детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОСУДА ЗА ПТИЦЕ, ЈЕЛЕНА ЦВЕТКОВИЋ

(Посуда за птице - Јелена Цветковић, ДУ Светионик - Ниш, 2021)

Милица Перић

            Посуда за птице друга је по реду збирка прича младе књижевнице Јелене Цветковић, објављена недавно у издању Друштва уметника „Светионик“ из Ниша. Слику на корици израдила је сама ауторка заједно са својом сестром Марином Цветковић, што сведочи о великом таленту ове младе жене.

Збирку чине 22 приче, које би се жанровски могле одредити као кратке приче или као приповетке. Наслови и спољашња структура не указују на везу међу текстовима. Међутим, она се разоткрива и при најповршнијој анализи унутрашње структуре.

„Само треба имати на уму ово:

он грозно лаже;

ништа од оног што казује

није се десило у ствари.

Али то опет не мора значити

да се није десило у њему.“

Лагарије по ноћи, М. Настасијевић

Мото у потпуности одговара атмосфери представљеној у причама, чији се простор налази на граници реалног и имагинарног, унутрашњег и спољашњег, а чији се свет расипа у неколико паралелних равни.

Контраст или опозиција била би права реч, уколико било потребно једном речју описати збирку. Контраст се препознаје не само у представи простора, већ и времена и у самом сликању јунака.

Када је реч о времену, преплићу се прошлост и садашњост, сан и јава (која је означена као несан). Доминантно годишње доба јесте зима, хладно је, дува ветар, често је све прекривено маглом, ноћ је, киша. Приповедачево поимање времена најбоље је представљено следећом реченицом: „Време. Шта је време? Клупко које се одмотава, и врло лако се нит може упетљати и направити чвор“(Посуда за птице: 12). Радња причâ смештена је управо у том чвору у којем се бележи бржи проток времена. Оно, не само да пролази, већ и оставља трагове, али се никада не завршава. Само се непрестано прелива и претапа из једног облика у други, што је најбоље приказано у причи под насловом Косара (28).

Централно место у збирци заузимају персонификовани описи природе. Природа је боља од људи, зна када је право време за предузимање неке акције. Из природе долазе сенице, пчеле, вране, лептири, ластавице, цвеће. Чест је мотив месеца. Природа је блажа од људи, помирљивија. У појединим причама оживљени су и апострофирани предмети, па ципеле путују саме, а оловка уме да говори. Мотив пута упоређен са вијугавом реком нит је која се протеже кроз скоро све приче. Мотив ватреметафора је страсти, али и излаз из свих критичних ситуација.

Атмосфера појединих прича је бајковита. Елементи овог жанра јесу: бели коњ, млади јахач (који подсећа на младог принца који има да изврши неки важан задатак); појављују се уклете девојке и жене, животиње које говоре. Чује се глас са оног света, из другог времена, у јунаковој глави одзвања очев глас, мајчине речи покрећу радњу. Дешавају се чуда – јунакиња Тодора се подмлади (Тодорина младост: 31). Има врло веселих, разиграних прича, као што је Отмица књишког мољца,  на пример.

Елементе бајке ауторка не користи са циљем креирања фантастичних прича, ови детаљи помажу да се дође до магијског/магичног реализма, чија суштина се огледа у брисању граница између стварног и привидног, реалног и имагинарног. Долази до увођења индивидуалног времена, двојности планова. Полази се од свакодневне тематике, али се она онеобичава и на њеним основама гради се нови необични свет. Оно што је у стварности нормално и обично постаје зачудно и обрнуто, што је зачудно у стварности, постаје обично.

Ликови су усамљени, безимени, тужни, несхваћени, живе у пажљиво ограђеном и чуваном свету. Не воле да се друже са другима, прија им боравак у природи, у односу на коју се осећају инфериорно. Сама помисао на било какву акцију већину јунака чини узнемиреном. Они су хиперсензитивни, другачији, обдарени различитим способностима, па често делују застрашујуће. Маглом, тајном, копреном обавијени, ови јунаци делајуу свом дворишту ограђеном високом оградом, у малом комбију, ноћу док остали спавају, на снегу, у шуми.

Главно осећање јунакâ збирке Посуда за птице јесте љубав, које је и њихово једино оружје у борби против неправедног света, због којег су јако тужни, јер осећају да нестаје. Мотив срца је стално присутан. Јунаци су свесни своје ограничености, у том смислу да су њихови животи унапред одређени. Из тог разлога делују статично и трагично. Међутим, колико год се осећали марионетама у рукама судбине, сваке вечери на починак одлазе са надом у боље сутра. Са надом да ће јутро променити све. Жуде за слободом и осећају се живима само док трепере: „Душа ми је затреперила попут тополиног листа. И знала сам... примила сам свој део свеприсутног немира“ (Тополин лист:38).

Насупрот ове природне и преко потребне узнемирености, неки јунаци, попут путника из приче Седиште број 26 или Недеља, притиснути обавезама или због недостатка времена које их ждере, постају нервозни. Блиски су јунаку романа У регистратури хрватског писца Анта Ковачића и сведоче о томе да је човек роб савременог света. Посао га исцрпљује и полако убија, док он наивно мисли да може отићи кад год пожели. 

            Прича под насловом Кобна ноћ нуди и другачију могућност. Наиме, овде се отвара питање моћи уметника, па се јунак копрца под пером свог Бога. Дакле, збирка отвара и нека важна поетичка питања теорије рецепције: Да ли су јунаци слободни? Јесу ли у власти писца или чак разапети између писца и читалаца?

Захваљујући елементима магијског реализма и овим јунацима-чудацима, атмосфера збирке подсећ на атмосферу збирке прича Пасквелија македонског аутораЖивка Чинга, као и на приповетке Слободана Џунића. У појединим сегментима, ови добри и наивни јунаци могли би се поистоветити са јунацима романа Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића. Наведена поређења помажу да се наслути о каквом уметничком стилу је реч и какав утисак остаје након читања збирке.

Приче су написане јасном и једноставном реченицом. Од облика приповедања, доминирају приповедање у 3. л. једнине и дескрипција, обогаћени ефектним дијалозима. Епитети, поређења, симбол и метафора су најчешће стилске фигуре.

Полазећи од препознатљивог и обичног, ауторка збирке прича Посуда за птице на нов и оригиналан начин успева да нас врати у окриље некадашњег универзалног света, и подсети да све има душу и да се судбине„преплићу и умрежавају па често кројећи своју прекрајамо туђу“(Посуда за птице: 10). Ова збирка помаже нам да проширимо видике, да прогледамо, завиримо дубље у себе, да боље спознамо свет и проникнемо у његове тајне. Није све само човеку дано, и природа уме да мисли и осећа. У свему се, само кад се хоће, могу препознати мудрост и истина.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: