта затамњених стакала и живописног натписа Raiffeisen Bank.

А онда, једног јутра, након још једне непроспаване ноћи, Ранко је одлучио да једном и занавјек раскрсти са Рајфајзен банком. Да скине с грбаче лакомислено узету позајмицу и да више никада ногом не Прекорачи ни њен праг, а ни праг било које друге банке. Но, прије тога је морао да врати дуг. И, као што рекох, Ранко се, пун гњева и немоћног бијеса, распитао и од поузданог пријатеља чуо да један, узгред речено, некрштени новокомпоновани „парајлија“ из Федерације, откупљује земљу очајних и намагарчених од Рајфајзен банке, а и свих других банака - и то за кеш.

Да, и Ранко се тада сјетио дједовине и већ запраложеног имања у свом родном селу које је од памтивјека било српско, о чему је свједочило православно гробље и омалена црква трошног крова и накривљеног крста. Но, пошто су мука и лакомисленост – брат и сестра, Ранко је некрштеном парајлији продао цјелокупно имање за износ дуга узетог од Рајфајзен банке - за 5600 конвертибилних марака. И да зло буде веће, продао је са дједовином и гробове својих предака који су се налазили у сјени омањег шумарка покрај којег је протицао бистри поток.

Некрштени парајлија је убрзо након олако стечене имовине оградио Ранкову дједовину и купио огромно стадо оваца које сада слободно пасу, јање се и уживају у благодетима бујних пашњака некадашње Ранкове дједодивне.

А Ранко? – он сада за велике православне празнике, кад се обилазе гробови упокојених, дође до ограде свог некадашњег имања, своје дједовине, и са сузом у оку, наслоњен на ограду, док у руци држи свијећу дрхтавог пламена, посматра бијело стадо које, како му се чини, сваке године бива све веће и веће, и мислећи на Рајфајезен банку и некрштеног парајлију мрмља једва разговјетно: „Бандити, фукаре, гуликоже, сјецикесе.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: