детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРНА

 

Први пут сам је сусрео прошлог љета кад је изашла из честара покрај пута којим сам редовно шетао. И то ни најмање бојажљиво. Више незаинтересовано. Срна. Смеђа, шиљасте лијепе главе. Није престајала да жваче и прежива све вријеме. Тек повремено би обратила пажњу на мене. Кренуо сам да јој се приближавам. Најприје колебљиво, снебивљиво, онда све одважније док се на крају нисам нашао на само неколико корака од ње. Да, уистину је била прелијепа и та љепота била је још више потцртана тим њеним дивље питомим одсуством страха од човјека. Извадио сам телефон (а шта бих друго) и кренуо да је фотографишем. Ни то је није збунило или уплашило. И даље ме гледала, онако више испод ока и са стране, као да ми говори: „Фотографиши, само фотографиши, јадни ново цивилизовани човјече, ако ти то нешто представља. И ако ти није довољно памћење и љепота кратког узбуђења.“ Кад сам коначно направио довољно фотографија (наравно, по мојим мјерилима) и када се окренуо, иза мене је стајало још троје шетача са телефонима упереним према дивље питомој срни.

 

Отад сам је видио неколико пута. Више се није ни држала само близине шумарака и високог шипражја, одваживала се и на чистине и ливаде покрај самог пута. И сваки пут је попут неке филмске диве стрпљиво позирала пред аматерским фотографима који су вјеровали само у физичко и материјално овјековјечење доживљеног. И почео сам да се радујем овим шетњама јер се никада није знало да ли ће се и она – моја срна - однекуд појавити.

 

И ове године сам почео да одлазим у уобичајене шетње мојим крајем. И прије пет дана пут ме поново навео покрај честара „моје срне“. Закренуо сам главу у том правцу и тада, као да ми је прочитала мисли, она поново однекуд искрсну, лаконога и грациозна као Андрићева Аска. Рођена плесачица или балерина. Није пасла. Само ме гледала неколико тренутака и онда се окренула и нестала у густом шипражју. Осјетио сам срећу, сличну оној кад неочекивано сретнемо старог пријатеља и наставио да шетам с мишљу да ћу због пошасти и нове нормалности постати свједоком времена кад ће дивље животиње почети да се мијешају с људима. Кад ће почети да се крећу по њиховим насеобинама као у прастара времена.

 

А онда у недјељу, на путу ка цркви, управо кад сам аутом излазио на ауто-пут у близини моје куће, или тачније на линији између честара покрај мог шеталишта и језера, спазих у крајњој десној траци полицијски ауто с упаљеним ротационим свјетлима. Саобраћај као по команди успори, загрцну се као човјек кад нагло попије воду и настави да се помјера напријед милећим темпом. И док сам се лагано примицао полицијском аутомобилу, изненадих се да да нигдје не видјех друге аутомобиле или било какве трагове удеса. А онда, кад се нађох наспрам полицијског аутомобила спазих „моју питомо дивљу срну“ како лежи непомична на асфалту. Био је то кратки трен који ми је био подарен да је још једном видим, али био је довољан да закључим како је била лијепа и у смрти. Моћна, дивно смеђа и достојанствена. Шта ју је натјерало да напусти утабане и познате стазе шумарака и шибља и да се запути преко цесте, не знам? Да ли је превише повјеровала човјеку? Да ли је била неспособна да схвати да смо се наоружали мноштвом тајних оружја и средстава да спријечимо наше превелико зближавање? Ко би га знао? Тек за вријеме литургије, док сам мисли везивао за молитву, мени је пред очима треперила она дивна смеђа прилика срне која је остала лијепа и док је лежала беживотна на ауто-путу.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: