|
|
|
 | Немања Зивлак | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ВИДОВДАН
Врх Косова поља славом окруњена
Размеђи се јутро од бијеле зоре,
Као цурска суза кад падне из ока
На џемадан братски изломљених тока;
Задушне свијеће у храму још горе,
И у том се трену смири васељена.
Трпеза и причест, посљедња и прва
Навила је класје земљи отежало;
Херувимска пјесма небу се уздиже
И жртва к'о ниска бисера се ниже.
Плодоносно сјеме ту се посијало,
Наше зрно соли, нашег хљеба мрва!
Очима се живим видјети не може
Међа што дијели земљу и небеса,
Она се мученички прелази у строју.
Надом у васкрс, страдањем у боју
Сломљених сјечива, здробљених тјелеса
У славу живота, помилуј их, Боже!
Погледај, ослушни још копита звоне,
Милоша у седлу Ждралина свога.
Видиш ли кнеза, десет Југовића;
Милана, Ивана, Павла Орловића;
Браћу Мусиће, Рељу Крилатога?!
Познајеш ли праг српске васионе?!
За име пресвето Господа с висине,
Витезови сламају бегове и паше
Жртвујући себе на Видовдан свети
Чекајући васкрс, они неће мријети.
Ријечи за вјечност: Косово је наше,
За њега се живи и када се гине!
СВЕТА ЗЕМЉО
Бакарно вече спуштало се с миром
Жар небески склизну у заклон планина
Сва природа крену ка смирају своме.
Само изнад тебе, поље божурова
Још на хоризонту као пламен свијеће,
Силни витезови боре се и ломе.
Ту, ђе крст и причест мјера су и међа
Неумрлог српског слободнога духа,
Ту су виле стригле своје дуге косе
Изнад Грачанице, у бескрају жртве,
За небеско царство и пољане рајске.
Још хати на плећа јуришнике носе.
Распета си, земљо, вјечних литургија
Као Син Господњи на тисовом крсту.
Распетој ти служе крштење, опијело,
За све зле и мале, у сутону духа.
Задњим дамарима опроштај тражиш,
Док копље чекаш у смождено тијело.
И у томе часу нек се земља стресе
Нек прокључа ватра и небо пролије,
Јер у часу твоје побједничке смрти
Земља ће препући од стида и срама.
Немоћно ће гледат’ адовски синови, ‒
У самртном трену, Ти ћеш васкрснути.
|
