детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРВИ ПУТ

(НАКОН ПОСЉЕДЊЕГ ПУТА)

Пут из Бањалуке до Војнића и Карловца није обичан пут. То је данас повратак у ништа и одлазак – ником. Од 2012. године како сам први пут закорачио у Хрватску, од завршетка„ Олује“ на овом путу још увијек срећем избјегличку колону која је сама себе, и године иза себе, тих првих августовских дана 1995. године претјецала. Журећи у своје никуд, носећи са собом своје нешто, иза себе је остављала своје пуно.

Већ на мосту на ријеци Сани (подранио сам),причини ми се да из магле израња отресита људина. Исти онај кога сам видио 7. јула 1995. у сумрак дана, како на гуменим тачкама, положену, мртву мајку вози, тражећи за њу посљедње почивалиште. Не жели да му мајка остане у Хрватској. Сјене других мртваца се згледаше у мене и моју журбу. Неда смрт оставити смрти, корача човјек испред свога, за мајчиним животом.

Недјеља је, 18. мај, Нови Град још спава. Детонације хрватских граната и трагови метака су давно утихнуле, сакривени су на окрпљеним фасадама. Замијењена су стакала на прозорима, кровови су поправљени...

Навикао народ овдје да обнавља и сахрањује...

Мост на Уни опасале „нове страже“. Плаве се гранични прелази с једне и друге стране довољно широка моста, да у једном дану на себе прими терет пет вјекова. Да у том дану понесе и пренесе колону очаја и несреће, праћену снагом мржње и политике.

Српски полицајац ће кад наиђе возило у правцу Хрватске протегнути ноге до средине цесте, узети документе, погледати или их не погледати, и безвољно зажељети срећно.

Не зна човјек колико је то „срећно“ нама тешко.

Хрватском полицајцу морам на ноге донијети своје „особне документе и прометну дозволу“, сачекати да ме „протури“ кроз скенер како му не би промакло, ако ме не дај Боже Хрватско правосуђе тражи за злочине које (ни)сам учинио. Пита ме: имам ли љекова и цигарета. Не зна да сам 2006. године престао пушити, да болестан нисам био задњих 55 година, Богу 'фала, за моју „завичајну“ болест лијека нема.

Кроз Матијевиће до Двора на Уни се брзо стиже. Нити се има што видјети, а нити ће ко у те погледати. У правцу из кога долазим нико не иде. Зграде у којима су људи и народ живјели изгледају доста празно и запуштено. На кружном току испред мене, сјећам се добро тог 7. августа 1995. године, примицали су се хрватски војници да пресјеку или заробе колону „избјегле сиротиње“.Сада ту дежура шаховница. Додирује земљу и упозорава путнике: ово је Хрватска. Нисам упамтио мјесто, али чини ми се да сам негдје успут видио раскршће и „Исуса на крижу“. Уселио се Светац у српски градић и чека да му се Срби поклоне, или од њега отклоне.

До Доњег Жировца пазим на ограничење брзине, возим се кроз „насељено мјесто“.Нит' је насељено, а нит' мјесто, живота ни на видику. Има понека, старинска, лијепа кућа, из брвана истесана, и са даскама на пенџерима „осигурана“. Има и друга, већа.Она коју „добра Хрватска“ као допринос повратку на земљу„ под посебном друштвеном скрби“ сагради. Малецка, крај велике спаљене дежура. Те две куће личе ми на живо теле које лиже краву, мајку, која је тог тренутка цркла.

Пењем се на превој Вратник и спуштам према Глини. Ауто и ја стењемо, подједнако. Поглед пуца надалеко, а око види незамјењљиве љепоте Баније и Кордуна. Земља спава, народ спава.

Спавају дјеца које нема ко да пробуди, спавају мртви. Уснули чврсти санак 1995. године. И нико више не зна да ли ће се икада, као некада пробудити и мајском сунцу радовати. И да ли ће им ико гробове обићи.

Ни да те стопира нема ко данас!

Ватајући се равнице идем ка Глини. Пролазим поред попаљене пустоши, крај напуштених имања. У Драготињи се нешто дешава. У једном дворишту, биће да је фирма, цијепају се дрва, без дрвљаника, и пакују за Европу, без Европе.

Дошла Европа по српски огрјев, а Срба ту нема.

На улазу у Глину демонтиране, и у старо гвожђе продана жељезничка пруга, трачнице „ћире“ којесу изградиле и „Гавриловић“, и Петрињу, „Жељезару и Рафинерију“ у Сиску, Глину и околна села... не морам, као некад кочити. Фабрика Металне индустрије Глина од које се живјело остаје ми с лијеве стране – мртва.

Памучна пре диона, тај узорни и велики југословенски колектив сад се налази на промаји стварности. Производни погони, кухиња, амбуланта за раднике личе на мјесечеву површину...

Поправни дом некад, сада је затвор – блиста. Виде се високи зидови, уређене капије свјеже офарбане. Није враг да је све то за Србе спремљено? Биће да има и Хрвата лопова. Лопова у Европи? замислим се.

Напуштајући Глину иза моста на ријеци Глини протеже се боља цеста, дотјерана. Кад би се смио повести онако како знам, за пет минута би био у Топуском. Код мотела „Бриони“ уплашим се тенка. Знам, српски је – тај ми ништа не може. Насадили га Хрвати на „клоцне“ да свједочи „о бриљантној побједи у Олуји“. Срби га оставили. Да је мога' у трактор, не би он овдје стаја – мислим се у себи.

На дијелу цесте кроз Чемерницу, на неколико мјеста исцртани пјешачки прелази и ограничење 40 км/сат. Кладим се да у посљедњих десет година, на овим пријелазима није прешло 10 мјештана.

На фирму у Блатуши, у којој сам први и посљедњи директор био, још се назиру трагови ћириличног натписа ПЕТРОВАЦ. Маховине и купине су стигле на спрат. Запослених нема. Ужива трње, кад људи нису могли.

Од Вргинмоста до Вонића нема се шта видјети. Да ми је жмурећи возити ни са једне кривине не би излетио. Толико добро познајем цесту да к'о у српском филму „Ко то тамо пева“, морем завезаних очију возити. У заказано вријеме сам на првом одредишту. У дворишту куће у коју се смјестио Миле Дакић, историчар, директор, предсједник, научник, сељак, избјеглица, робијаш, писац... све стало под један кров у туђој кући. У кући, поред његове породице дочекују ме наши домаћи, прави кордунашки уштипци.

Пакујући Милу за пут, супруга ме његова, по ко зна који пут упозори:

-    Ти си одговоран да га вратиш назад.

Одморан и на'рањен брзо смо Миле и ја у Карловцу. У Војнићу, за око ми запе велика црква. Ма дигла се као да изазива Петрову гору. Хтједох, приупитати Милу, –  „ел то наша“.Ћутим, знам да му је и његове муке доста. Прије Спортске дворане и хотела „Корана“, с десне стране мост на ријеци Корани за Мекушје. Сјене убијених 13 невиних српских душа, војника,1991. наслоњене на ограду испраћају пролазнике. Уморне, тужне и мртве очи гледају ту воду, љепотицу, како нестаје...

Свраћам до др. Затезала, у његов стан. Сједамо и журимо у Загреб – ауто-цестом. На том путу сам пекао прва знања из цестоградње...

Прије Јастребарског Ђуро ће рећи:

-    'Ел'људи, ко би река да ћемо нас тројица опет заједно у ауту бити. Колико је времена прошло од 1990. када смо оснивали Југословенску самосталну демократску стра­н­ку?

Згледасмо се и погледима упитасмо:

-    Ко би стварно рекао?

У Загреб улазим поред Велесајма, затим на Мост слободе и онда десно, некадашњом улицом „Пролетерских бригада“, сада Вуковарском, па на „аутобусни колодвор“.

Пролазим поред „Џамије“. Возим се до Бауерове улице. Професор Ливада је сишао уз помоћ ћеркена улицу.Беззадржавања настављамо путза Бањалуку.

Брзо и без велике гужве смо у Ивањој Ријеци, код наплатних кућица.  Сапутницимоји и ја са њима се чудимо како да толике године нисам заборавио ни један стари „путељак“ Загреба. Како нисам заборавио улице, као да сам јуче из њега иселио?

Како да се заборави оно што је оставило трагове у мојој младости, оно што се воли?

На отвореном ауто-путу њих тројица „распредају“ о српској несрећи у Хрватској, о представницима Срба који сада „бране“ интересе „шачице“ Срба разбацаних уздуж и попријеко Хрватске. Професор Ливада оштрицу критике, са много аргумената, упућује проф. др. Милораду Пуповцу. Ђуро би да га брани. да пред Светозаром нема са чим. Миле ћути и слуша.

А мени се наметну питање што је то, у мој ауто данас „стало“?

И излазак из Хрватске и улазак у Републику Српску протећи ће брзо, скоро без застоја. Како смо се и раније договорили, не одлазимо на „службени ручак“ у хотел „Босна“ У Бањалуку, већ остајемо на моме, скромном имању, недалеко овога града.

Професор Ливада ме моли и преклиње да нешто учиним на организацији протјераних Срба из Хрватске. Па каже:

-    Сазовите Скупштину Срба из Хрватске у Бањалуци. Доћи ћу вас поздравити ако треба - клечећи. Неки дан сам погледао Скупштину Хрвата у Босни и Херцеговини – душа ме боли за нашим народом. Зашто се не угледате на њих?

Забављен пословима домаћина слушам године искуства и искрене жеље ова три, сигурно посљедња интелектуалца, три Србина из Хрватске, који се нису одрекли свога народа.

Професор Ливада предњачи у савјетима и моли да све запишемо јер, како ми написа у једном писму „КЊИГЕ СВИЈЕТ НЕ МЈЕЊАЈУ АЛИ СВЈЕДОЧЕ“.

Нека и ова моја „путешествија“ свједочи, ми одлазимо... круг је затворен, нас нема, а постојимо! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: