У ЈЕДНОМ ДАНУ
Не нападам, не окривљујем. Себе питам: Куд’ си пош’о? Гдје си крен’о, кад ћеш стати? Гдје т’ је Земља, што је с’ родом? Гдје су т’ села, куда с’ пјесме?
Испаћена, намучена, црнином завијена и сунцем обасјана Бања Лука дочекује народ Српске Крајине.
Стижу Книњани, Личани, Банијци. Мојих Кордунаша и њихове Републике нигдје? Да, Републике и Кордунаша нема, а у Книну, на тврђави вијори се хрватска застава!
А пошао народ из два правца. Први – цестом Петровачком, а другим цестом – Мученицом.
Правци су остали, људи прошли, неки никада нису дошли!
Једни на тракторима, други у аутима, на запрежним колима, бициклима и пјешице носећи, свако своју Муку, Успомене и Сјећања. Журили су напријед, а нису били свјесни да иду назад.
А она? Смрт!
Не видљива, не опипљива, у обећање умотана. На очи фалична, слуха оштећена лебди изнад покорног народа и извирује на сваком новом километру безименог пута.
***
…недјеља, август 6. љета 95. Подне је. Из правца Карловца и Војнића, с мањим прекидима чују се топовске канонаде. Смртоносни „братски терет“ Хрвати истресају по српским цивилима и тешко муком направљеним кућама.
Враћају нам зарађено, или се задужују?
У Топуском и селима вргомошћанске општине народ обезглављен. Мушки су тамо негдје. Српски радио „Петрова гора“ још се чује, још храбри, соколи и шаље умирујуће информације. Најчешће се пјева „Не може нам нико ништа...“
Изгубљени народ никог не слуша, само се распитује, и ослушкује. Појединци гунђају, други приговарају, жене сузама прагове кућа залијевају. А сви, с нужно спакованим стварима чекају још нешто, и још некога. Покрет или Милост?
Сви вјерују у неку нову вијест и неки нови, „Божији преокрет“.
Још увијек мисле да то што се око њих дешава није стварност. Да Хрватска не може освојити Крајину… да је рат почео код тамо неких. Опет ратују Израелци и Палестинци? Да је обећана снага и доказано јунаштво на час заспало, да ће се васкрснути нови Обилићи, одупријети се и – побиједити.
Не зна народ да је Циркус започео и да се са овим циркусом рат завршава!
На првим линијама ни погинулих, ни рањених. Нема ни покрета народа са рубних села. На све покушаје пробоја Хрватских снага (војске) српских првих линија, Кордунашки корпус жестоко одговара. Предњачи 11. бригада. Линије одбране су на Слуњу скраћене, војни полигон препуштен, или напуштен…
„Не може нам нико ништа...“, неко запјева и запуца, утаман, према небу своје Несреће...док се чује пјесма са радио таласа у посљедњим минута посљедњег истинског српског радија, у посљедњој Хрватској посљедњих Срба – уз пјесму, чују се јецаји.
Плаче Петрова гора!
Искрено, сасвим искрено и увјерљиво Кордунаше још нада не напушта.
Нешто послије 15 сати трећег ратног дана ратне операције „Олуја“ Топуско је опустјело, онијемило и онемоћало, Капије на већини авлија отворене, пси дежурају, реже и цвиле.
Градић са богатом историјом и лијепом туристичком и развојном перспективом аветињски изгледа. Гдје се изгуби до јуче насмијани, а од јутрос забринути Човјек. Гдје одоше распричана лица, дјечији жамор, смијех? Гдје нестадодоше познати и непознати људи…?
Из правца Кладуше пристижу нове и нове избјеглице. Препознајем их по изгледу и тракторима. Старо Село, Катиновац, Маличка, Перна... послушни иду у команду Сјеверног сектора „UNprofor“-a. Надају се да ће их заштити Јорданци, Нигеријци, Пољаци, Данци… док дође Србија у Топуско. Њихови борци су на Купи!
Они, који никог не слушају крећу по свом инстинкту и одабраном правцу. На брзину се сврставају у групе, групе у колоне, колоне у пут без реда, а сви по утврђеном правилу: Родбина, пријатељи, село, фирма…
Богатство једног живота потиснуто годинама памћења нестаје.
Старији, тјешећи сами себе са собом разговарају и причају: И у наше доба се бјежало и повлачило, кажу. Главу смо склањали испред усташа и домобрана. Сви наши путеви тада су водили у Петрову гору. И сви смо се враћали истим, или бољим путем. Никад нико у овом смјеру, у смјеру у ком данас идемо се није скривао испред зла. Куд је народ наумио? Ко га води?
На путу страдања гужва!
Претјечу бржи спорије, непоштени поштеније, кукавице храбрије, млађи старије…
Сви некуд журе, а нико не зна куда иде!
Ко нас издаде? Политика ил’ сопствена савјест? Хоћемо ли на ово питање икад одговор добити?
Аугуст 1995 године!