О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ИНДИЈАНЦИ И ЕСКИМИ КАНАДЕ

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ИНДИЈАНЦИ и ЕСКИМИ КАНАДЕ
(Кратак историјат и традиције)




Индијанци (Indigenous people) и Ескими Канаде воде порекло из Сибира, Кине и Јапана. Доселили су се на тло Канаде у периоду између 50.000 и 30.000 година, прелазећи Берингов мореуз, који је тада био залеђен. Живот на тлу Канаде засновали су у пределима Аљаске (Alaska), Јукона (Yukon Territory) и Северо-западне територије (North Western Territory).
Током више векова, све до досељавања Европљана, задржали су своје обичаје и језик. Сва њихова племена имала су нулту крвну групу (0). Крвне групе (А), (Б) и (АБ) код Индијанаца и Ескима нису постојале. Крвна група (А) води порекло са Кавказа, а група (Б) из Африке. Живећи у различитим климатским условима развили су и своју одговарајућу културу живљења. Индијанци себе сматрају идеалистима, а Европљане материјалистима. Доласком Европљана Индијанци су са њима започели трговину крзнима. Французи су се према Индијанцима односили пријатељски, док су Енглези према њима били веома сурови. Индијанци су и Енглезе у почетку прихватали пријатељски, а Енглези су им донели мале богиње и грип, чиме су их бројно преполовили. Индијанци нису радо прихватали ни европску религију.
Будући да су Индијанци први населили пределе Канаде, отуда су и названи ‘’Први народи’’ (First Nation). Доласком Колумба на тло Америке, мислио је да је стигао у Индију, па је домородце назвао Индијанцима. Од досељавања Индијанаца на тло Америке они су били усмерени искључиво на лов и риболов, а они који су населили преријске пределе ловили су бизоне. Тада је у Канади било око шест милиона бизона, а данас их има само толико да опстану као врста. Месо бизона Индијанци су користили као свеже и сушили га на сунцу, за зиму, а коже су сушили разапете на кружним рамовима. Осушене коже користили су за израду одеће. Током сушења кожа ноћу су их уносили у вигваме (Wigwam). Од пољопривредних култура гајили су кукуруз, пасуљ, тиквице и дуван. Скупљали су шумске плодове и брали бобичасто воће. Насеља су груписали по породичним групацијама, претежно су живели у вигвамима. У бракове су ступали доста рано, девојке у доба између 13 и 15 година, а дечаци између 15 и 20 година. Имали су и доста деце, али им је смртност била доста висока. У случају смрти супруге, муж је настављао да живи са њеном сестром, уколико ју је имала, и обрнуто, у случају смрти мужа, супруга је настављала да живи са његовим братом.
Одећу су Индијанци и Ескими правили од животињских кожа, а игле су правили од костију. Инуити су на крајњем северу лети живели у шаторима, а зими у иглу. Мушкарац се код Ескима могао оженити тек када је знао направити игло. Индијанске поглавице (Chief) доносили су одлуке на заједничким скуповима, Племићким саборима. Индијанци и Ескими развили су сопствену културу и уметност прављења предмета од грнчарије, корпи, кануа, обраде камена, дрвета и костију. Од музичких инструмената користили су бубњеве и флауте. Индијанци мешане крви, отац Европљанин, а мајка Индијанка, називају се ‘’Метис’’, као новија раса Индијанаца. Први Метиси у Канади и Америци помињу се од 1600 године и од тада им је број у знатном порасту.
Ескими, као и Индијанци, доселили су се из истих предела, преко Беринговог мореуза и они живе на крајњем северу Канаде. Веома су толерантни народи, језик им је Ескимо-алент (Eskimo-Alent) и Инуктитут (Inuktitut). Насеља су им груписана у по око 500 до 1000 становника. Због великих хладноћа тамо готово да не расте никакво дрвеће, већ само жбуње. Ескими претежно лове фоке, јелене, карибу, рибу, па и медведе. Врло су инвентивни у обради камена, коже и дрвета. Ескими са Европљанима нису имали контакта све до 18 века. Данас велики број Ескима живи у модерним насељима, раде за плату, али и даље лове, али при томе користе сноумобиле и моторне чамце. Исхрана им се претежно базира на месу дивљачи и риби.
Доласком Европљана у Канади је живело око 60.000 Ескима, али су их Европани убрзо преполовили, болестима које су им они донели, првенствено богињама и грипом. Данас у Северо-западној територији живи нешто преко 41.000 Ескима. На Гренланду их има око 44.000 и у Сибиру око 1000. Ескими, као и Индијанци, лети претежно живе у шаторима, а зими у иглима. Савремени Ескими Канаде данас говоре Енглески, а на Гренланду дански и у Сибуру руски.
Индијанци у Канади живе у 630 насеља и говоре 50 племенских језика. Алгонкин Индијанци живе на пределима од Њуфаундленда до стеновитих планина. Највише их је око језера Манитоба и око Ред Ривера. У источном делу Северо-западне територије (NWT) живе Ирокиен племена. У конфедерацији су са Мохавк (Mohawk), Онеида (Oneida) ,Онендага (Onondaga), Кајуга (Kajuga) и Сенека (Seneka) племенима. Индијанци племена Ден (Dene) претежно живе у Северо-западној територији, од Аљаске до Источног Нунавута. Говоре Догриб језик. По лингвистичкој групи језика припадају Атабаска народу. Ден Индијанци имају пет племена: Догриб (Dogrib), Чипавајан (Chippewayan), Јужни робови (Southern Slavery), Северни робови (Northern Slavery) и Лус Лушу (Luse Loucheux). Индијанци племена Кри (Cree) највише живе у Виннипегу (Winnipeg), имају црне очи, жене су им веома лепе и шармантне, и веома су пропорционалне грађе. Кри Индијанци су веома гостољубиви и добре нарави. Изванредни су мајстори у прављењу кануа.
-Трагедија Индијанаца почела је око 1800 године, масовним досељавањем белих људи из Европе, којом приликом бели човек им је донео алкохол и болести.
- Од познатих индијанских поглавица најчешће се помиње Шони Текамси (1768-1813) (Shawnee Tecumseh), по крви Кри Индијанац, постао је велики ратни вођа у рату за време америчке револуције 1812 године.
- Индијанци су прва права остварили 1755 гдине.
- Први предсдник Канаде Џон Мекдоналд (John McDonald) основао је 1873 године ‘’Маунти полицију’’ (Mountie police) коју су Индијанци прихватили са поверењем.
- 1876 године У Канади је установљен први индијански акт.
- Права Индијанаца су гарантована конституциоим актом 1951 године.
- Од 1978 године Ден Индијанци су стекли права кандидовања за позиције у федералној влади Канаде.
Данс у Канади 54% Индијанаца живе у урбаним срединама. Највише их је у Виннипегу, око 69.000 (око 10% од популације Виннипега). У Едмонтону их је преко 52.000, у Ванкуверу преко 40.000, у Торонту око 27.000 итд. Али и даље велики број Индијанаца живе у резерватима, преко 400.000. Индијанци у Канади не плаћају таксу. Недалеко од Саскатуна (Saskatoon) налази се Ванускевин (Wanuskeween) музеј, у коме се приказују експонати који потичу од преко 10.000 година. То место Индијанци племена Кри сматрају ‘’Животом у хармонији’’. У начешћој употреби језици Индијанаца су: Алгонкин, Атапаскан, Ескимо-алент и Ирокиен језик.
Карактеристичне слике Индијанаца и Ескима







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"