детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШАЉИВИ ЖИВОТОПИС БРАНИСЛАВА НУШИЋА

 Проф. др Горан Максимовић

У огледу смо анализирали Нушићеву Аутобиографија (1924), као један од најпопуларнијих шаљивих животописа српске књижевности. Указали смо на генезу настанка рукописа (од 1903. и 1907. године у фељтону Бен-Акиба), на његове типолошко-жанровске особине које га сврставају у ред пародичних романа, на наративне поступке и разнолике видове оглашавања приповједача (драматизован, дјелатан, самосвестан или метадијегетички), а затим и на смјехотворне поступке засноване на комичном преувеличавању (карикатура, хипербола и гротеска), те на доминацији језичке комике (поређења, еуфемизми, алогије, имена, надимци, пословице, изреке). Значења која носи текст Аутобиографије по много чему су свевремена, намијењена разноликим генерацијама читалаца, а подједнако су усмјерена на приказивање процеса психолошког формирања личности, одрастања и сазријевања, као и на критичко разобличавање и исмијавање недостата у образовању и науци, наставним програмима и уџбеницима, те у цјелокупном политичком и јавном животу у којем је доминирао династички аутократизам, а образовани људи су  били унапријед осумњичени и непожељни.

Нушићев шаљиви животопис прво своје издање и свој коначни облик доживио је 1924. године, на шездесетогодишњицу пишчевог рођења, када је објављен као „јубиларна књига“ у издању Одбора за Нушићеву прославу. Међутим, иницијални концепт Нушићеве Аутобиографије настао је много раније, још 1903. године, у облику истоимене приче, објављене најприје у листу Врач погађач,[1] а затим и на почетку прве књиге хумористичко-сатиричног фељтона Бен-Акиба из 1907. године.[2] У причи "Аутобиографија" у сажетим цртама представљене су оне теме које су опширно обрађене у каснијој дефинитивној верзији дјела. Назначено је да ће бити описан само животопис „од рођења до женидбе“, јер „човек у браку представља половину, а половина не заслужује биографију“,[3] а као посебне епизоде издвојене су године најранијег и раног дјетињства, године основног и гимназијског школовања, те прве и остале љубави.

Коначна верзија Аутобиографије проширена је епизодама о првим написаним пјесмама, тамновању, војсци, анегдотама о Митад-паши и крадљивцима, о „открићу“ Америке, о Чича Илији Станојевићу и невјерној жени, а допуњена је „Предговором“ и „Поговором“ у којима су покренуте неке актуелне пародијске теме о аутобиографско-мемоарској литератури уопште, као и о противурјечној стварности у Србији на крају 19. вијека: политичким нетрпељивостима, школском систему, образовању и науци, колективним страстима и наравима.

Нушићу је властити живот био само повод за писање о једном времену и друштву, зато је „године свога дјетињства на извјестан начин помјерио према крају стољећа, како би се у њему могле огледати и препознати и нове, урбане (градске) генерације“.[4]То свакако упућује на могућу логичну претпоставку да текст Аутобиографије не представља типичну документарно-умјетничку прозу аутобиографско-мемоарске провенијенције, већ „пародични роман у којем је превасходно исмијан један популарни жанр“,[5] а затим је дата шаљива слика одрастања и образовања, као и једног бременитог друштва, времена и простора. Зато се и може казати да је то „јединствен пример животописа“.[6] Као што видимо за Нушића је властита биографија овдје најмање важна. Због тога само посредно можемо препознати понешто од онога што се стварно дешавало у његовом животу од рођења до женидбе. Међутим, захваљујући таквом приступу у Нушићевом шаљивом животопису многи препознају своје дјетињство и своју младост, своје прве љубави и написане пјесме, своје школовање и средину у којој су одрастали. „Она не говори о једном сасвим одређеном животу, већ даје општу слику наших нарави, Аутобиографија је комични љетопис времена, а не живот једне личности, духовита биографија средине у којој је Нушић живио“.[7] Отуда се и може тврдити да у овако осмишљеном аутобиографском казивању у којем се Нушић „шали са сопственом биографијом, реконструише је, али је и хумористички деконструише, поиграва се њоме“ има једне посебне врсте искрености која није чињенична, већ је садржана у хумористичком осјећању свијета.[8]

По многим својим тематско-мотивским и структурним карактеристикама то је пародијски роман изложен кроз приповиједни поступак ланчаног везивања заокружених епизода из појединих животних раздобља, уоквирених шаљивим „Предговором“ и „Поговором“. Према неким сродним новијим типолошко-жанровским читањима текст Аутобиограгфије можемо посматрати и као „романизовану драму или драматизовани роман одрастања“.[9] Зато у Нушићевој Аутобиографији и можемо препознати поступак степенастог или ланчаног повезивања новелистички осмишљених поглавља у цјеловиту романескну слику свијета. То подразумијева да свако издвојено поглавље има сажете експозиционе и епилошке дијелове, да има развијене заплете, те да у појединим примјерима „завршна ситуација сваке новеле је почетна за сљедећу; тако средишњим новелама недостаје експозиција и расплет је непотпун“.[10] На примјер, завршни мотив првог поглавља „Од рођења до првог зуба“ о расту првих дјечијих зуба, почетни је мотив наредог поглавља „Од првог зуба до панталона“, као што је и његов завршни мотив о облачењу првих панталона, почетни у поглављу „Човек у панталонама“ итд. 

Приповједач Аутобиографије оглашава се у првом лицу, а пошто саопштава сопствена развојна искуства истовремено је драматизован и дјелатан, тј. „издвојен је као самостална особа“ и „производи неко мерљиво дејство на ток догађаја“. Пошто писац дијели приповједачева становишта и увјерења можемо потврдити и да се ради о ауторском приповједачу или „подразумеваном писцу, пишчевом другом ја“, који се наравно „увек разликује од стварног човека – каквим год га сматрали – који стварајући своје дело, ствара надмоћнију верзију самог себе, једно друго ја“.[11] Зато приповједачево казивање има све одлике исповиједања, са честим директним обраћањима читаоцима, захваљујући којима се постиже висок степен комуникационог повјерења и сагласности, а непоуздана перспектива првог лица се у највећој мјери губииствара илузију „о блискости две свести, приповедачеве и читаочеве, које на свет могу да гледају сродним духом и очима.”[12]Захваљујући свему наведеном, намеће се и „основна естетичка функција приповедача да као стожер обједини овај расути линеарни низ слика једне животне панораме“ у јединствену шаљиву слику свијета.[13]

Наводимо само неке примјере приповједачевог директног обраћања читаоцима захваљујући коме се одржава висок степен њихове пажње и ствара илузија о саучесништву у приповиједању: „али вам могу рећи“, „верујте“, „замислите само“, „можете мислити“, „замислите, молим вас“, „ох, то вам је била читава комендија“, „Ако ви захтевате од мене да вам кажем и то: како сам ја могао положити матуру, онда знајте да ми постављате питање на које је не могуће одговорити“.[14] Понекад је та илузија очувана и захваљујући исказима у којима приповједач своје знање привидно изједначава за знањем и искуством читалаца: „Ви не сумњиво познајете сви онога малога тиранина, тек што сте дошли гдегод у посету...“[15]

Сличну функцију остварују и бројни коментари и упадице у којима је проблематизован умјетнички поступак или пародирана аутобиографско-мемоарска литература. Тиме је приповједач показао изразиту „свест о себи као о писцу“ па можемо рећи да се ради и о „самосвесном приповедачу“,[16]који се нарочито често оглашава у „Предговору“. Очигледно је то у исказима у којима је пародирана аутобиографско-мемоарска књижевност и метод писања, али и у аутопоетичким коментарима на почетку бројних поглавља. На такав начин је, на примјер, започето приповиједање у поглављу „Прва љубав“ када приповједач наглашава да је о првој љубави требало раније да пише, јер иде упоредо са школовањем и могла би се посматрати као школски предмет. У поглављу Q.b.f.f.f.s (Quod bonum, felix, faustum, fortunatumque sit!), приповједач наглашава да читаоци не би требало да очекују да им исприча читав онај пут којим је дошао до факултетске дипломе, јер би се његова књига могла претворити у енциклопедију, а могла би изазвати и професорску завист и полемику.Присуство бројних приповједачких коментара којима се жели све појаснити понекад је сувишно и ускраћује самосталност читалачких доживљаја, а самим тим доприноси доминацији казивања над приказивањем, али истовремено доприноси успостављању поменутог додатног повјерења између писца и читалаца.

Пародија је најдоминантнији смјехотворни поступак у Нушићевој Аутобиографији, а по својој умјетничкој природи представља „средство испољавања унутрашње неуверљивости онога што се пародира“ и као таква је једно од „најмоћнијих средстава друштвене сатире“.[17]  Издвајамо три доминантне теме пародијског приповиједања у Аутобиографији: пародирање аутобиографско-мемоарских жанрова, пародирање школског система, уџбеника и наставних метода, као и пародирање политичког амбијента и државног апарата у Србији на крају 19. вијека (војска, бирократија, аутократска владавина и сл.). Поступак пародијског казивања налази се у тијесној вези са различитим типовима комичног преувеличавања, а као најфункционалније овом приликом издвајамо карикатуру, хиперболу и гротеску.

Код Нушића у Аутобиографији доминирају карикатурални и хиперболички поступак комичног преувеличавања. Попут вјештог карикатуристе, Нушић проналази неке непримјетне или потиснуте особине, најчешће слабости, а затим их увећава док не постану свима видљиве и очигледне. На такав начин Нушић је пародирао склоности писаца да у аутобиографско-мемоарским текстовима уљепшавају свој живот, свој морални портрет, као и своју улогу у појединим догађајима. На сличан је начин пародиран конзервативизам и анахроност школских програма и наставних метода, те моралност појединих предавача и њихово незнање. Тако је исмијаван аутократизам, политичке манипулације и недораслост власти, неспособност и поткупљивост опозиције, тромост администрације, страх од нових и образованих генерација.

У „Предговору“ Нушић наглашава да је писање Аутобиографије започео искључиво из шаљивих и забавних разлога, а од три „своја ја“ која је слиједио кроз живот (насмијано, озбиљно и плачно), писање животописа повјерио је насмијаном дијелу своје личности. Нушић вјерује да је то „насмијано ја“ једино суштински видјело живот, јер „истина је често пута непостојанија од заблуде“.[18] Можда баш зато што га је посматрао са оне ведре стране и што се подједнако смијао врлинама и манама, узвишеноме и униженоме, мудрости као и лудости, правди као и неправди, заблуди као и истини, сагледао је људе и њихове поступке на много озбиљнији начин од било кога другога. У „Предговору“ Нушић исказује и потпуну свијест о чину писања, што се може довести у везу са одликама метадијегетичког приповиједања , тј. „уметања приповести у другу приповест, и то превасходно упримарну приповест“,[19]како би постигао простор за ненаметљиве а функционалне аутопоетичке коментаре.

Главнина Нушићеве критике аутобиографско-мемоарске прозе усмјерена је на неисцрпну потребу писаца ове врсте књижевности да уљепшавају стварност и да избјегавају да казују о неугодним и неславним епизодама кроз које су прошли и они сами, али и поједини други угледници, научници, умјетници и поготово политичари. Нушић баш зато и напомиње да ће у своме животопису обухватити раздобље од рођења до женидбе или „од досељења до пропасти“, како то сликовито упоређује са поједним лекцијама из уџбеника историје. Остатак животописа повјериће једном свом пријатељу „врло таленованоме и отменоме господину, за којега се уверио да ни једну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао“.[20] Зато Нушић писце биографија и других сродних текстова упоређује са „машамодама и кројачицама“, а истинитост њиховог причања показује кроз примјере из животописа појединих својих савременика. Тако је у биографији једног сликара писало како је имао извјесних тешкоћа у животу које су утицале на сам правац његовог стварања, а заправо се радило о „тешкоћама“ са љубоморним кројачем који открио је да је сликар љубавник његове жене.

Нушић је у тексту Аутобиографије проговорио на подругљив начини о некоректном односу књижевне критике према његовом књижевном раду, као и на прикривен начин о дубоком и болном разочарању што поводом шездесете године живота није био ни кандидован за члана академије наука. Злонамјерно истицање појединих критичара да је Нушић „писац без духа и талента“ створило му је у јавности, како је то иронично наглашено, репутацију човјека који има све квалификације за члана Српске Краљевске академије. Одмах иза тога, Нушић у наставку свога животописа исмијава и лажне критеријуме вредновања у најугледнијим научним институцијама, а прије свега у Академији наука. Наглашава да је одлучио да напише књигу о „свом животу“ јер је и сам очекивао да ће бити изабран међу „бесмртнике“, а то је било неопходно зато што је сваки академик морадо да изради своју аутобиографију и за то им је било потребно по неколико година. Нушић заједљиво закључује да познаје и оне који су умрли а да тај важан посао нису довршили, тако да се „данас ништа не зна ни о њиховом животу, ни о њиховом раду на науци“.[21]

Средишња тема Нушићеве Аутобиографије (од поглавља „Школовање“ до поглавља „Мртви језици“), посвећена је исмијавању конзервативног школског система и заглупљујућих уџбеника, наставних програма и метода, као стицању оних знања која добрим дијелом нису била употребљива у каснијем непосредном животу. Нушић препознаје слабости у образовном систему и у препознатљивом поступку комичног преувеличавања, тј. карикирања и хиперболисања, разоткрива бројне њихове мане. Омиљена Нушићева тема су неспособни предавачи и њихово незнање, као и заглупљујуће наставне методе које су слијепо покушавали да примјењују на часовима. У самосталним поглављима, насловљеним по називима предмета, упознајемо се, на примјер, са начином на који је професор српског језика формулисао теме писмених састава („Испеци па реци“, „Познај самог себе“), из којих су онда као природна посљедица произлазили нелогични и комични ученички радови. Тако је неки Сима Јагодић дубокоумно закључио да ријеч не треба вадити из уста све док не буде печена, а најбоље се може испећи ако се добро загрије столица док се код куће учи српска граматика. На сличан начин Нушић је пародирао метод учења страних језика или метод „очигледне наставе“ по коме је професор географије објашњавао ђацима сунчеви систем итд.  

Друга важна пародијска тема у приказивању школског система усмјерена је на исмијавање неадекватних и неуких уџбеника и наставних програма који су били потпуно непримјерени узрасту ученика. Нушић се нарочито усмјерио на карикирање уџбеника француског језика који је био написан по некаквој „Олендорфовој методи“ карактеристичној због потпуно бесмисленог понављања граматичких категорија. У уџбеницима математике и физике препознавао је потпуно нелогичне и компликоване дефинице, које нико није могао да разумије или запамти, а најмање су то могли несрећни ђаци: „Квадрат над једном страном труогла једнак је са збиром квадрата других двеју страна смањеним за двоструки производ из тих двеју страна и косинуса угла који заклапају“.[22] Тиме је Нушић у Аутобиографији непосредно проговорио о „дуговекој школској неусклађености са реалношћу у којој се одраста и учи“,[23] што у великој мјери чини ово дјело, уз сва његова друга значења, свевременим и блиским бројним генерацијама читалаца.

Трећи аспект Нушићевог пародирања школског система усмјерен је на присиљавање ђака да меморишу и оне чињенице које су научно биле непоуздане и за које ће се касније испоставити да су биле нетачне. Поигравајући се са „научним истинама“ које су морали да усвајају на часовима историје, Нушић наглашава да је једне године најприје пао на поправни, а затим је понављао и разред зато што је „збркао године смрти цара Уроша“ и тврдио да је преминуо послије Маричке битке. Доцније се утврдило, када је већ био изашао из школе, да је несумњиви научни факат то да је цар Урош преминуо послије Маричке битке и да је била нетачна тврдња да га је погубио Вукашин Мрњавчевић. Због свега тога Нушић је на себи препознатљив иронијски начин поставио неку врсту реторског питања: „Ко је надлежан да мени надокнади тај губитак од године дана, који ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала своју сопствену историју“.[24]  

Поједине раније написане Глишићеве пародичне приче („Једна лекција из хисторије Срба“, „Шта човеку неће пасти на ум!“, „Као бајаги популарна физика“, „Модерна стилистика“, „Мало о хисторијои света“), као и Домановићева сатира „Озбиљне, научне ствари“ (1899), свакако су претходиле Нушићевом пародирању образовања и науке у Срба. Зато Нушићева Аутобиографија, баш као и претходно поменути Глишићеви и Домановићеви текстови, подсјећа на шаљиве есеје које је у књижевност увео Џонатан Свифт, а који у виду „нарочитих мисаоних бурлески“ и „бритких иронипчних и сатиричних запажања“, разобличавају „људску глупост, лажи и безобзирност“.[25] У оним поглављима Аутобиографије у којима казује о своме школовању, а који су по спонтаној наивности и неискуству карактеристични за дјечији поглед на свијет, својствен књижевности за младе, Нушић је најавио касније хумористичке странице написане у роману Хајдуци (1933), а свакако је претеча најсјајнијих страница српске хумористичке књижевности са темом дјечијег школовања које су написане у Ћопићевим Магарећим годинама (1960).

Трећа доминантна тема Нушићеве Аутобиографије посвећена је исмијавању политичког живота у Србији на крају 19. и на почетку 20. вијека. У облику комичних инверзија и изокретања очигледних истина док описује дјечију игру „криза“, Нушић је разобличавао накарадни политички начин састављања влада и образовања министарстава. У безазленој дјечијој игри Нушић за поједине замишљене министарске функције бира оне другове из разреда који су били најмање способни да воде предложене ресоре. За министра просвете одабрао је дјечака који је писменост и уопште школовање посматрао као луксуз, који је понављао први и други разред, а неколико пута је био отпуштан и враћан у школу. За министра полиције одабрао је пандурског сина указујући на непотизам као важан критеријум за формирање министарстава. За министра финансија изабрао је неког Перицу који је имао разрезане панталоне и увијек му је из њих вирио реп од кошуље, рачунајући да ће му се и у министарству сигурно вући различити новчани репови. За министра војног бирао је дјечака јеврејске националности јер је сигуран да би избјегавао да ратује, а био би највјештији да учествује у лицитацијама које расписује војно министарство.

Критику изокренутих моралних вриједности Нушић излаже у поглављу „Тамница“ тако што глорификује негативну страну живота. Један робијаш, сецикеса, на сличан начин како је то Нушић раније написао у Листићима из пожаревачког затвора (1889), безобзирно исмијава све друштвене вриједности, презире образовање, као и писање поезије, а за највреднији занат у животу и највреднији универзитет проглашава боравак у затвору, који ће му бити најбоља препорука да једнога дана постане народни посланик или председник управног или надзорног одбора какве банке. На сличан начин, у поглављу Q.b.f.f.f.s. Нушић у форми замишљеног подругљивог дијалога разобличава безобзиран однос државне администрације према младим и образованим људима, којима диплома постаје највећа препрека за проналажење државне службе. Нешто раније, Домановић је у алегоричној сатири Страдија (1902), на сличан начин указивао на недостатке политичког и друштвеног живота у овој замишљеној државици која је била по свему веома слична обреновићевској Србији на крају 19. вијека. Ова пародична тема о којој су писали најприје Домановић, а затим и Нушић, утолико је актуелнија што њене проблеме препознајемо и стотину година касније у савременом животу српског друштва. „Университетска диплома је највећи луксуз у Србији. Него, пођи ти опет на иста врата али, послушај мне: криј као змија ноге да си свршио университет. Реци да си неписмен, да си само омирисао неку школу и, видећеш, свуд ће те лепо дочекати, свуд прихватити, свуд понудити“.[26]

У поглављу „Војска“ мета Нушићевог подсмијавања је несхватљива војничка „логика“ и троми административни апарат и војничка хијерархија, која је чинила војнички систем потпуно нефункционалним. Као што је Домановић у ранијој причи „Не разумем“ (1898), описао недаће „војног обвезника“ кога су грешком и немарношћу прогласили за мртвог, тако је Нушићев јунак запао у велику невољу због тога што није био раздужио једну „коњску чешагију“ иако је био пјешадинац. Што је више настојао да војну администрацију разувјери да никад није ни задужио тражени предмет и што је упорније настојао доказати да је у праву, утолико су акти стизали све упорније и чешће, да би на крају уз чешагију почели да му траже и војничку порцију и ћебе. Тиме је потврђена она војничка истина да Србин „мора целога живота бити војник или бар одржавати везе са војском“.[27]

Са одрастањем дјечака и преображајем дјечије у перцепцију одрасле особе у Аутобиографији се смањује удио хуморног, а све снажније долази до изражаја пародично-сатирична слика свијета у којој се умјесто хумористичко-забавног смијеха, „појављује горки, опори подсмијех и црнохуморни парадокси“, прожети трагичким слутњама и доживљајем свијета.[28] Најупечатљивије то долази до изражаја у расправи о регрутацији младића и њиховом одласку у војску. Нушићу комисија која врши преглед регрута личи на комисију која у кланици бира оно што је за клање и одбацује оно што није. Међутим, логика којом се руководи та регрутна комисија препуна је горких парадокса: „Оно што није способно за живот она проглашава да није способно ни за смрт, а оно што је способно за живот она проглашава да је способно за смрт“.[29]  

Нушићева умјетничка средства за стварање комичног и смијеха веома су разноврсна и препознатљива из његових комедија и хумористичко-сатиричних прича и романа. У Аутобиографији доминирају језичка средства комичног. Понекад су исказана у форми поређења, као у примјеру када учитељ објашњава ђацима писање бројева или слова тако што их упоређује са стварима или људима: слово Б упоређује са буџом, Г са вјешалима, О са рупом, Ш са плотом, Х са ногарама, Т са чивилуком, Д са турским нужником, а Ф са тетка-Персом фамулусовом женом и сл. Као језичка средства комичног издвајају се и „игре ријечи“, пословице, изреке, имена и надимци. Нушић наглашава да су се у току његовог школовања сукобљавале двије тешке и непомирљиве околности „пизма појединих професора“ на њега и његова „пизма на поједине професоре“. На часовима вјеронауке Нушић је „због седам мршавих крава изео седам тако дебелих батина“. Три своје тетке Нушић именује као три митолошке парке које преду судбину: Клота, Хезис и Антропа. Надимци које је ђацима давао духовити професор јестаственице, послужили су Нушићу да се поигра са изокренутим системом друштвених вриједности. Тако је Сима „Ћуран“ отишао у дипломатију, Јова „Магарац“ постао је министар просвете, Пера „Сом“ постао је члан Академије наука, гдје и „данас ћути као риба“, Спира „Преживар“ постао је окружни прота, Тоша „Камелеон“ се успјешно доказује у политици, Средоје „Твор“ се увукао у полицију, гдје се „осећа његов траг“, Андра „Крокодил“ прогутао је више насљедстава и сл. Коментаришући недоумице око године свога рођења, Нушић у облику комичне досјетке исказује свој дјечачки понос што је рођен баш оне године кад је рођен Вук Караџић, мада није имао „претензија да се такав литерата на тај начин склони, да би му направио места у литератури“, зато је чезнуо у младости да му ко „пребије ногу, сматрајући да је, довољно бити ћопав па бити Вук“.[30]

Једно од омиљених језичких срестава комичног у Аутобиографији били су еуфемизми. Нушић наглашава како је његово рано дјетињство било крајње монотоно и да се не може сјетити ничега важног, а затим почиње да набраја бројне „ситније авантуре“, као што је пад под кревет када га нису могли пронаћи читав сат, једанпут је прогутао цванцик па је морао да испије сто грама рицинуса, због кога му читавог живота није ваљао стомак, а једном је пао у фрас из чисте пакости према доктору зато што га је пола сата раније прегледао и констатовао да је „здрав као тресак“. Нушићеве комичне алогије долазе до изражаја у дијалошким сценама, поготово онда када је као дјечак са невином наивношћу постављао радознала и сасвим нелогична питања. Једном је госпођа-Милку удовицу питао да ли је „род са Прокином кобилом“, зато што је чуо да његова мајка каже да је удовица матора као Прокина кобила. Окружног начелника је питао да ли има „рупу на глави“ зато што је његов отац тврдио да је начелнику „изветрио мозак“.

На крају Аутобиографије Нушић се у „Поговору“ насмијао и на рачун смрти зато што се у књижевним дјелима толико пута нашалио на рачун смрти да је био сигуран да када стварно умре нико неће одмах повјеровати у ту вијест па је треба пласирати обазриво: првога и другога дана кроз наговјештај и сумњу како се прича да је умро, а тек трећега нагласити да су добили вијест „из поузданих извора“.

Читав свој живот од нејасног поријекла и забуне око године рођења, па све до непоузданих гласина о смрти, Нушић је изградио пародирајући један популарни жанр, а кроз вјешто укрштање заводљивог и ведрог хумористичког смијеха са заједљивим сатиричким подсмијехом. Отуда заиста све у његовом животу изгледа чудно и необично, од грешке када га је бабица на рођењу огласила женском и рођења у трошној кући на чијем мјесту је касније сазидана Народна банка, па ће будућа покољења бити принуђена да у трезору банке поставе његову спомен-плочу, до необичних искустава у дјетињству, као што су раст првога зуба (њиме је угризао оца, па га је као проклетство пратила зубобоља током читавог живота), као што су разговори о томе на кога личи („очево чело, теткин нос, теча Симине уши, ујнина уста...“), због којих је вјеровао да је некаква наказа скрпљена из разних дијелова тијела цијеле своје проодице. Нушић је описао и ритуал „поступаонице“ када му је брат украо пару с погаче кад је хтио узети, тако да му се читавог живота новац измицао из руку и имао је проблема са дуговима.

Већина Нушићевих дјела била је окренута веома разноврсној публици, али ниједан његов текст није тако убједљиво привукао различите генерације читалаца, подједнако оних најмлађих и младих, средњовјечних и старих, као што је то учинила Аутобиографија. Нушић се у Аутобиографији као „никада то тада, обилато (грохотом) насмијао и на свој и на туђи рачун“. Обухватио је све што га окружује „од врха до дна, од практиканта до министра, од попа до митрополита, од војника до генерала, сва занимања, положаји, титуле, све грађанске светиње, све државне установе и надлештва, наши манири, наше нарави, понашање, обичаји, наш балкански менталитет, све је то изврнуто, претресено, испрашено, помјерено и изложено смијеху, показало своје наличје и своју моралну мимикрију храњену многим страстима и себичностима“.[31] Све то заједно, а изнад свега ненадмашни Нушићев смијех и вјештина приповиједања, начинили су од Аутобиографије један од најузбудљивијих и најбољих шаљивих романа српске књижевности, који је на непоновљив начин саопштио сродна и свевремена сазнања о нашим одрастањима, друштвеним превирањима, те свеколиким животним радостима и искушењима.

---

[1]Бранислав Нушић, „Аутобиографија“, Врач погађач, год. VIII, број 20, Београд, 1903, стр. 165-166.

[2]Бранислав Нушић, Бен-Акиба, књига прва, издање аутора, Штампарија „Доситије Обрадовић“, Београд, 1907, стр. 310.

[3]Исто, стр. 15.

[4]Josip Lešić, Branislav Nušić – život i djelo, Sterijino pozorje-Matica srpska, Novi Sad, 1989, str. 203.

[5] Горан Максимовић, Умјетност приповиједања Бранислава Нушића – о наративној прози фикционалног типа, Велвет, Београд, 1995, стр. 132.   

[6]Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, стр. 419.

[7]Josip Lešić, nav. djelo, str. 203.

[8]Јован Љуштановић, „Засмејавало на клацкалици векова“, предговор у књизи Бранислав Нушић, прир. Јован Љуштановић, Антологијска едиција „Десет векова српске књижевности“, књига 47, Матица српска, Нови Сад, 2013, стр. 14.

[9] Марко М. Ђорђевић/Добривоје Станојевић, „Нушићева Аутобиографија – од параболичног смеха до алегоријског трагизма“, Књижевнаисторија, год. 44, број 147, Београд, 2012, стр. 359.  

[10]Борис Томашевски, Теорија књижевности, са руског превела: Нана Богдановић, Српска кињижевна задруга, Београд, 1979, стр. 279.

[11]Vejn But, Retorika proze, preveo sa engleskog jezika: Branko Vučićević, Nolit, Beograd, 1976, str. 169-172.

[12]Љиљана Бајић, Проучавање хумористичке прозе у настави, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 92.

[13]Славица Дејановић, Бранислав Нушић – српски писац, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица, 2015, стр. 100-101.

[14]Бранислав Нушић, Аутобиографија, јубиларна књига, Издање одбора за Нушићеву прославу, Београд, 1924, стр. 119.

[15]Исто, стр. 67.

[16]Vejn But, nav. djelo, str. 174.

[17]Vladimir Prop, Problemi komike i smeha, preveo sa ruskog jezika: Bogdan Kosanović, Dnevnik-Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984, str. 75-78.

[18]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 48.

[19] Džerald Prins, Naratološki rečnik, prevela sa engleskog jezika: Brana Miladinov, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 100.

[20]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 37.

[21]Исто, стр. 36.

[22]Исто, стр. 203.

[23]Дијана Вучковић/Нада Шакотић, „Нушићева Аутобиографија – слика педагошких поступања давних времена или свевремена дидактичко-методичка пракса?“, Настава и васпитање, год. 64, број 2, Београд, 2015, стр. 324.

[24]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 109.

[25]Славко Леовац, „Радоје Домановић“, Портрети српских писаца 19. века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 364.

[26]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 305.

[27]Исто, стр. 336.

[28]Горан Максимовић, нав. дјело, стр. 140.

[29]Бранислав Нушић, нав. дјело, стр. 323.

[30]Исто, стр. 51.

[31]Josip Lešić, nav. djelo, str. 203.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: