О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


У ЈЕДНОМ ДАНУ

Никола Кобац
детаљ слике: КРК Арт дизајн


У ЈЕДНОМ ДАНУ


Не нападам, не окривљујем. Себе питам: Куд’ си пош’о? Гдје си крен’о, кад ћеш стати? Гдје т’ је Земља, што је с’ родом? Гдје су т’ села, куда с’ пјесме?

Испаћена, намучена, црнином завијена и сунцем обасјана Бања Лука дочекује народ Српске Крајине.

Стижу Книњани, Личани, Банијци. Мојих Кордунаша и њихове Републике нигдје? Да, Републике и Кордунаша нема, а у Книну, на тврђави вијори се хрватска застава!

А пошао народ из два правца. Први – цестом Петровачком, а другим цестомМученицом.

Правци су осталиљуди прошли, неки никада нису дошли!

Једни на тракторима, други у аутима, на запрежним колима, бициклима и пјешице носећи, свако своју Муку, Успомене и Сјећања. Журили су напријед, а нису били свјесни да иду назад.

А она? Смрт!

Не видљива, не опипљива, у обећање умотана. На очи фалична, слуха оштећена лебди изнад покорног народа и извирује на сваком новом километру безименог пута.

***

…недјеља, август 6. љета 95. Подне је. Из правца Карловца и Војнића, с мањим прекидима чују се топовске канонаде. Смртоносни братски терет Хрвати истресају по српским цивилима и тешко муком направљеним кућама.

Враћају нам зарађено, или се задужују?

У Топуском и селима вргомошћанске општине народ обезглављен. Мушки су тамо негдје. Српски радио „Петрова гора“ још се чује, још храбри, соколи и шаље умирујуће информације. Најчешће се пјева „Не може нам нико ништа...“

Изгубљени народ никог не слуша, само се распитује, и ослушкује. Појединци гунђају, други приговарају, жене сузама прагове кућа залијевају. А сви, с нужно спакованим стварима чекају још нешто, и још некога. Покрет или Милост?

Сви вјерују у неку нову вијест и неки нови, „Божији преокрет“.

Још увијек мисле да то што се око њих дешава није стварност. Да Хрватска не може освојити Крајину… да је рат почео код тамо неких. Опет ратују Израелци и Палестинци?  Да је обећана снага и доказано јунаштво на час заспало, да ће се  васкрснути нови Обилићи, одупријети се и – побиједити.

Не зна народ да је Циркус започео и да се са овим циркусом рат завршава!

На првим линијама ни погинулих, ни рањених. Нема ни покрета народа са рубних села. На све покушаје пробоја Хрватских снага (војске) српских првих линија, Кордунашки корпус жестоко одговара. Предњачи 11. бригада. Линије одбране су на Слуњу скраћене, војни полигон препуштен, или напуштен

Не може нам нико ништа..., неко запјева и запуца, утаман, према небу своје Несреће...док се чује пјесма са радио таласа у посљедњим минута посљедњег истинског српског радија, у посљедњој Хрватској посљедњих Срба – уз пјесму, чују се јецаји.

Плаче Петрова гора!

Искрено, сасвим искрено и увјерљиво Кордунаше још нада не напушта.

Нешто послије 15 сати трећег ратног дана ратне операције „Олуја“ Топуско је опустјело, онијемило и онемоћало, Капије на већини авлија отворене, пси дежурају, реже и цвиле.

Градић са богатом историјом и лијепом туристичком и развојном перспективом аветињски изгледа. Гдје се изгуби до јуче насмијани, а од јутрос забринути Човјек. Гдје одоше распричана лица, дјечији жамор, смијех? Гдје нестадодоше познати и непознати људи?

Из правца Кладуше пристижу нове и нове избјеглице. Препознајем их по изгледу и тракторима. Старо Село, Катиновац, Маличка, Перна... послушни иду у команду Сјеверног сектора „UNprofor“-a. Надају се да ће их заштити Јорданци, Нигеријци, Пољаци, Данци… док дође Србија у Топуско. Њихови борци су на Купи!

Они, који никог не слушају крећу по свом инстинкту и одабраном правцу. На брзину се сврставају у групе, групе у колоне, колоне у пут без реда, а сви по утврђеном правилу: Родбина, пријатељи, село, фирма…

Богатство једног живота потиснуто годинама памћења нестаје.

Старијитјешећи сами себе са собом разговарају и причају: И у наше доба се бјежало и повлачило, кажу. Главу смо склањали испред усташа и домобрана. Сви наши путеви тада су водили у Петрову гору. И сви смо се враћали истим, или бољим путем.  Никад нико у овом смјеру, у смјеру у ком данас идемо се није скривао испред зла. Куд је народ наумио? Ко га води?

На путу страдања гужва!

Претјечу бржи спорије, непоштени поштеније, кукавице храбрије, млађи старије…

Сви некуд журе, а нико не зна куда иде!

Ко нас издаде? Политика ил’ сопствена савјест? Хоћемо ли на ово питање икад одговор добити?

Аугуст 1995 године!






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"