детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТЕРАПИЈА

 

И књиге, као и људи, старе и обољевају. Најчешће у предјелу кичме. Страда им кичемни стуб, сасуши им се туткало као кичмена мождина, па се раскориче, разглаве, а од тога се онда раскупусају и расложе. Ја та обољења гледам са сјетом. Јер књиге су мој дневник, мој подсјетник да сам постојао и радовао се у временима прошлим. Ево, гледам, Кишова „Гробница за Бориса Давидовича“ једноставно само испала из корица, као слика из оквира. „Башта, пепео“, шивена, једва се придржава за корице, као права старица. Првих седам страница се само одвојило и осамосталило, и води неки свој засебан хајдучки живот. Одшиле се и штрче. Испадају. Чим човјек начас не пази, полете кроз ваздух као разигране ластавице. Из „Травничке хронике“, испало читаво прво поглавље као прамен косе. Да, јер и књиге старе и обољевају, чак и када их власник пази и чува. Дотрају једноставно као човјек…

И ја, сваки пут прије заспивања, размишљам како ћу по старе дане изучити књиговезачки занат. И како ћу их све поправити. Набавићу пиштољ за вруће љепило, туткало, ручни савијач, направу за пресмотавање, слагање и, свакако, пресу. Па ћу их поправљати све једну по једну. Враћати им стари живот, подмлађивати их и спашавати. Јер поправљање дотрајалих ствари је добро и корисно. Смирује и надахњује. Пуни добрим осјећајима. Слично, као што несрећне домаћице смирује чишћење. Кување.

Знам то по једној мојој комшиници. Она је патила од несаница и није имала среће с партнерима. Није могла да заспи до један по поноћи. А будила се рано и радила тешко. Као куварица. Па, је због тога мрзила недјеље. И овим другим данима је била натмурена, али је због нечега презирала недјеље. Ишчашивале су је из свакодневне рутине патње. Имала је чак и ритуал мржње. Натуштеног лица је одмах по устајању одлазила у купатило и бањала се по читав сат у мирисним купкама. Онда је сједила у кућном мантилу неосушене косе с даљинским управљачем у руци, пила кафу и мијењала до изнемоглости канале на телевизији. И то све натуштеног лица. Тек након тога је почињала с истинском терапијом. Најприје би скунула завјесе с прозора и ставила их у машину да се перу. Затим би склонила све саксије с цвијећем с прозорске даске и опрала прозоре. Вратила саксије, залила цвијеће, отишла у купатило, напунила кадицу с млаком водом, додала благи детерџент за прање, узела стару мрежасту врећицу од кромпира и почела да освјежава тепих. Да га струже, уклања длаке и мрвице с њега, скида мрље и враћа му стари сјај. Припремање хране није могла да смисли, јер су је, као куварицу, раздраживали мириси јела. Поготово је мрзила пирјани црвени лук и црвене запршке. Па тај звук сјецкања зачина на кухињској дасци – сачувај ме Боже, говорила је себи натуштеног лица. Због тога је радије гладовала. Око три сата је враћала опране завјесе на прозоре и правила колач од готових кора, с надјевом од јагодама и шлагом. И правила нову кафу. У мирису детерџента опраних завјеса, освјеженог тепиха, нове кафе и с колачем од јагода на тањирићу, она би почињала да осјећа благо разведравање њене тужне душе раднице у градској  кухињи гдје једу бескућници и људи с друштвене маргине. Раднице, која пати од несаница и нема среће с партнерима. Јер, чишћење је најбоља терапија. Умирује и оспокојава.

И тако ћу и ја ускоро, по старе дане изучити књиговезачки занат. Набавићу пиштољ за вруће љепило, туткало, ручни савијач, направу за пресмотавање, слагање и, свакако, књиговезачку пресу. Па ћу поправљати своје оштећене и дотрајале књиге - све једну по једну. Враћаћу им стари живот, подмлађивати их и спашавати. Јер поправљање дотрајалих ствари је добро и корисно. Смирује и надахњује. Пуни добрим осјећајима. Исто као и чишћење. То ми је у повјерењу рекла моја стара комшиница. И немам разлога да јој не вјерујем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: