О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЈАХАЧИ АПОКАЛИПСЕ

Никола Кобац
детаљ слике: КРК Арт дизајн



ЈАХАЧИ АПОКАЛИПСЕ

 

Пред јутро сам се онесвијестио. У тренутку кад са говорнице склизну чаша воде и просу се у одаји Народног Здања. Цика стакла и празни поглед предсједавајућег прекину мир, тишину. Онога који, поносан на цјелодневне свађе, оштрим кораком и опасним погледом оде према вратима на којима стоје, учини ми се двије Сотоне.

Посљедње што сам видио бијаше слика ТВ екрана гдје  је играло милион, ма какав милион, два милиона звјездица. Златне, сребрнасте, љубичасте, жуте, црне и шарене звијезде резале су собу и заустављале се на јастуку пуном уздаха. На покривачу спласнутих жеља. Тијело ми се умири на меком тепиху моје собе, а глава ослони на књигу „Како се калио Човјек“, коју почех скоро читати. Склапајући очи упамтио сам да сам између стране 12 и 13. оставио подсјетницу са својим именом. Из времена док сам имао име. Разазнао сам да је „писац дијела“ до те 13. странице "Вођа Слијепог Народа". И да тек заплет слиједи.

И ја сам данас број? Или само невидљиви глас?

Преморен сам. Убијају ме свакодневна дешавања, расправе и наишла памет појединца, закључим у своје име. Са окрпљеног одијела стресем прашину вјекова и испружим се између двије групе удобних столица Парламента, тек недавно Закључене, злобници кажу Закључане Државе. Стан ми неко измаче испод леђа, пресели ме, и остави на поду одаје мржње и свјетлости. Или свјетлосне мржње. Непознати однесе телевизор, заустави информације, угаси Дан, узе своје књижевно дјело и оде. Пун себе вјерујући да ће добити Нобелову награду за свађу, која се од ове године најуспјешнијим додјељује.

Након Ћуприје на Дрини ред је да Награду узме Дејтонска Босна! Заслужила је.

Колико простора, која љепота за лежање на Поду Законодавне Власти. Одмарам се и слушам. Микрофони изнад мене, стрше ко осушене стабљике неубраних кукуруза. Повијају се према умуклим говорницима. Напријед је главна и главата позорница, бина. Украшена симболом Немања, никла као најновије Страшило из ђедове, тек проклијале 'шенице, у њиви Надања засађене.

На њој Створења чији број ципела прелази величину стандарда утврђеног и прилагођеног људским величинама.

Нема ове године рода. Ни догодине, бојим се.

Примирим се. Притајим се. Осјећам да ћу преживјети. Процијеним да је најљепше лежати на патосу на коме те газе „умне ноге и бистре главе“. Тада најмање боли. И још кад твој на теби коло игра?

Вријеме је да се иде, Сједница завршава. Још  се не дам. Још који минут хоћу да уживам, да душу смирим. Још сањам да су ровови између Добра и Зла ископани… учини ми се – нису. Причекаћу.

О како је овдје лијепо. Сви се саплићу о мене. Сметам им. На моје ране се нико не обазире, а ни ја на њихове кораке.

Прескачу ме тек изабрани Народни Трибуни. Од њиховог бахатог хода учини ми се да сам ојачао. Мртав им не могу користити, а жив им не требам, знам. Колико је то смијешно?

А јесам, стварно сам луд, а нисам толико глуп.

У подсвијести, недуго затим зачух сирену Хитне помоћи која се, закључујући по звуку, све брже приближава „узаврелом гротлу памети“. Кроз маглу чујем глас болничара – гдје је? Коме треба помоћи? Посланици опозиције редом упријеше прст према бини, позорници на којој се заустави судбина једног живљења. Ови, други, биће да су позиција, упиру прст према излазним вратима – тамо, Он је тамо отишао, говоре. Тамо се сакрио. Бране се оптужујући друге. Мене не виде. Нагазише ме медицински радници и докторица. Даваоци Прве помоћи газе по рањеном човјеку!

Очепи ме стварност. До врага!

Представа је почела прије нешто више од 24 сата. Тему су наметнули продавци „мира на балкански начин“. Био сам будан све то вријеме.

Кад би најзанимљивије ја се онесвијести? Судбина? Демократију доказују они који убијају дијалог. За говорницом се смјењује сила и немоћ. Ноћ и дан. На свечаној, нижој галерији Високи генерали, озбиљни политичари, збуњени и плаћени новинари, дошли и онемоћали Хероји. Зидове красе слике високих планина и дубоких кањона. На главном зиду галерије, према централном своду Скупштинске грађевине позајмљене од предака, „јахачи апокалипсе“ разбашкарили се. Три су на броју, четврти је негдје отишао.

Можда у извиђање већег Зла?

Коње су оставили привезане у дијелу дворане у коме сједи Власт. Власт чува коње?

Гдје је четврти? Онај, на бљедуњаво зеленом коњу неге нестаде. Ат оде по Смрт, власти ради. Тај који задржа све моћи својих партнера, ове тројице који чекају. Њихови коњи нервозно ржу, а завезани. Ржу, сити! Тапкају у мјесту, уз посланичке клупе које су посланици напустили. Остала зоб и слугани.

Најнемирније је коњче црвене боје.

Осјећам болове на рањеном тијелу, не дам души да ме напусти. Освијестио сам се и пузајући крену према излазу. Према излазу? Има ли излаза? Гдје је? Ко залупи врата пред носом народа?

Охолост је надјачала разум. Жеља за новцем и власти је реалност. Живот забрављен из врата смрти чами још један вијек. Чека отрежњење. Говорницу гурају говорницу за говорником. Од шатора до шатора.

Цика коња и блејање јагњади проломи се Двораном.

Пођох за Светозарево!

Кандило испред носе полумртви преци. Потомака није. Остали су, дежурају на патосу Стварности и убоге Прошлости. За будућност нико и не хаје!

Она и даље стоји за говорницом понављајући ријечи – Будућност, то сам ЈА!





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"