детаљ слике: КРК Арт дизајн

КЊИЖЕВНА ПРИЈАТЕЉСТВА

СВЕТОЗАРА ЋОРОВИЋА

Сремац, Матавуљ, Домановић, Милорад Ј. Митровић...

Проф.др Горан Максимовић

У огледу су анализирани књижевни контакти и пријатељства Светозара Ћоровића (1875-1919). Урађено је то најприје кроз интерпретацију Ћоровићевих текстова посвећених српским књижевницима Стевану Сремцу, Симу Матавуљу, Радоју Домановићу и Милораду Ј. Митровићу. Анализирани су и текстови сјећања Павла Поповића о Алекси Шантићу, као и мемоарске успомене Јелене Скерлић Ћоровић, у којима значајно мјесто заузима приказ Ћоровићеве личности. Размотрена је и интензивна Ћоровићева преписка са бројним књижевницима и уредницима часописа и листова. При томе је посебно анализирана преписка са Миланом Савићем, као уредником ЛетописаМатицесрпске, те другим књижевницима, попут Стевана Сремца и Сима Матавуља. Истраживање књижевних контаката и пријатељстава Светозара Ћоровића показује да је дуже од двије деценије био идејни вођа и покретач бројних књижевних и културних веза мостарских Срба са српским и јужнословенским писцима из других средина (Београд, Нови Сад, Цетиње, Дубровник, Сарајево, Загреб и сл.).

Истраживање „књижевних пријатељстава“ и узајамне сарадње писаца, представља једну другачију димензију разумијевања актуелног умјетничког свијета и живота. Разоткрива нам једно вријеме, са свим његовим врлинама и манама, указује на (ауто)поетичке и сваке друге стваралачке афинитете. Предочава нам процесе писања текстова, издавачке и уредничке концепције и планове, читалачке реакције, а изнад свега представља креативну синтезу за разумијевање приватне и јавне личности појединих писаца. Мостарска средина на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека била је права ризница књижевних пријатељстава, захваљујући чињеници да је једна група стваралаца, коју у савременим историографским проучавањима називамо „мостарским књижевним кругом“,[1] својом креацијом поставила овај град на велику географску карту српске културе и повезала га у оном најљепшем стваралачком значењу са другим срединама и људима.  

Познато је да је Светозар Ћоровић (1875-1919), градио бројна и постојања књижевна пријатељства са српским и појединим јужнословенским писцима из других градова и средина, а највише из Београда и Новог Сада, Сарајева и Дубровника, Загреба, Никшића и Цетиња, Херцег Новог и Котора. Понајприје уз Алексу Шантића, једним дијелом и Атанасија Шолу, а повремено и Јована Дучића, те млађег брата Владимира, каснијег угледног историчара, Ћоровић је за српске писце из других крајева био незамјењиви и постојани симбол српског идентитета града Мостара на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека. Стицајем срећних околности „од дошљака који су се бавили књигом“ тих година „обрели су се у Мостару: Јован Протић, Милан Ћуковић, Стеван Жакула и Вице Трипковић“, а што је још важније одмах су се укључили у рад домаћих српских стваралаца.[2] Књижевна пријатељства Ћоровић је успостављао захваљујући снакодневном ангажовању у часопису Зора (1896-1901), чији је био покретач и један од  уредника, у покретању и уређивању „великог српског илустрованог календара“ Неретљанин (1894-1895), као и кроз дјелатност Црквено-православног пјевачког друштва Гусле (покренутог 1888. године). Напосљету, истакао се и као уредник српског народног календара Просвјета за годину 1905. Поред тога што је намјенски написао бројне драмске комаде, Ћоровић је „за све то вријеме у позоришту Гусала био глумац, истакнути члан ансамбла, драматург, а по потреби чак и редитељ“.[3]

Наглашавамо да јеЋоровић, поред свега наведеног, личне контакте и пријатељства успостављао и својим књижевним дјелима, која је објављивао у бројним тадашњим књижевним часописима и календарима (Голуб, Невен, Босанска вила, Јавор, Отаџбина, Стражилово, Бранково коло, Дубровник, Српски књижевни гласник и сл.), док су му драмска дјела играна на бројним позорницама. Овдје помињемо само комаде који су играни у Народном позоришту у Београду: Крвни мир (1897), Стана Ранковићева (1903), Он (1903), Владика у Пољицама (1903), Адембег (1905), Птице у кавезу (1906), Ајша (1907), Повратак (1912), Зулумћар (1912), Наше позориште (1914). Захваљујући свему томе, Ћоровићева путовања у Београд, повремено и Нови Сад, на Цетиње, у Загреб, а често и у Дубровник, Херцег Нови и Сарајево, представљала су прави празник за српске књижевнике у тим градовима.

Једно такво упечатљиво дружење у Београду са мостарским књижевницима Шантићем, Ћоровићем и Шолом, пред Ивањдан 1899. године, детаљно је описао Павле Поповић у „Сећањима на Алексу Шантића“ (која су настала 1924. године и објављена у Српском књижевном гласнику, нова серија, књ. ХI, број 4, стр. 290-297). „Мостарци су били одушевљени свиме што су видели и начином на који су дочекани. Они су били предмет симпатичне пажње не само својих пријатеља и познаника, него и целог Београда – Ћоровић је био изазиван после представе Крвног мира, и сећам се да смо га једва натерали да изиђе на позорницу; стекли су пуно упливних познанстава, понели рукописе за Зору итд.“.[4] Био је то први долазак мостарских књижевника у Београд и разумљиво је што је изазвао и највећу пажњу, а познато је да се Ћоровић тада на скуповима појављивао у херцеговачкој народној ношњи. Ћоровић је заједно са мостарским друговима долазио у Београд и у каснијим годинама. Напомињемо да сам Ћоровић описује у запису о Радоју Домановићу да се 1903. године у Београду сусретао са Сремцем, Матавуљем, Митровићем, Домановићем, Јанком Веселиновићем и Глишићем и др.

На упечатљив начин о једном доласку Шантића и Ћоровића у Београд 1906. године пише и Јелена Скерлић Ћоровић (1887-1960), сестра Јована Скерлића и каснија супруга Владимира Ћоровића, у мемоарској књизи Живот међу људима, која је тек недавно, 2014. године, из рукописа објављена у новосадској „Академској књизи“, заслугом Зорице Хаџић. Наглашава како мисли да је Алексу Шантића и Светозара Ћоровић упознала 1906. године у Београду, „где су они, пуни заноса, с времена на време долазили, као на ћабу“. Сусрела их је на слави у дому Јаше Продановића, а Шантић јој се на свој деликатан и симпатичан начин „помало удварао“: „Обојица јужњаци, 'корјенике' јужњачке (...), скоро вршњаци, родбински повезани, били су два сасвим различита типа, Алекса крупан и висок, правилних црта, топлих тамних очију, спор у кретњама говорио је тихо и мирно. Ћоровић осредњег раста, плавих очију и косе која је прелазила у риђе. Многоглагољив и гласноговоран, сав у покретима“.[5] 

Значајан простор за успостављање књижевне сарадње и развијање каснијих књижевних пријатељстава чинила је и едиција „Мала библиотека“, коју је Ћоровић покренуо заједно са Јованом Протићем, као и часопис Пријеглед Мале библиотеке (1902-1908), који је покренут у оквиру интензивне дјелатности „Издавачке књижаре Пахера и Кисића“ у Мостару (1899-1910). Ћоровићева пријатељства исказана су најприје кроз бројне посјете Мостару истакнутих српских књижевника (Сремац, Матавуљ, Милорад Ј. Митровић), као и кроз Ћоровићеве књижевне успомене у којима је свједочио о тим пријатељствима (Сремац, Матавуљ, Домановић, Милорад Ј. Митровић), те кроз сачувану преписку. Захваљујући Ћоровићевим књижевним контактима и каснијим пријатељствима у Зори су објављивали бројни тадашњи истакнути српски писци, као и бројни други ствараоци са заједничких јужнословенских простора. Поред поменутих Сремца, Матавуља, Домановића и Митровића, издвајамо и имена Милована Глишића и Јанка Веселиновића, Илије Вукићевића, Антуна Фабриса, Николе Кашиковића, Павла Марковића Адамова, али и Слободана Јовановића, Богдана и Павла Поповића, као и бројних других стваралаца.

Укратко речено, било је то, по тачним запажањима Јована Дучића, вријеме када се у Мостару живјело у духу српске традиције, када се „сањало о књижевности и култури; и први пут писали стихови, и то српски“. Захваљујући свему томе „Мостар ће остати занавек град једне од најбољих српских генерација ХIХ века. Не само једна српска покрајина, него и једна цела српска отаџбина не може без тих имена бити потпуна“.[6]

Најпотпунија свједочења о својим књижевним пријатељствима, као што смо претходно нагласили, оставио је непосредно сам Ћоровић у аутобиографско-мемоарским записима и успоменама које је урадио о појединим писцима, а прије свега о Сремцу, Матавуљу, Домановићу и Милораду Ј. Митровићу. Углавном су то непосредна свједочења о сусретима приликом њихових долазака у Мостар, или још чешће пролазака кроз Мостар на путовању за Дубровник, као и приликом Ћоровићевих посјета Београду.„Заједнички називник за ова сјећања, лијепе примјере књижевних пријатељстава српских класика, могао би да гласи моје симпатије“.[7]Из тих записа сазнајемо много чињеница о приватним и јавним пословима, о њиховом књижевном раду, о свеколиким друштвеним и политичким актуелностима тога времена, као и бројним другим подацима који би остали сасвим непознати или би их убрзо заборавили да нису остали забиљежени у Ћоровићевим записима и свједочењима. Сваки од ових текстова објављен је неким конкретним поводом, некад као некролошки осврт настао непосредно поводом упокојења (Стеван Сремац, Милорад Ј. Митровић), а некада поводом обиљежавања десетогодишњице смрти (Симо Матавуљ, Радоје Домановић).

Ћоровић је написао и два сродна текста посвећена својим књижевним узорима: Љубомиру Ненадовићу и Јовану Јовановићу Змају. Неће ти записи овога пута бити предмет наше посебне анализе, али их помињемо као лијеп примјер књижевног поштовања које је Ћоровић исказивао према својим старијим савременицима и тада већ књижевницима са ореолом општенародног угледа и славе. Оба текста приказују двојицу књижевника у необичним анегдотским ситуацијама. Први је под насловом „У Змајеву споменицу“ објављен у Зори (број 6/1899), а други „Чика-Љубин двобој на Цетињу“ у календару Србобран 1901. године.  

Запис о Стевану Сремцу, под насловом „Стеван Сремац у Мостару“, објављен је у Летопису Матице српске (књ. 239, 1906), непосредно након Сремчевог трагичног упокојења у Сокобањи у августу 1906. године, тако да има изразити некролошки карактер и прожет је искреним емоцијама и поштовањем према великом писцу и оданом књижевном пријатељу.

Познато је да је Сремац први пут боравио у Мостару у љето 1899. године, приликом пропутовања за Дубровник, те да је тада према свједочењу Светозара Ћоровића први пут и са одушевљењем прочитао роман Бакоња фра Брне Симе Матавуља. Од тада се са свима њима у Мостару „није друкчије поздрављао, него са Алвундандара!“,[8] алудирајући на Сремчево одушевљење Матавуљевим јунацима из овога дјела, а посебно са глагољивим Чагаљем, чији је гласовити поздрав присвојио као свој особени начин поздрављања са мостарским пријатељима. Додуше, Ћоровић у свом запису у једној фусноти наглашава да је то било 1900. године, али на основу увида у Сремчеву преписку видимо да се то ипак десило годину дана раније (1899). Из преписке видимо и то да је Сремац одмор у љето 1900. године провео у Сокобањи.

Међутим, осим тог кратког подсјећања на први Сремчев боравак у Мостару, Ћоровићево запамћење је ипак у цијелости посвећено другом боравку овога писца у Мостару, приликом пропутовања у Дубровник, гдје је боравио у зиму и рано прољеће 1902. године. Текст је започет као својеврсна шаљива драмска сцена у којој се у предвечерје у пишчевој кући појављује један мостарски дјечак, као гласник, како би му пренио поздраве Атанасија Шоле и позвао га да одмах дође у „Јелића механу“ јер је тамо „дошао Сријемац“. Тај необични мостарски начин ијекавизираног изговарања Сремчевог презимена у први мах је збунио Ћоровића, али кад се дјечак исправио и нагласио да се ради о човјеку који је написао јунака што га је Чича (Илија Станојевић) представљао у Гуслама, „оног што пије у туђој кући и диже џумбус“,[9] постало је јасно да је у Мостар стигао аутор гласовите Ивковеславе чију су драматизацију у извођењу Чича-Илије Станојевића имали прилике да гледају и Мостарци само неколико мјесеци раније.

Ћоровић наглашава да је након тога сазнања „готово трком“ отишао до „Јелића механе“ и да је тамо „затекао све своје друштво на окупу“: Алексу Шантића, попа Јована Протића, Шолу, Кисића, Оборину и друге, а међу њима „у врху стола сједио је Сремац, вјечито весео и насмијан, здрав, румен, једном руком држећи чашу, а прстима друге мрсећи своју густу, готово сасвим сиједу косу, чији сребрени бичеви падаху му на чело“.[10]

Ћоровић у својим запамћењима није прибјегавао прецизнијим датирањима, али из увида у објављену Сремчеву преписку можемо видјети да је у Мостар дошао почетком фебруара 1902. године и да му је било веома лијепо међу пријатељима: „Већ сам два дана у Мостару. Лепо ми је па ми се не путује даље, али ипак морам. Данас се крећем за Дубровник. Овде све већ процветало. Беле се поља од бехара“.[11] Након тога је два мјесеца боравио у Добровнику, а онда се у повратку, почетком маја, поново задржао у Мостару и то овога пута десетак дана. За то вријеме проведено у Мостару, Сремац је са Ћоровићем размијенио много лијепих разговора и размишљања о различитим стварима, а највише о књижевности.

Ћоровић наглашава да је Сремац био једноставан и непосредан човјек, да је волио кафанска дружења и разговоре уз добро вино. Често је мијењао кафане и увијек је инсистирао на томе да не иду у „финије гостионице“, него тамо гдје се окупљао обичан свијет. Ту је пажљиво ослушкивао разговоре и повремено записивао поједине фразе и теме, анегдоте, пошалице, изреке, како би их касније могао унијети у своје рукописе. Сремац је у каснијем разговору нагласио Ћоровићу да је писао споро и да су понеки од тих записа чекали и по неколико година да уђу у неку причу. „Видиш, овде ми је што се рекне, као извор неки, па кад ме засврбе прсти, да пишем, а ја узмем бележницу и из ње уносим у приповетку све што је згодно“.[12] У Мостар је стигао без претходне најаве, а кад га је Ћоровић питао зашто се није најавио да га дочекају, Сремац је одговорио да је управо зато и стигао изненада јер није желио да му приређују дочек на станици. Одсјео је у обичном, али лијепом и чистом српском хотелу Васе Радуловића, са укусним домаћим јелима, а намјерно није хтио да иде у неки од модерних „швапских хотела“: „А ја хоћу да сам комотан, да мирно могу попити чашу вина, запалити цигар и као човек разговарати са друштвом, не бојећи се да ће ми когод нешто замерити...“.[13] У кафанским разговорима неминовно су дотицали и политичке теме. Познато је да је Сремац био „либерал“ и кад су у једној кафани чули да цигански оркестар свира погрдну радикалску пјесму против либерала „Мили Боже на свему ти хвала,// У Србији неста либерала...“, затражио је да оду на друго мјесто, а у љутњи се питао ко је ту пјесму донио чак из Београда у ове крајеве да „трују народ“ српским политичким подјелама и несрећним странчарењем.

Када је ријеч о књижевним темама, највише су разговарали о Ивковој слави, а поготово о успјеху драматизоване верзије овога дјела на мостарској сцени „преко сваког очекивања“, приликом гостовања ове представе на челу са глумцем Чича-Илијом Станојевићем у извођењу Калчине улоге. Сремац је био пријатно изненађен таквом реакцијом мостарске публике, јер се плашио да неће разумјети то дјело и чак је хтио да одговора Чича-Илију да не игра у Мостару: „Нисам – вели – мислио да је мостарски живот тако сличан нишком и да у Мостару још има људи – ђидија из старог земана, попут Калче, који ће га на позорници онако одушевљено поздравити“.[14] Ћоровић је тада записао и ону познату и често цитирану Сремчеву похвалу Чича-Илији Станојевићу и његовој глуми у Ивковој слави: „Кад умре Чича, умреће и Калча – рече – и Ивкову славу треба одмах да скину с репертоара. Њему нико ни подражавати не може... Он је ту јединствен!...“.[15] Из данашње перспективе можемо констатовати да је Сремчева тврдња била добрим дијелом тачна. Наравно, у књижевном смислу, Калча је као јунак данас "жив" и представља још већу драгоцјеност, али у позоришном смислу, упркос бројним покушајима, још се није појавио глумац који може да изнесе ту улогу онако маестрално како је то радио Чича Илија, а у непосредном сагласју са изврсном Сремчевом имагинацијом.

У књижевним разговорима Сремац и Ћоровић су износили и запажања о критичким оцјенама Љубомира Недића, а непосредни повод за разговор била је Недићева књига Новији српски писци коју је Сремац угледао међу насловима на Ћоровићевом радном столу. Сремац је тада исказао пуно поштовање према Недићу, као „једином критичару српском кога је ценио“, а затим је испричао како је завршен рукопис Ивкове славе „целокупан“ уступио Недићу за објављивање у тада новопокренутом Српском прегледу (1895). Била је то права ријеткост, а Сремац је у том разговору нагласио да „ниједну дужу ствар не пише уједанпут, него у одломцима шаље уредницима“, јер му је тако било „згодније“.[16] Причали су и о новим књижевним плановима и изради нових рукописа. Сремац је том приликом нагласио да планира да баш тих дана и ту у Мостару започне писање приповијетке Јексик-аџија, коју је одавно обећао Николи Кашиковићу за објављивање у Босанскојвили, а намјеравао је да му је уручи у Сарајеву, гдје је планирао да сврати након окончања одмора у Дубровнику. Као што је познато Сремац је одржао то обећање и заиста је приповијетка Јексик-аџија штампана у Босанској вили (у јунском броју 1902. године). Значајан дио разговора посветили су графичком изгледу и лекторским рјешењеима Сремчевих дјела која су била предвиђена за објављивање у „Малој библиотеци“ Издавачке књижаре Пахера и Кисића, коју је уређивао Ћоровић и сл. Познато је да је Сремац претходно 1900. године већ био објавио у истој издавачкој библиотеци књигу под називом Две приповетке, у којој су биле уврштене приче „Максим“ и „Ибиш-ага“. Књига о којој је разговарао са Ћоровићем такође је објављена у „Малој библиотеци“ 1903. године, а у њој се налазила једна прича Чича Јордан.

Сремац је казивао и о томе како му се чини да су „приповедачи најбољи људи“, јер међу њима има најмање суревњивости и зависти, за разлику од пјесника, сликара и композитора у Београду, који су се међусобно оговарали и нису се подносили. Посебно је издвојио позитиван примјер Јанка Весалиновића и његов несебичан став према новим приповједачима. Сремац се тада распитивао и за нове бројеве Бранковог кола и Српског књижевног гласника наглашавајући да се интересује да ли има шта ново од Боре Станковића и Радоја Домановића. Истакао је да поштује њихов књижевни рад и радује се сваком њиховом новом тексту: „Читам на пример Бору, па читам Радоја, а све у себи мислим: алал им вера, ови ће нас старије за појас заденути! ... И волем их, волем и као људе и као књижевнике“.[17] У складу са својим помало намћорастим ставовима, Сремац је једино према Милану Ђ. Милићевићу исказивао негативно мишљење због његовог Поменика знаменитих Срба и молио се Богу да њега нико не утрпа у једну такву књигу.

Ћоровић наглашава да се Сремац приликом повратка из Дубровника изнова повратио у Мостар, да је ту остао десетак дана, прије него што је отишао у Сарајево, гдје га је чекало одабрано српско друштво окупљено око Босанскевиле. Из Дубровника је донио завршену приповијетку Ћир Моша Абеншаам, коју је био обећао редакцији Српског књижевног гласника. Сремац је тада пристао и да направи заједничку фотографију са Алексом Шантићем, Атанасијем Шолом и Ћоровићем, а чак је пристао да тада израде и једну његову самосталну фотографију, уз захтјев да никако не смију да је објаве у каквом листу или календару: „Ништа ми не изгледа глупље, него живе људе трпати у календар, као да сваки има не знам каквих заслуга... Лудорија!...“.[18] Упркос Сремчевој карактеристичној повременој мрзовољи, свакако морамо бити захвални Ћоровићу на показаној упорности. Данас је то једна од најдрагоцјенијих заједничких фотографија српских писаца. На њој видимо четворицу пријатеља са озбиљним али топлим лицима и шеширима на главама. Сремац и Шантић сједе држећи штапове у рукама, Алекса са прекрштеним рукама, а Шола и Ћоровић стоје, Светозар са десном руком задјенутом за ревер капута.

Сремац је износио тада и своја запажања да је увијек незадовољан урађеним рукописима и да има жељу да их непрестано поправља и дотјерује. Нарочито је жалио што није био у могућности да одштампане примјерке још једном прегледа и поправи јер му се чинило да тек над одштампаним текстом најбоље уочава недостатке. У шаљивом тону је причао и о својим кашњењима приликом израде појединих рукописа, што је чинило велике невоље уредницима. Нарочито је том приликом апострофирао какве је све невоље приређивао уреднику Бранковог кола,Павлу Марковићу Адамову, када му је овај објављивао у наставцима роман Вукадин (1896). Ћоровић наглашава и да је замолио Сремца, кад је у Мостару тих дана завршио Јексик-аџију намијењеног за Босанску вилу, да им прочита рукопис, али је то Сремац кроз шалу одбио наглашавајући да није тако „немилосрдан да гњави људе“ и правдајући се да „ником не воли читати своје ствари“.[19]

Ћоровић је са много људске топлине описао и испраћај Стевана Сремца из Мостара. Окупили су се на жељезничкој станици сви његови знанци и пријатељи. Питао их је кад може да их очекује у Београду, шалећи се да Алекса нерадо путује сам, „њега треба неко да стрпа у врећу, као мачка, па да га носи“, за Атанасија је знао да му „треба пуна година да се припреми за пут“, тако да је вјеровао како ће опет он њима прије доћи у Мостар, него они њему у Београд. Међутим, наглашава Ћоровић на крају свога записа, судбина је хтјела да то буде посљедњи Сремчев долазак у Мостар.

У међувремену, приликом Ћоровићевог боравка у Београду 1903. године, изнова се сусретао са Сремцем, о чему нам свједочи у каснијем запису о Радоју Домановићу. Сачувана су и два Ћоровићева писма упућена Сремцу из Мостара 1903. године. Прво писмо није датирано, али се по садржају види да је послато у љето, јер Ћоровић најављује да ће на јесен доћи у Београд. На почетку писма Ћоровић пријатељски прекоријева Сремца што му се није јављао, а поготово што се није сјетио да му пошаље Вукадина, премда га је био послао Алекси Шантићу и Атанасији Шоли. Ћоровић напомиње да је купио роман и да је уживао у њему, као што сада ужива у Зони Замфировој, која је у то вријеме у наставцима излазила у Српском књижевном гласнику: „Знаш ли да ти је ово, по моме мишљењу, најљепша ствар и, чак, најљепша у свој српској књижевности. Ја једва чекам Гласник само њу да читам, да видим шта ће бити са чапкун-Маном (иако си ми ти то у Мостару испричао)“.[20] У наставку писма Ћоровић моли Сремца да му набави и пошаље Новаковићеву Историју српске књижевности, а затим на дискретан начин исказује своје незадовољство текстом Уроша Петровића у Српском књижевном гласнику о тек објављеној Ћоровићевој збирци прича У часовима одмора (1903).

Друго писмо Ћоровић је послао Сремцу у новембру 1903. године. Одмах на почетку му се извињава што није одмах одговорио на примљено писмо, а затим га извјештава да су му жена и дијете били тешко болесни, те да му се супруга опоравила а да је дијете умрло. Након тога Ћоровић извјештава Сремца да је послао причу „Хаџи Пипун“ у Српски књижевни гласник, али да још није добио никакав одговор од уредника, тако да не зна да ли су примили допис или нису. Повјерава се Сремцу да је помало увријеђен због тога и чини му се као да га на такав начин „просто гоне од себе“. Ћоровић напомиње да је он док је био у Зори одговарао на сваки допис „макар картом“, па му се чини да би тако било ред да се и други односе према њему. Ћоровић се у другом дијелу писма распитује за Јанка Веселиновића, интересује се за Нушићево путујуће позориште, а затим изриче похвале Сремчевом Кир-Герасу и наглашава да једва чека појаву Бранковог кола да би могао да чита наставке те приповијетке. Изнова изриче похвале Зони Замфировој и наглашава да се у Мостару „ванредно допала“ свима који су је прочитали. Ћоровић се осврће и на свој књижевни рад. Напомиње да има један комад из турског живота, али да га неће „нигдје давати“ због неповољних критика о његовим дотадашњим драмским дјелима. Истиче ни да Алекса Шантић тренутно ништа не пише, него се „дао на компоновање некаквих народних пјесама“.[21] Напомиње на крају писма да га често спомињу и упућује поздраве Јанку, Нушићу, Милету Павловићу Крпи и другим београдским пријатељима.

Сачувана је и једна Ћоровићева дописница упућена Стевану Сремцу 2. априла 1904. године у којој га моли да му пошаље прилог за Просвјетин календар за 1905. годину. Обавјештава га да је добио чланке од Новаковића, Цвијића, Батута и бројних других аутора, а да још стрпљиво чека њега и Матавуља. Из увида у садржај овога календара видимо да су заиста у том броју објављени текстови свих поменутих аутора, а између осталих ту је и Матавуљева прича „Христос васкресе“, као и прештампана раније објављена Сремчева прича „Смрт цара Лазара“ Из књига староставних. На крају ове дописне карте, Ћоровић пријатељски поздравља Стевана Сремца и пита хоће ли се видјети ове године, планира ли можда опет да наврати кроз Мостар, јер га се пријатељски „зажелио“.[22]                   

Запис о Милораду Ј. Митровићу, под насловом „Са Милорадом Митровићем“, објављен је у мостарском листу Народ (број 21, 1907), као некролошки текст поводом пјесникове смрти, у мају 1907. године. Митровић је био „миљеник боемског Београда, нераздвојни пријатељ Радоја Домановића, те духовни сродник Јанка Веселиновића и Милована Глишића“.[23] Из Ћоровићевог записа који није прецизно датиран, сазнајемо да је пјесник изненада дошао у Мостар у сред љета, за вријеме великих врућина, приликом повратка из Дубровника. Највјероватније је то било 1904. године, јер је Митровић донио на поклон своју другу, најновију збирку Пригодне песме, која је била објављена претходне 1903. године.

Митровић је тада у Мостару провео само један дан и преспавао једну ноћ, јер је сутрадан ујутро већ отпутовао возом за Сарајево. Ћоровић наглашава да је ненајављен бануо у његову трговину и онако на непосредан и директан начин, „каквим га је Бог дао“, одмах је позвао домаћина да оду у неку кафану да испроба гласовита мостарска вина. Боравио је у Дубровнику, а посјетио је и Требиње, одакле су његови били поријеклом од старина. Нагласио је при томе да није ишао у Дубровник да пише пјесме, већ да се „дембелише“. Привукао је својом појавом пажњу мостарске чаршије, а кад им је Ћоровић казао да се ради о пјеснику из Београда били су зачуђени, јер им је био „страшан и мрк“ као какав хајдук. Овакво упечатљиво Ћоровићево свједочење касније је на проницљив начин потврдила и Јелена Скерлић Ћоровић у својим мемоарским, овдје већ помињаним записима: „Средњега стаса, због мршавости изгледао је мањи. Тâман у лицу, увек озбиљан и замишљен, скоро натмурен, стално као нечим незадовољан. Иначе, нетакнуто честит човек, и добар друг. Нежења, живео је у охолашкој газдашкој породици, чија су схватања била сасвим различна од његових“.[24]

У каснијем разговору Митровић се пожалио да „пати од стомака“, а на питање да ли се лијечи, потпуно у свом боемском и немарном стилу одговорио је: „Помало. вином“.[25] Разговор се касније наставио о новој књизи Митровићевих пјесама у којој су доминирале „пригодне песме“ и „басне“. Ћоровић је нарочито похвалио „басне“, а предлагао му је и да сакупи оне „ситније пјесме“ које је штампао по листовима и да их објави као посебну књигу, али се Митровић није слагао са том оцјеном и нагласио је да ради на великом класичном спјеву Пенелопа који би требало да буде његово најбоље дјело. Нажалост, као што је познато, ово дјело је због ране пјесникове смрти остало недовршено. Неминовно су причали и о пјесмама из прве збирке Књига о љубави (1899),из које је Ћоровић нарочито цијенио „Папучицу“ и „Два витеза“, а највише гласовиту пјесму„Била једном ружа једна“.

Митровић је питао за Алексу Шантића, који је тада био на путу, напомињући да је у Колу писао о његовим пјесмама. На Ћоровићево шаљиво питање „каква га је голема невоља натјерала да ускочи у критичаре?“, Митровић се „разгоропадио“ и запитао да ли и он нема право да искаже и напише свој суд о једној књизи? „Ја смем написати, па ко хоће нек верује, а ко неће и не мора веровати!...“.[26] Разговали су о „београдској политици“ у коју су били загазили многи српски писци, а што их је све удаљавало од књижевног рада. „Ми смо сви морали загазити у политичку борбу, ако нисмо желели да нам отаџбина оде до ђавола...“.[27] Пошто му је Ћоровић нагласио да је тај расцјеп у Радикалској странци њему и свима његовим пријатељима „изгледао страшно“, Митровић га је тјешио да нема разлога за бригу и да то Србији само „може користити, никако штетити“.

Иза тога Митровић је замолио Ћоровића да га „проведе“ кроз Мостар да погледа град, стару чаршију и камени мост, како не би испало да је само упознао „Јелићеву механу“. Увече су након кратког обиласка, са пријатељима поново дошли у кафану и у том разговору дотакли бројне теме. У веселом друштву, Митровић је био необично расположен и причао је много читаво вече. Повремено је жалио што нема откуда да се појави његов „богом побратим“ Радоје Домановић, а Мила Павловића Крпу није хтио ни помињати, јер да се он појави „ја бих морао заћутати“. Све то је поткријепио шаљивим боемским стиховима: „За зубе се језик трпа// Чим се јави Крпа...“

Ћоровићево сјећање на Милорада Ј. Митровића завршава се констатацијом да су се растали тек пред зору, а јутром је рано отпутовао према Сарајеву „тврдо обећавајући да ће догодине опет доћи“. Нажалост, више никада није допутовао у Мостар, а само коју годину иза тога се заувијек упокојио.  

Запис о Сими Матавуљу, под насловом „Пилипенда“, као и запис „О Радоју Домановићу“, објављени су у загребачком Књижевном југу (1918). Оба Ћоровићева сјећања настају у тренуцима када је био тешко болестан и када се практично налазио на самртној постељи, након што је преживио страшни Велики рат и године проведене као талац у аустроугарским концентрационим логорима за осумњичене Србе, а поготово за непоткупљиве патриоте, културне и политичке предводнике српског народа, какав је био и Светозар Ћоровић.Упркос свему томе, „та сећања иду у ред најживљих и најзанимљивијих прилога у Књижевномјугу и уистину делују као освежење“.[28]

Постоји једно Ћоровићево писмо, у којем се обраћа Матавуљу, 8. јула 1896. године, и у име редакције часописа Зора обавјештава га да њихов заједнички пријатељ, Марко Цар, пише у Зори студију о Матавуљевом дјелу, која ће бити завршена у наредном броју. Користи том приликом могућност и да замоли Матавуља за књижевни прилог како би га читаоци Зорини упознали на непосредан начин и као приповједача. Ћоровић у том писму напомиње да су „сви наши бољи приповједачи, као Вукићевић, Јанко, Матијашић“, већ послали прилоге, а Сремац и Глишић су обећали послати.[29] Познато је да Матавуљ није био задовољан поменутом студијом и да је због тога дошло до неспоразума и једно вријеме до захлађења пријатељских односа са Марком Царем. Подсјећамо да је у том широко заснованом, али повремено противурјечном тексту, Марко Цар „оспоравао пишчеву имагинацију и наглашавао да у Матавуљевом приповиједању доминирају слике и прилике које се налазе у стварном животу“.[30] Можда је управо то био разлог што Матавуљ није одговорио на Ћоровићев позив из овог писма и што тада није послао прилог за објављивање у Зори. Десило се то тек пет година касније, када је у Зори објавио „Пилипенду“ (1901), а из овог Ћоровићевог сјећања ћемо видјети и како се то одиграло.    

Ћоровићев запис о Матавуљу сасвим је кратак, али оно што се налази у њему је предрагоцјено за српску културну историју. Наслов записа „Пилипенда“ није случајан, јер нам казује о томе како је написана једна од најпознатијих Матавуљевих прича, а свакако и једна од најбољих прича створених на српском језику. Ћоровићево запамћење започиње констатацијом да је 1901. године добио писмо од Симе Матавуља у коме га извјештава да ће са својом женом, госпођом Љубицом, посјетити Мостар и да ће ту остати два до три дана. Ова вијест је Ћоровића необично обрадовала, тако да је одмах извијестио о томе своје другове окупљене око Зоре са намјером да Матавуља, као свога пријатеља и сарадника, што љепше дочекају. Познато је да је Матавуљ у „Малој библиотеци“ Издавачке књижаре „Пахера и Кисића“ 1899. године био објавио књижицу Три приповијетке.

Приредили су тада гостима лијеп дочек на станици, смјестили су их у хотел, а Матавуљ је исказао задовољство што се у Мостару појавило толико „људи од пера“ и што ће постати „културни центар“. У хотелу им је причао о својој женидби, а захвалан је био своме пријатељу Милану Савићу што га је упознао са Љубицом, као што је са великим поштовањем и захвалношћу казивао о својој супрузи јер му је омогућила да „живи као човјек“, а нарочито га је побуђивала на књижевни рад и пружила му сваку врсту пажње. Баш тих дана уредништво Зоре је закључивало нови број за штампу и недостајало им је текстова, а поготово нису имали ниједну приповијетку, тако да је постојала опасност да ће број закаснити због свега тога. Ћоровићев „најмилији друг из уредништва“, Јован Протић, инсистирао је да што хитније пронађу потребне прилоге. Тада се десило оно што може само да угоди „виша сила“, Ћоровић је у хотелу испричао Матавуљу за актуелни проблем и замолио га да им напише причу. Приговарао му је да им до сада само он није послао за Зору приповијетку. У почетку се Матавуљ нећкао, али кад је и Љубица стала на Ћоровићеву страну, одобровољио се и признао да има једну „белешчицу“ и да му је потребан један дан да је изради. Управо тако је и било. Увече кад је Ћоровић са Алексом Шантићем и Атанасијем Шолом дошао у хотел, Матавуљ је извадио готов рукопис: „Био је то Пилипенда, једри, снажни Пилипенда, једна од најлепших краћих ствари што их је Матавуљ написао“.[31] Убрзо иза тога изашао је нови број Зоре и у њему Матавуљев „Пилипенда“.

У запису о Радоју Домановићу наглашено је да се писац сам јавио Зори  за сарадника и да је већ у првој години излажења часописа (1896), ту објавио своје „Светле црте“, а касније и приповијетку „Баба Стана“. Послије објављене треће приповијетке „На млађима свет остаје“, Домановић је скренуо позорност читалачке публике и редакција је често добијала питања. „Ко је тај што пише приповијетку? Одакле је? Је ли млађи или старији човјек?...“.[32] Када је Ћоровић писао Домановићу о томе, било му је веома драго и обећао је да ће послати нове приче.

Након тог увода, Ћоровић усмјерава пажњу на два своја непосредна сусрета са Домановићем, приликом посјете Београду 1899. и 1903. године. На првом сусрету нарочито га је изненадио физички изглед Домановићев јер је био „блијед, мршав, испијен, помућених очију, замршене косе. Шешир му изгужван, одијело изношено, ципеле готово подеране“.[33] На Ћоровићев позив да му пошаље нову причу за Зору Домановић разоткрива бројне тешкоће у којима се тада налазио због тога што је био без службе и што је „живио од данас до сутра, као она птица за коју се Бог брине“, а тај Бог је био књижевник Јанко Веселиновић. Познато је да се Јанко као уредник Звезде бринуо о многим тадашњим књижевницима који су били дисиденти и који као политички противници Александра Обреновића нису могли ни помишљати да добију одговарајући посао. Домановић је тада казао Ћоровићу и да се окренуо писању сатира, у чему га је нарочито подстицао критичар Андра Николић, чије мишљење је посебно уважавао, тако да приповијетке готово више уопште и није писао. Домановић је нагласио и то да у Србији има доста „мирољубивих приповедача“, али да он не спада међу њих: „Имам оштре зубе, па волим да угризем. А ко насрне на мене, просто му било. Нека гризе колико хоће. Не бојим се да ће ми поцепати нове панталоне“.[34]

Након тога Домановић се дуго није јављао, да би касније, кад је Нушић обављао функцију управитеља Народног позоришта у Београду (од средине 1900. до јануара 1902. године), те кад је Зора почела да објављује оштре критике Пере Талетова против Нушића, обратио се Ћоровићу једним опширним и „готово опорим писмом“. Домановић је замјерао редакцији Зоре што је „дозволила да се Нушић напада“, иако је познато да је био један од првих сарадника тог часописа и мостарских писаца: „Нушић је дао Зори своје име, кад га она није имала, па није ни право ни лепо да му се тако захваљује...“.[35]

5.1.Други сусрет у Београду, 1903. године, био је још тежи. Ћоровић свједочи да му је Домановић изгледао „некако још суморнији и више заједљив“. У то доба пио је врло много, „без мјере“, а био је необично раздражљив и свађалачки расположен. Причало се да је једнога дана био позвао на ручак Јована Скерлића, а онда је у пићу сасвим заборавио на то, тако да је гост два сата сједио у Домановићевој кући док је овај у пио у кафани. Ћоровић свједочи о томе како је и сам имао прилику да се увјери колико је Домановић у пијанству имао гадну нарав и често се сукобљавао са различитим људима. Сједили су код „Коларца“: Милован Глишић, Милорад Митровић, Милорад Павловић, Радоје Домановић и Светозар Ћоровић, а онда им се прикључио неки чиновник, кога Домановић из неких разлога није подносио и непрестано га је вријеђао, све док овај човјек није отишао од њиховог стола. Другог дана Ћоровић је сусрео Домановића на улици, а у разговору му се повјерио „да је у свађи са пола Београда“ и сматрао је да је Ћоровић срећан што не живи у таквом граду. Повјерио му се да планира да јавно изгрди сам себе најпакосније што може, да је пијаница, бекрија, мангуп, нико и ништа, да не брине за жену и дјецу, да је без осјећаја, окорели зликовац, те да тако избије из руку аргументе својим противницима.

Ћоровић описује и једну вечерњу сједељку у кафани „Три шешира“, у друштву са Сремцем, Митровићем и Радојем, те да је Домановић тада тјерао инат Митровићу и намјерно говорио у десетерцима. Причао је и како пише сатиру о једном свом професору стилистике са Велике школе, што су очигледно биле његове пародије науке, уџбеника и образовног система, какве је најпотпуније исказао у ранијој сатири Озбиљне, научне ствари (1901). Ћоровић на крају овога сјећања наглашава и да је то био посљедњи његов сусрет са Радојем Домановићем, који је преминуо неколико година касније, у љето 1908. године.

Иако то није предмет нашег детаљније читања у овој расправи, јер смо усмјерили пажљу на Ћоровићева пријатељства и сарадњу са српским књижевницима из других средина, укратко ћемо овом приликом поменути и сродан Ћоровићев запис „Прва пјесма Османова“, који је објављен као некролошки текст 1912. године у листу Народ у Мостару, поводом смрти младог и талентованог мостарског пјесника Османа Ђикића (1879-1912).Ради се о карактеристичној успомени у којој се Ћоровић осврнуона Ђикићеве прве пјесме објављене у Зори 1896. године. Посредник у том упознавању био је тадашњи гимазијалац Ристо Радуловић, а касније уредник листа Народ и истакнути српски првак и национални радник. Ћоровић наглашава да је Османа Ђикића добро знао јер му је био комшија, али да није ни слутио да пише поезију. Заинтересовало га је и то што је један муслиман желио да сарађује у српском листу, јер су тадашњи муслимански пјесници, попут Башагића, Капетановића, Хаџића и Мулабдића, углавном сарађивали у хрватским листовима.

Радуловић је тада донио само једну „почетничку пјесму“ Ђикићеву, али је Ћоровић одлучио да је објави и тако да „осоколи Османа да настави пјевање...“.[36] Сутрадан је у редакцију дошао збуњени и помало неодлучни Ђикић са прегршт књига у рукама. „До неколико дана изађе и број Зоре са првом пјесмом Османовом. Весео, задовољан, срећан, носећи лист у руци да га види читав Мостар“, дошао је код Ћоровића у радњу и донио му и све друге до тада написане пјесме. Неке од њих су објавили у каснијим бројевима Зоре, а неке су послали за Босанску вилу и Бранково коло. Ћоровићево сјећање о Осману Ђикићу завршава се констатацијом: „Наскоро је постао сарадником готово свих књижевних листова српских“.[37]

Укратко овдје подсјећамо и на Ћоровићев запис „Једна успомена на Крањчевића“, који је објављен у Хрватској њиви 1918. године, гдје је оставио искрену успомену на познатог хрватског књижевника, а у његовом случају и професора који му је улио љубав према језику и књижевности, док му је предавао у првом разреду средње трговачке школе предмет „босански језик“: „Тако се, ето, десило да нам је нови учитељ омилио наш најомраженији предмет. Сада су ђаци с великим нестрпљењем очекивали његове часове“.[38] Очигледно је и то да је Крањчевић показивао лијепо поштовање према свом мостарском ученику јер је у два наврата писао афирмативне критичке приказе нових Ћоровићевих књига. У првом тексту је приказао збирку прича Из Херцеговине, у часопису Нада у Сарајеву (год. 2/1896, број 23, стр. 458), док је у другом тексту приказао збирку прича Записци из Касабе, такође у часопису Нада (год. 6/1900, број 6, стр. 95).   

Поред наведених драгоцјених свједочења, која претежно имају аутобиографско-мемоарски карактер, важно је овом приликом нагласити и чињеницу да сачувана Ћоровићева писма указује на бројне књижевне контакте, узајамну сарадњу и пријатељства, са оним личностима које нису поменуте у објављеним записима/сјећанима Светозара Ћоровића. Могли бисмо, при томе, указати на преписку са Марком Царом, са Тихомиром Остојићем, са Антуном Фабрисом, или можда са заборављеним књижевником Миланом Марином, аутором збирке прича Из равнога Срема: слике са села,коју му је објавила 1892. године „Прва српска књижара Владимира М.Радовића“ у Мостару. Свака од тих анализа показала би колико је Ћоровић био динамична личност и како је неуморно радио на успостављању књижевних пријатељстава са књижевницима из различитих српских крајева. Ипак ћемо се овом приликом детаљније усмјерити на приказивање Ћоровићеве сарадње са Миланом Савићем, књижевником и дугогодишњим уредником Летописа Матице српске. Сачувано је четрдесетак писама које је Ћоровић упутио Милану Савићу у времену од 1892. до 1904. године. Углавном се у њима говори о рукописима које је Ћоровић слао новосадским часописима, о објављеним Ћоровићевим књигама, као и позивима да Савић пошаље прилоге за Неретљанин, Зору, Просвјетин календар и сл.

Сазнајемо из те преписке бројне важне појединости, али је евидентно да у почетку није све ишло глатко и онако како је Ћоровић очекивао. У писму које је послао 21. јануара 1892. године, Ћоровић моли Савића да се заузме за његове рукописе које је послао уреднику Јавора, Илији Огњановићу Абуказему. Познато је да је Ћоровић у Јавору претходне 1891. године био већ објавио шаљиву игру Љубомора. Овога пута послао је неколико пјесама и још једну шаљиву игру, Несуђеник. При томе, посебно моли Савића да прочита ту шаљиву игру и укаже му на мање или крупније мане, како би могао да дјело поправи и учини га што бољим. На крају писма, Ћоровић наглашава да се охрабрио на овакву врсту обраћања зато што је читао Савићеву критику о Шантићевим пјесмама у Босанској вили (7/1892). „Видим ђе се врло интересујете за ове крајеве, па и ако сам ја незнатан писац, мислим, да се нећете наљутити, него ћете ме пријатељски и српски посавјетовати“[39] Познато је да су неке од поменутих пјесама објављене у Јавору, али шаљива игра Несуђеник није, а касније се тај рукопис највјероватније изгубио јер се не појављује ни у једном каснијем издању Ћоровићевих дјела. Савић тада, очигледно, није одмах одговорио на ово писмо, јер видимо да му је Ћоровић послије непуна два мјесеца, средином марта, поново писао и замолио га за мишљење о послатим радовима.

Не знамо шта се у међувремену дешавало, али видимо да је годину дана касније, 11. јуна 1893. године, Ћоровић послао писмо у коме позива Савића да му пошаље прилог за нови календар Неретљанин. Савић је очигледно брзо и помало сујетно реаговао на ово писмо, јер му Ћоровић одговара на њега већ 18. јуна. Изгледа да се Савић увриједио што му је Ћоровић написао да му пошаље какву „цртицу или причицу“, а при томе је нагласио да не мора бити дуга, „што краћа тим боља“. Због тога му се извињава и наглашава да ће нестрпљиво очекивати његов одговор и књижевни прилог. На крају Ћоровић истиче да је јуче стигао из Дубровника гдје је тамо био са Змајем, Владимиром Јовановићем, Светомиром Николајевићем и Милошем Цветићем, очигледно са намјером да ублажи непријатну ситуацију у комуникацији са Савићем. У наредном писму, од 23. јуна, видимо да је Савић одговорио Ћоровићу и обећао прилог. Одмах у сљедећем писму од 2. јула, Ћоровић га моли да му сачини за Неретљанин биографију Јована Ђорђевића, јер то није могао да уради Антоније Хаџић. У календару Неретљанин (1894) објављена је биографска биљешка о Јовану Ђорђевићу, али без потписа, тако да је очигледно да Савић није одговорио на ту додатну Ћоровићеву молбу.И не само то, него на основу увида у прво годиште календара, које је изашло 1894. године, видимо да у њему нема Савићевих прилога.

Касније приближавање Савића и Ћоровића, а самим тим и интензивније успостављање њихове сарадње, било је постепено. У писму од 27. септембра 1893. године, Ћоровић шаље Савићу још једну своју „шаљиву игру“ са молбом да је прочита и оцијени, а затим га извјештава да ће му послати ових дана одштампани примјерак календара Неретљанин са молбом да га прикаже/оцијени у Босанској вили. Из наредног Ћоровићевог писма, од 6. октобра, видимо да му је Савић изнио неповољан суд о оном рукопису „шаљиве игре“. Ми данас углавном не знамо о ком дјелу је ријеч, али видимо да се Ћоровић захваљује Савићу на „искреном савјету“ и наглашава да је „комад већ изгорио сав – а тако и треба“.[40] Очигледно је из овога одговора да је Савић препоручио Ћоровићу да одбаци рукопис у цијелости, а препоручивао му је и да чита неке стране комедиографе како би поправио свој драмски поступак. Ћоровић у одговору наглашава да је читао српске комедиографе, од страних писаца само оне који су преведени на српски језик, а стране није читао у оригиналу, јер осим њемачког није говорио ниједан други језик. Такође, наглашавамо и то да Савић није услишио Ћоровићеву молбу да „оцијени“ календар Неретљанин. Видимо да је у Босанској вили објављен такав један приказ (у броју 9/1894), али га је написао Ђура Димовић. Све нам то показује да Ћоровићева „преписка из тих година открива колико је упорности било потребно за остварење једног наизглед једноставног, а у тадашњим условима врло компликованог, издавачког подухвата, јер је тешкоћу представљало све: и прикупљање сарадника, и борба са цензуром, и коректорски и штампарски послови“.[41]

У каснијим писмима, у којима се обраћа Савићу са „драги пријатељу“, видимо да Ћоровић честита Савићу постављење за уредника Летописа Матице српске (од 21. децембра 1895), затим га обавјештава да у Мостару покрећу забавно-поучни лист (писмо од8. јанура 1896) и позива га да пошаље неки прилог. При томе наглашава да тај нови лист неће бити конкурент Босанској вили. Радило се, наравно, о листу Зора, али из увида у библиографију часописа видимо да те прве године (1896), није у њему објављен ниједан Савићев прилог. У дописници од 10. априла 1896. године, Ћоровић обавјештава Савића да му шаље своје Цртице из Мостара са молбом да о њима „проговори“ у Љетопису. Савић је у Летопису Матице српске (број 188/1896, с. 190-191), објавио непотписан приказ под насловом „Из Мостара“. У каснијем писму, од 17. марта 1898. године, Ћоровић шаље Савићу једну приповијетку са молбом да је објави у Летопису, а ако не може, моли га да му то јави како би је послао Делу јер је и њима дуговао један прилог. Видјећемо касније да се радило о приповијеци „Вилењак“, али није објављена ни у Летопису, ни у Делу, него у Босанскојвили (13/1898, 196-198). У писму од 2. априла 1898. Ћоровић се захваљује Савићу на поклоњеној књизи Из српске књижевности (1898), а затим му одаје признање на указаним критичким примједбама за рукопис поменуте приповијетке „Вилењак“. Ћоровић га извјештава да има тек 23 године, да се тек развија као приповједач, али се жали како у својој средини нема адекватног критичара који би му указао на недостатке, па мора да тражи помоћ пријатаље са стране. Затим га извјешатава да му је у штампи збирка цртица Из моје домовине (изашла код Пахера и Кисића у Мостару 1898). Већ у наредном писму од 11. априла, Ћоровић шаље још један драмски комад и моли Савића за оцјену. На основу тога што наводи да је дјело настало прије годину и по дана, као и тога да је дјело позитивно оцијенио Милош Цветић, те да га је препоручио управи Народног позоришта у Београду, можемо претпоставити да се радило о шаљивој игри Поремећенплан, која је у октобру 1897. играна на позоришној сцени друштва Гусле, а касније је објављена у „Малој библиотеци“ Пахера и Кисића, заједно са комадом Издајесестанподкирију, у књизи Две шаљиве игре (1899).

Каснија преписка Ћоровића са Миланом Савићем била је веома комплексна. Савић је често давао оштре критичке примједбе послатим Ћоровићевим рукописима, али је исто тако у Летопису објављивао и значајан број прилога овога писца. Нека писма нам указују и на драгоцјене податке о сачуваним, а касније необјављеним рукописима Светозара Ћоровића. У писму од 11. маја 1902. године, Ћоровић моли Савића да му оцијени рукопис једног комада који је послао Матици српској за конкурс из „Накина фонда“. Радило се о једночинки Газда Јаков која тада није награђена, није касније ни објављена, али је сачувана у Рукописном одељењу Матице српске.[42] Понекад је Ћоровић показивао и љутњу због тога што је дуго чекао да му у Летопису буду објављене поједине приче. У писму од 25. јула 1904. приговара Савићу што му још није објављена приповијетка „Мајстор Петрово срце“ и што су прије ње објављене неке приче других аутора, које су касније пристигле у редакцију часописа. Иначе, касније је та прича објављена у Летопису Матице српске (227/3 за 1904). Све нам то указује на сложеност сарадње Светозара Ћоровића и Милана Савића, као и на разнолике аспекте кроз које је пролазило књижевно пријатељство ове двојице писаца.

Међутим, независно од свега тога, можемо констатовати да је Савић оставио четири критичка текста о Ћоровићевим књигама. Сви су објављени у Летопису Матице српске. Савић је најприје књижевној публици представио 1896. године књигу цртица ИзМостара, затим је 1900. године приказао Двије шаљиве игре, објављене у Мостару 1899. године. Такође 1900. године приказао је збирку прича Записци из касабе, а 1903. године писао је о првој књизи прича У часовима одмора. На основу увида у библиографију радова написаних о дјелу Светозара Ћоровића, можемо констатовати да су од савременика, а при томе цијењених тадашњих критичара, само чешће о његовим књига и цјелокупном дјелу писали Илија Ивачковић, са укупно шест критичких текстова, као и  Марко Цар, који је објавио седам критика и расправа.[43]         

Лијепо свједочење о сарадњи и књижевном пријатељству са Светозаром Ћоровићем оставио је и Павле Поповић у поменутим „Сећањима на Алексу Шантића“. Као што смо претходно нагласили, Поповић се упознао са „Мостарцима“ приликом њиховог првог доласка у Београд 1899. године. Тада је нагласио значај који је имао часопис Зора за развој модерне српске књижевности, а видио га је као продужетак угашеног Недићевог Српског прегледа. Поповић истиче да до тада није сарађивао у часопису, иако га је на то подстицао Слободан Јовановић, тако да је прве текстове објавио у Зори тек 1900. године, али су сви сарадници Српског прегледа били прешли у новопокренути часопис. „Сматрало се да је овај мостарски лист као неки наставак, или бар огранак, ранијег београдског листа“.[44] Наглашавамо овом приликом да је Слободан Јовановић био један од најпознатијих сарадника Зоре у којој је објавио више од двадесет текстова и непрестано је подстицао не само Поповића, него и бројне друге ауторе из Београда да се укључе у ту сарадњу.

Међутим, нарочито је упечатљиво описан Поповићев сусрет са градом Мостаром и књижевним пријатељима Шантићем, Ћоровићем и Шолом, када је на Васкрс 1900. године, на позив „наших Мостараца“, учинио један излет из Дубровника у Мостар, у пратњи младог Дубровчанина Рафа Марића. Дочекали су их на жељезничкој станици, а пошто је био мрак и „велика врева“, одредили су Ћоровића, као најгрлатијег међу њима, да гласно узвикује Поповићево име. Наредна четири дана, колико је провео у Мостару, Поповић је запамтио као најљепше тренутке пријатељске пажње и оданости. „Оно што смо ми према њима учинили годину дана раније у Београду, није било ни принети њиховом дочеку“.[45] Платили су њему и пратиоцу смјештај у хотелу и бринули се да ниједног тренутка у граду не буду занемарени. Водили су их по старој чаршији, гледали су камени мост, посјетили су врело Радобоље, били су у редакцији Зоре и у пјевачком друштву Гусле, гдје су гледали представу Дјевојачка клетва, у којој је између осталих Ћоровић играо и запажену улогу. Посјетили су и старог Николу Ћоровића, Војислава Шолу, Иванишевиће, као и бројне друге истакнуте личности: професоре Милана Ћуковића и Јована Протића, трговце Милана Радуловића и Љуба Оборину, Душана Билића, два Кисића. Поповић помиње и младиће који ће се неколико година касније окупити око листа Народ: Риста Радуловића, Николу Стојановића, Душана Васиљевића и Владимира Ћоровића. Већина је тада била одсутна и није их упознао, али је срео гимназијалца Владимира Ћоровића, који му је на питање хоће ли и он да буде књижевник одлучно и сјактећих очију одговорио да хоће. Поповић са посебним пијететом помиње и Алексиног најстаријег брата, трговца Пера Шантића, који га је фасцинирао најљепшим српским језиком који је до тада имао прилике да чује: „његов је говор прави, чисти, идиоматични говор народни, сушта проза Вукова или Љубишина, просто да човек ужива у тој дикцији као у каквом уметничком делу“.[46]Упознао је и Алексину сестру Персу, која је била удата за Светозара Ћоровића, а Поповићу је било нарочито симпатично то што јој је Алекса редовно читао све своје пјесме и што је у њен суд безгранично вјеровао.

Поповић казује и о каснијим својим доласцима у Мостар и сусретима са мостарским пријатељима у Београду. Нарочито је нагласио како је крајем августа 1901. године, дошао у Мостар на „обданицу“ из Дубровника, а остао је неколико дана. Био је тада гост у Шантићевој кући и спавао је у његовој „бећарској соби“ са чијег прозора је гледао на кућу његове сусјетке, познате из пјесме „Моја комшиница“. Разговорали су тада о књижевности, о појединим књигама и критичарима. Поповић наглашава да је Алекса био веома скроман и без наглашених књижевних претензијама, а говорио је да га не треба поредити са „великим песницима“. Крајем наредне године Поповић се сусрео са Шантићем у Дубровнику, баш у вријеме када су у Српском књижевном гласнику изашлидијелови критике Богдана Поповића посвећене Алексином пјесништву. Била је то, као што данас знамо, у великој мјери неодмјерено оштра оцјена, а Поповић наглашава да Шантићу није било право због тога, али се „држао веома добро“.[47]

Сјећања Павла Поповића завршена су констатацијом да се сусретао са Алексом још неколико пута у Београду. Претпостављамо да је тада са њима био и Ћоровић, мада то Поповић не помиње, јер је текст успомена био посвећен Алекси Шантићу. Павле Поповић је на крају текста самокритички нагласио да му је жао што се послије Првог свјетског рата више није сусрео са Шантићем, а било је прилике за то јер је у два маха идући на море пролазио кроз Мостар, али се није зауставио да сусретне свога пријатеља. „Ту сам се огрешио о њега, и можда то није једини пут кад сам се према њему огрешио“.[48]

Укратко закључујемо да Ћоровићева књижевна пријатељства и записи у којима свједочи о својим сусретима са појединим писцима, преписка и други различити извори, као и сјећања пријатеља, попут Павла Поповића, представљају текстове од прворазредног документарно-умјетничког значаја. Ћоровић је био темељит човјек, непоколебљиви српски патриота, непосредан и искрен у обраћању, широке душе и великог срца, тако да није случајно што је изградио блиске односе и сарадњу са бројним српским и јужнословенским књижевницима тога времена. Пишући много година касније, једно надахнуто сјећање о дјечаштву и младости проведеној у Мостару, Јован Дучић је издвојио тројицу својих највећих мостарских пријатеља: Алексу Шантића, Атанасија Шолу и Светозара Ћоровића. Уз много лијепих људских особина које је препознао у свакоме од њих, тада је у једној реченици са искреном носталгијом дао и непогрешиву карактеризацију Ћоровићеве личности: „Светозар Ћоровић је био оличење патриоте и другара каквог нисам више срео.“[49] 

Захваљујући Ћоровићевим записима о српским књижевницима сазнајемо бројне чињенице. Како се Стеван Сремац односио према својим рукописима, како је проналазио приповједачке теме, кога од млађих приповједача је уважавао (Домановић, Станковић), а кога од критичара је највише цијенио (Недић). Шта је мислио о драматизацији Ивковеславе и непоновљивом Калчи у сценском извођењу Чича-Илије Станојевића. Упознајемо се са Сремчевом личношћу и специфичним, помало намћорским карактером, али и непомућеним патриотизмом и чистом људском душом. Сазнајемо како је у Мостару написана антологијска Матавуљева прича „Пилипенда“. Упознајемо карактеристичан живот београдске књижевне боемије, полемичку Домановићеву природу, пјесничка интересовања Милорада Ј. Митровића. Упознајемо политичке погледе Сремца, као и несрећна странчарења у којима су учествовали бројни српски писци, међу њима нарочито Домановић и Митровић. Непосредно се суочавамо са књижевно-критичким погледима и упознајемо различите карактерне црте Павла Поповића и сл. Из Ћоровићеве преписке упознајемо се са сложеним односима књижевног пријатељства и сарадње са Миланом Савићем, као и строге, понекад и сувишне надобудне и сујетне, критичке аспекте кроз које је Савић сагледавао бројне Ћоровићеве рукописе, као и искрене позиве на сарадњу.

Захваљујући бројним пријатељствима Ћоровић и његови мостарски књижевни другови путујући у друге средине, а са највише радости у Београд, представљали су свој град на најљепши начин. Својим дјеловањем су привлачили бројне књижевне пријатеље да посјете Мостар, а онда су се представљали као изврсни домаћини, тако да су њихови гости на непосредан начин били у прилици да упознају вриједности те градске средине, као и њене непосредне околине у долини Неретве. Управо захваљујући свему томе, Ћоровић је са Шолом и Шантићем, као и бројним другим њиховим суграђанима, усмјеравао културни живот српског дијела мостарске средине на крају 19. и на почетку 20. вијека према бројним српским писцима из других крајева, непрестано наглашавајући и вјерујући у драгоцјену идеју интегралног културног, политичког и сваког другог јединства српског народа, као драгоцјеног предуслова за свеколики његов препород.

---

[1]Станиша Тутњевић, Мостарски књижевни круг, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2001, стр. 7.

[2]Јован Радуловић, „Мостарски књижевни покрет уочи изласка Зоре и утицај Војводине на мостарску књижевну средину“, Летопис Матице српске, год. 111, књ. 348, св. јул-август 1937, стр. 57.

[3]Josip Lešić, Vrijeme melodrame, Biblioteka „Kulturno nasljeđe“, Svjetlost, Sarajevo, 1989, str.115.

[4] Павле Поповић, „Сећања на Алексу Шантића“, Новија књижевност II, прир. Предраг Палавестра, Сабрана дела Павла Поповића, Завод за уџбенике, Београд, 1999, стр. 505.

[5]Јелена Скерлић-Ћоровић, Живот међу љидима, прир. Зорица Хаџић, Академска књига, Нови Сад, 2014, стр. 145.

[6]Јован Дучић, „Мостар“, Јутра са Леутара – Стаза поред пута, књига шеста, Сабрана дела Јована Дучића I-VI, прир. Меша Селимовић и Живорад Стојковић, Библиотека „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1969, стр. 210.

[7]Душко Певуља, Приповједачки свијет СветозараЋоровића, Центар за српске студије, Бања Лука, 2019, стр. 7.

[8]Светозар Ћоровић, Целокупна делаI-VII, књига VII, прир. Стеван Јелача, Народна просвета, Београд, [1932], стр. 352.

[9]Исто, стр. 351.

[10]Исто, стр. 352.

[11]Стеван Сремац, Рабоши, чланци, писма, Сабрана дела Стевана Сремца I-VI, књига шеста, прир. Ђуро Гавела и Бошко Новаковић, Просвета, Београд, 1986, стр. 186.   

[12]Светозар Ћоровић, Целокупна дела, нав. дјело, књига VII, стр. 357.

[13]Исто, стр. 352.

[14]Исто, стр. 353.

[15]Исто, стр. 352.

[16]Исто, стр. 365.

[17]Исто, стр. 364.

[18]Исто, стр. 363.

[19]Исто, стр. 365.

[20]Стеван Сремац, Рабоши, чланци, писма, Сабрана дела Стевана Сремца I-VI, књига шеста, прир. Ђуро Гавела и Бошко Новаковић, Просвета, Београд, 1986, стр. 235.   

[21]Исто, стр. 237.

[22]Светозар Ћоровић, Сабрана дјела I-X, књига X, прир. Бранко Милановић, Библиотека „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1967, стр. 317.

[23]Горан Максимовић, „Лирски побуњеник – Милорад Ј. Митровић“, Заборављени књижевници, Пале, 2013, стр. 160.

[24]Јелена Скерлић Ћоровић, нав. дјело, стр. 215.

[25]Светозар Ћоровић, Целокупна дела, књига VII, нав. дјело, стр.345.

[26]Исто, стр. 347.

[27]Исто, стр. 348.

[28]Миливој Ненин, „О (необичном) присуству Светозара Ћоровића у Књижевном југу“, ЛетописМатицесрпске, књ. 501, св. 1-2, јануар-фебруар 2018, Нови Сад, 2018, стр. 144.

[29]Симо Матавуљ, Преписка, Сабрана дела Симе Матавуља I-IX, књига VII, у редакцији Голуба Добрашиновића, Завод за уџбенике Београд-Српско културно друштво Просвјета Загреб, 2009, стр. 485.

[30]Горан Максимовић, Симо Матавуљ и Бока Которска, Центар за српске студије, Бања Лука, 2018, стр. 163.

[31]Светозар Ћоровић, Целокупна дела, књига VII, нав. дјело, стр. 376.

[32]Исто, стр. 377.

[33]Исто, стр. 378.

[34]Исто, стр. 378.

[35]Исто, стр. 379.

[36]Исто, стр. 369.

[37]Исто, стр. 370.

[38]Светозар Ћоровић, „Једно сећање на Крањчевића“, Сабрана дјелаI-X, књига IХ, прир. Бранко Милановић, Библиотека „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1967, стр. 334.

[39]Светозар Ћоровић, Сабрана дјелаI-X, књига Х, прир. Бранко Милановић, Библиотека „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1967, стр. 251.

[40]Исто, стр. 271.

[41]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, коло девето, књига 24, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Пале, 2011, стр. 24.

[42]Лука Дотлић, „Још две непознате једночинке Светозара Ћоровића“, Књижевност, год. ХII, број 11/1956, Београд, стр. 498-500.

[43]Борис Ћорић, „Литература о Светозару Ћоровићу“, Сабрана дјела, књига Х, прир. Бранко Милановић, Библиотека „Културно насљеђе“, Свјетлост, Сарајево, 1967, стр. 511-569.

[44]Павле Поповић, нав. дјело, стр. 594.

[45]Исто, стр. 505.

[46] Исто, стр. 506.

[47]Исто, стр. 509.

[48]Исто, стр. 510.

[49]Јован Дучић, нав. дјело, стр. 209.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: