|
|
|
 | Анђелко Заблаћански | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОГАНИМА на чијем прагу седишрасутих мисли пољима жита,чије су ноћипроливених суза уденуте у твоје празно јуче,твоје простоте –и од страха ињем прошаране косе на чијем огњишту грејеш од студени утрнуло срце, сићушно у осами,на чијем гробљусваке ноћи се из сна будиш,дршћући хладану својој мекој и врелој постељи на чије знамењесвоју си поган безочно просуо,крв чију на свој бес си точио,а манастирску воду,за искуп грехаиспод крста пио У ТРЕНУ ВЕК Изгубићемо векове тражећи један дандан страдања за нова рођењаизгубићемо себе не нађемо ли бездану који нам тону сва људска спасења Изгубићемо ореол с иконе крсне славедан наде у свечаним одорамаако с дна свих мочвараживог блата главене избавимо душеиз суштине срама Изгубићемо хлеб, со, грожђекрвљу бранодан сусрета небеса с њивамаизгубићемо цело стадо несном бројаноако се ми продамои сви међу нама КУЋА НАСРЕД ДРУМА Наша је ово кућа, ал' нас у њој нема.Слободан Ракитић немилост на прагупрастарог кућерка стојизелена чуваркућа на кровуодолева вековимасамо нама свела прозори затворениа врата широм отворенадолазе гости увек незванипраг одолева вековимасамо нама труо под слеменом осињакиспод греде обешени страхпред кућом заједно режепси луталице и овчариавлија одолева вековимасамо је ми узорали СТРАХ ПРЕДАКА Ноћ на мртвој стражистраховепредака давних чуваутиснуте дубокоу грло и подлеву дојку Њихови погледи празнивековима испијаниуз кичму се пењуу глувој собипросуто време нерођенедеце У углу притајена тамастрах чекада отвори тишинуизa линије оностраногутиснутог дубокоу грло и подлеву дојку А пламен у очимагори у прошлости
НОВО ДОБА Дај ми мудрост везаног језика, Боже,И очи само сенку да видим своју,Осећања испод најежене коже;Дај разум сакривен у звездања броју. За пусте галаме уши нек оглуве.Пробиј бубне опне да слушам тишину,Јер волим је више од зујања муве, Кад Човек осети човека празнину. Дај ми кутак света где нико не живи;Бар не они што се подругљиво крсте,Они што су прави – а сви други криви,Што у крв и мед су умочили прсте.
НОЋ БЕЗ ЗОРЕ Сутон пије последњи зрак дана,Последњег дана младости,Вриском ноћи полућенеНа слутњу смрти и живота наду,На последњи корак јавомИ први у сну... Пијанством узета ноћИ глувог сата црне силеЗору не буде,И први пут јутро не намигнуШеретуУснулом у туђој постељи... Заћутале виолине, даире лудостиИ сваки се додир ноћиКроз сећање пење,Да заболи као јаук мајкеИ овог сутона,Док последње зраке дана пије... (Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)
|
