детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЛОБОДА - ПАРАДИГМА НЕСЛОБОДНОГ ЧОВЕКА 

Подршка младим уметницима на почетку њихове каријере од великог је значаја и циљ Књижевне радионице Кордун. На књижевном небу појавио се нови аутор и наш портал је одлучио да се његов глас чује. Немања Зивлак је песник и приповедач који је рођен у Босанском Грахову а живи и ради у Немачкој. Недавно је објавио књигу поезије Жито и Вила, а овом приликом смо разговарали о његовом раду, инспирацији и виђењу савремене песничке сцене.

Немања Зивлак - пјесник, рођен 17.7.1982. у Босанском Грахову

Књижевна радионица "Кордун" - Бранка Селаковић, Београд, 17.06.2022.

-Тек сте крочили на књижевну сцену и читаоце сигурно интересује шта су најчешћи мотиви о којима пишете у својим поетским и прозним делима?

Да, као што сте рекли тек сам крочио на књижевну сцену и то својом првом збирком поезије Жито и Вила. Најчешћи мотив који помињем, суштински и формално, је слобода. Слобода као парадигма неслободног човјека и као синоним за све оно што је дато, а опет ускраћено, модерном човјеку. Прије свега ту мислим на ускраћеност слободе духа човјеку модерне и постмодерне који под притиском удобности живота постаје једна конзумеристичка јединка.Дакако да то није једини мотив, мотива је у данашњем времену исувише, само треба пјесник снагом свога духа да препозна те "знакове крај пута". Притом мислим на генералну угроженост културе, све више и све чешће и, ако допустите, све агресивније наметање неких начела која су потпуно супротна не само култури него и здравом разуму.То су све довољни разлози да се један пјесник лати пера и прибиљежи ова времена, то је суштина, а да ли је форма изражавања у рими, слободном стиху, поетско-прозна или нешто четврто је сасвим небитна. Поред поменутог у мојим пјесмама обађујем теме које тиште народ, а наравно да у љубавним пјесмама као надахнуће ми служи истинска љубав према ближњим. Љубав је категорија која се дијели и само је по форми дјељива, суштински то је скуп најтананијих осјећања којима се човјек жртвује за вољене.Нема велике љубави без велике жртве!Такође морам поменути - као један од важних мотива - завичај, отаџбину, народ, његове моралне и националне ломове; патње, тежње, срећу и све оно што нас чини људима.

-Шта Вас је инспирисало да пишете родољубиву и епску поезију?

Отуђеност од традиционалних вриједности и маргинализација истих је у мени пробудило жељу да покушам записати на мало другачији начин вријеме у којем се налазимо. Колико сам успио у томе, најбољи суд ће дати читаоци. Приликом писања поезије водим се начелом да сам дужан себе дати до краја пјесми, без задршке, без компромиса, све или ништа. Ту не мислим само на ријечи, фразе, реченице; ту такође подразумијевам и поменуту љубав коју човјек, пјесник, хтио или не хтио, мора уткати у своје стихове иначе је таква пјесма без љубави "тужна удова" како бих се ја изразио. Но, да не останем недоречен, сматрам да је традиционална форма и традиционална суштина поезије која је до прије неку деценију била редовна у читанкама данас скрајнута и према њој се понашамо нимало пристојно.Све то, као и тренутак у ком живимо ме инспирисало да пишем родољубиву поезију. Епске пјесме ипак посвећујем појединцима. Кад кажем појединци ту мислим на завјетне људе, људе који су могли - али нису - спасити свој живот. Они су остали до краја овоземаљског живота завјетни својој ријечи, и та ријеч је она ријеч Обилића, ријеч која се све више губи, а без које постајемо само шака пшенице пред бурама које несумњиво долазе.

-Пратити надахнуће и истовремено схематизам који захтевају стихови у епској поезији није лако. Како сте се снашли?

Једна стара кинеска пословица каже да сваки наш успјех рађа снага нашега духа, те бих је и овдје радо примјенио.Ништа није лако, али је другом све најлакше. Епској пјесми, конкретно десетерцу или осмерцу, прилазим са посебним осјећајем. То су пјесме које су одњихале овај народ, због којих је велики Гете учио српски језик. Зар не би било тужно да ја - који сам по вокацији традиционалиста и родољуб - такву врсту пјесама "давим" свиме оним што уствари није прикладно да буде у једној пјесми.Свједоци смо да је стихоклепање узело маха, пјесме се посвећују свима и свакоме, поготову класичном римом писане, без пардона и без икаквих критерија. Не желим никоме да кажем да не пише, напротив, али свако је прије свега дужан да преиспита сам своје квалитете и начела. Можда због свега овога, због назаборавног звука гусала, због епске пјесме коју сам слушао у раном дјетињству ја немам проблем, ни са епском пјесмом, ни са формом а такође ни са суштином.

-Ко су Вам песнички узори?

Међу стотинама одабрати једног, био би велики гријех. По елеганцији стиха ту је Дучић на првом мјесту, по елегичној љубави Шантић, по филозофском доживљају Његош, по родољубивом надахнућу Црњански, Ракић, Бојић, Змај и други. Но, ако бих се морао одлучити и рећи ко је то имао пресудан утицај, чије су пјесме у мени подстакле пјесника на писање, то су несумњиво Његош и Дучић. Нажалост, ни као пјесници, ни као филозофи нису обрађени у довољној мјери коју уствари заслужују. Многи су се одрекли форме и смисла поезије коју су они баштинили, а ако се питамо гдје је темељ наше поезије, одговор се сам намеће.

-Како сте се осећали када сте објавили прву књигу?

Срећно и одговорно. Срећно што сам своју идеју преточио у стварност и одговорно да ту стварност не издам у будућим дјелима. Користим прилику да се захвалим Књижевном Еснафу који ми је омогућио да моја идеја постане стварност.

-Колико младом аутору значи подршка искуснијих колега?

Итекако. Није то просто храњење сујете или хвалоспјевно тапшање по раменима, прије сам поборник смислене и добронамјерне критике, а њу сам увијек добијао од старијих колега. Наравно да је било и случајева који су нешто другачији, али као и никада у животу тако се и ту на осврћем на прошло. Да је било добро не би било прошло. Свједоци смо негативних појава у књижевности, приземности појединаца и чега све не. Држим се подаље, а вјероватно је томе допринјело што живим у дијаспори, те ме не дотиче или боље речено не могу дотаћи сујета и егоизам.А да је било покушаја - било је.На концу, као отац и муж имам обавезу према породици, као Србин имам обавезу према свом народу, да својим опхођењем дајем искључиво лијеп примјер. Нема кредибилитета без манира, нити се поштовање може заслужити уколико је оно погажено личним примјером.

-Сада живите у Немачкој и можете да оцените тамошњу дијаспору и интересовање за културу, нарочито за књижевност међу младима.

Да, већ дуже од деценије живим, радим и стварам у СР Њемачкој. У посљедње вријеме, уназад пет година, у иностранство су дошли људи вишег и високог образовања. Наравно да и данас имамо велики број људи којима је култура и књижевност нешто страно, али примјетан је озбиљан помак на боље. Људи постају свјеснији тога ко су, постају срдачнији према ауторима из завичаја, и ако дозволите, опхођење према писаној ријечи је у многоме проткано финим манирима.До скора наша дијаспора је под културом подразумјевала наступе естадних звијезда, но тај тренд је нагло прекинут. Све више се организују књижевне вечери, промоције филмова и књига, и сматрам да ће у будуће бити све више акценат на правим вриједностима а све мање на силом прилика "културним дешавањима"!

Овдје морам напоменути да велику улогу у продуховљењу дијаспоре чини и СПЦ, а такође и све већи број интелектуалаца који су отишли из завичаја. Ситуација се мијења на боље, али повећање интелигенције у дијаспори неминивно води смањењу исте у отаџбини, и ако ме питате јесам ли срећан због тога, одговор је не!Као хришћанин немам страх, као човјек и Србин имам оправдани страх за будућност отаџбине на никад мирном Балкану.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: