детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

КЊИЖЕВНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТОЗАРА ЋОРОВИЋА - Први дио

проф.др Горан Максимовић

Интересовања читалаца и критике за књижевно дјело Светозара Ћоровића (1875-1919), током посљедњих стотињак година била су често сасвим неједнака и без сталног и неопходног континуитета. Изнова су интензивније присутна у посљедњих неколико година, тако да можемо констатовати његову поновљену и заслужену афирмацију подједнако на издавачко-текстолошком, као и на књижевно-научном и интерпретативном плану у савременој српској књижевности и култури.

У досадашњим читањима, урађен је прецизан опис разнолике критичке рецепције Ћоровићевог дјела из перспективе његових савременика и за вријеме пишчевог живота. При томе је указано на позитивне и негативне оцјене бројних истакнутих критичара и књижевника: од Милана Савића, Марка Цара, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Павла Поповића и Бранка Лазаревића, па све до Јована Дучића, Симе Пандуровића, Димитрија Митриновића, Владимира Гаћиновића, Милоша Видаковића, Силвија Страхимира Крањчевића, Антуна Густава Матоша и сл.[1] Отуда је наша пажња усмјерена на посљедњих стотињак година и критичко-текстолошка интересовања која су услиједила послије пишчевог упокојења.

Приликом овог нашег кратког осврта на досадашњу рецепцију и издања Ћоровићевог дјела можемо говорити о три таласа тих посебних интересовања у наведеном стогодишњем раздобљу. Први се односио на тридесете године 20. вијека када је у едицији „Српски писци“ Народне просвете у Београду објављено издање Целокупних дела у седам књига, заслугом Владимира Ћоровића, као уредника, те Стевана Јелаче као приређивача. Послије Другог свјетског рата појавило се издање Ћоровићевих Дела,у три књиге, које јеприредио Славко Мићановић (Свјетлост, Сарајево, 1952-1954), али је остало без значајнијег одјека на проучавање дјела овога писца. Други талас интересовања односио се на шездесете године 20. вијека када је у едицији „Културно насљеђе“ сарајевске Свјетлости објављено издање Сабраних дјела  Светозара Ћоровића у десет књига, заслугом Бранка Милановића и групе приређивача са тадашњег Института за изучавање југословенских књижевности у Сарајеву. Иза тога су услиједиле и добре књижевне студије о Ћоровићевом дјелу из пера Станише Тутњевића, Јована Деретића, Зденка Лешића, Радована Вучковића и др. Трећи талас интересовања појавио се непосредно у нашем времену, у посљедњих неколико година, а највише заслугом Душка Певуље и Центра за српске студије из Бање Луке. Певуља је објавио студију Приповједачки свијет Светозара Ћоровића (2019), уредио је тематски зборник Светозар Ћоровић(1875-1919), који је објављен поводом обиљежавања стогодишњице од пишчевог упокојења у издању Центра за српске студије у Бањој Луци (2020). Приредио је истовремено код више издавача за штампу и неколико књига Ћоровићевих изабраних дјела. Овом приликом указујемо на сљедећа издања: Стојан Мутикаша, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Ново Сарајево (2016); Изабране приповијетке, „Просвјетино“ књижевно коло, књига 35, СПКД „Просвјета“, Пале (2019); Светозар Ћоровић, Десет векова српске књижевности, књ. 128, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад (2021); Изабрана дјела, књига прва (Стојан Мутикаша, У ћелијама), књига друга (Мајчина султанија, Међу својима), књига трећа (Ратна проза), Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бањалука (2021).

Посебну потврду обновљених књижевноисторијских и књижевнокритичких, али и текстолошких интересовања за Ћоровићево дјело, свакако представља појава поменутог тематског зборника Светозар Ћоровић (1875-1919), у коме се налази више студија: Јован Делић, „Културом сјећања против смрти и заборава“, Јово Радош, „Између трајања и заборава“, Јован Делић, „Светозар Ћоровић – мајстор приповијетке“, Душко Певуља, „Романсијерски свијет Светозара Ћоровића“, Горан Максимовић, „Књижевна пријатељства Светозара Ћоровића“, Младенко Саџак, „Црна књига о Брђанима“, Ранко Поповић, „Светозар Ћоровић као сатиричар“, Горан Максимовић, „Смјехотворни поступци у шаљивим играма Светозара Ћоровића“, Раде Симовић, „Преображења мостарског причала“. Нарочиту посебност овога зборника чини текстолошки „додатак“ у коме је из архивске грађе пронађене у заоставштини Рукописног одјељења Матице српске у Новом Саду по први пут објављен рукопис Ћоровићеве шаљиве игре Газда Јаков (уз приређивање и тумачење Горана Максимовића).

Имајући у виду све наведене аспекте, наша уводна студија, која је обликована за потребе издања изабраних Ћоровићевих дјела у Едицији „Српски писци Босне и Херцеговине“ коју је покренула Матица српска - друштво чланова из Републике Српске у Бањој Луци, усмјерена је прије свега на сагледавање феномена „књижевне географије“ или књижевноумјетничког обликовања доминантних простора, у овом случају Мостара и Херцеговине у дјелу овога писца. „Ћоровић са вјештином описује завичајне микролокалитете (у различита доба дана), а то су обала Неретве, периферијски дијелови Мостара, чаршијски скривени кутци, дворишта, унутрашњост трговачких радњи итд.“[2] Поред тога, важно је овом приликом напоменути да Ћоровићев књижевни простор обухвата и друге географске топосе: Сарајево у роману Међу својима, Требиње у роману Брђани, све до Ђера у Мађарској из приче „Посета“.У сјећањима на сусрете и дружења са другим српским књижевницима, попут Сремца, Матавуља, Домановића, Павла Поповића, Милана Савића, долазе до изражаја топоси Београда, Новог Сада, Дубровника, Сарајева, Загреба, Цетиња; док се у аутобиографско-мемоарским записима Белешке једног таоца сусрећемо са различитим локалитетима: од невесињског села Миљевац, гдје је ухапшен 26. јула 1914. године, па све до касније депортације у логор у мађарском граду Ђеру. Ћоровић је у вријеме „Анексионе кризе“ у Босни и Херцеговини (1908-1909), био принуђен да као српски трибун, заједно са Алексом Шантићем и Николом Кашиковићем, извјесно вријеме, у прољеће 1909. године, проведе у Венецији. Записе о овоме древном италијанском граду оставио је у писмима која је слао својој супрузи Перси Ћоровић, Шантићевој рођеној сестри, у Мостар.     

Познато је да је Алекса Шантић са успјехом, са искреном љубављу и преданошћу опјевао Мостар и Херцеговину, истовремено је Јован Дучић разоткрио њено мисаоно лице и лирску душу. Имајући све то у виду можемо констатовати да је Светозар Ћоровић са приближним успјехом, са снажним емоцијама и поузданошћу приповиједао о животу Мостара као свога родног града и Херцеговине као  ужег завичаја. За Ћоровића можемо рећи да је био један од најизразитијих писаца регионалиста у српској књижевности, као и то да је у његовом књижевном дјелу простор и народ Херцеговине добио заслужену умјетничку интерпретацију. Често се у историјама српске књижевности, а посебно епохе реализма, истиче регионализам и завичајност као битно обиљежје књижевног стварања. Наглашавано је да је Јаков Игњатовић писао о родној Сент-Андреји, да је Стефан Митров Љубиша приповиједао о родним Паштровићима и јужном приморју, Милован Глишић о западној Србији, Јанко Веселиновић је обликовао родну Мачву, а Павле Марковић Адамов сремско поднебље, Стеван Сремац је приповиједао о родној Сенти, а затим и о градовима у којима је живио и радио, о Нишу и Београду, док је Матавуљ приповиједао о родном Шибенику, а потом о Херцег Новом и Боки Которској, Цетињу и Црној Гори, те на крају о Београду. Несумњиво је да је Петар Кочић испред свега казивао о Змијању и Босанској крајини, а Бора Станковић о Врању и јужној Србији, Иво Ћипико о родном приморју и далматинским острвима, Милутин Ускоковић и Вељко Милићевић о Београду. Напоредо са свима њима, како смо то већ нагласили, Ћоровић је изложио књижевну слику Мостара и Херцеговине, те овај град и његове људе на достојан и сасвим репрезентативан начин представио у прозној српској књижевности на крају 19. и на почетку 20. вијека.

У недовољно дугом, али свакако динамичном и испуњеном животу, Светозар Ћоровић стварао је у драматичним и тешким годинама аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. При томе је дјеловао на више поља, посебно културно-просветном и политичко-националном, а изнад свега оставио је обимно и разноврсно књижевно дјело, које се може мјерити са најбољим остварењима српских писаца на прелазу из реалистичке у епоху модерне. Познато је да је уз Алексу Шантића и Јована Дучића, Ћоровић представљао најизразитију српску личност и утицајног националног и културног предводника у Мостару и цијелој Херцеговини, као и онај аутентични глас који је потекао са овога простора а чуо се и имао значајну тежину и на свим другим српским просторима на крају 19. и у почетним деценијама 20. вијека. Књижевни рад започео је поезијом сасвим млад у четрнаестој години живота. У сомборском књижевном часопису Голуб објавио је први књижевни текст, пјесму „Овако ради“ (1889), а наредне године, у истом часопису објавио је и прву приповијетку „Милан и орах“ (1890).Прву књигу, збирку пјесама Полетарке (1894), објавио је као деветнаестогодишњак. Иза тога се истакао као уредник календара Неретљанин (1894-95). Заједно са Алексом Шантићем, Јованом Дучићем и Атанасијом Шолом био је оснивач и уредник књижевног часописа Зора (1896-1901). Ћоровић је заједно са Јованом Протићем 1899. године био један од иницијатора за оснивање „Мале библиотеке“, у којој су касније објављена бројна истакнута дјела српских писаца (Сремац, Матавуљ, Нушић, Ћипико и сл.), као и преведена дјела Шекспира, Мопасана, Гогоља, Горког и сл.

Касније се укључио и у интензиван политички живот, тако да је између осталог 1907. године ушао у редакцију политичког листа Народ, у којем је развио динамичан и обиман публицистички рад усмјерен против аустроугарског окупационогрежима. Нарочито је био познат по политичким сатирама Из земље Хиришиме, које је објављивао под псеудонимом „С. Николајев“. У досадашњим тумачењима овога Ћоровићевог сатиричког фељтона, који је обликован као „јединствени низ шест кинеских прича“ у форми „успомена једног путника“, наглашено је да се ради о дјелу које је израз једног посебног политичког тренутка и које настаје у приближно исто вријеме кад и неке друге значајне сатире српских писаца из Босне и Херцеговине у доба аустријске окупације. При томе је указано прије свега на Кочићева дјела „Јазавац пред судом“ (објављен као приповијетка 1903, а изведен као једночинка 1905) и „Суданија“ (1911), као и на фељтон „Зембиљ“ Саве Скарића који је излазио у Српској ријечи од августа 1906. године до преране пишчеве смрти 1909. године. Заједничка сатиричка црта ове тројице стваралаца била је у томе да су подједнако исмијавали аномалије аустријске окупационе власти, као и изопачења, поданички менталитет и лицемјерје свога народа и нарочито његових представника из редова трговаца и чиновника, али и свештенства и политичких дјелатника. Ћоровић је у својим сатиричким текстовима „шибао по аморалним политичким пузавцима и руфетлијама“.[3] Посебно је указано на чињеницу да се „алегоријска Хиришима веома лако, већ у први мах, препознаје као пишчева окупирана отаџбина, његова варијанта Страдије, при чему се неодољиво намеће помисао о јаком утицају Домановићеве алегорично-сатиричне прозе“.[4] Ако можда и можемо говорити о умјетничким недостацима овог сатиричког поступка, за разумијевање феномена Ћоровићеве књижевне географије наведено сатиричко остварење је занимљиво зато што разобличава аутентичне животне ситуације на ужем завичајном простору Мостара и Херцеговине.     

Управо због такве своје активности, Ћоровић је у вријеме „Анексионе кризе“ 1908. године био је принуђен да избјегне у Италију, одакле се „ставио на расположење“ српској влади у Београду. Одмах по повратку 1910. године, изабран је за народног посланика у Босанском сабору, у којем је заступао снажан опозициони став и у свим значајним сегментима (школство, раднички положај, аграрна реформа), критиковао аустријску управу у Босни и Херцеговини и борио се изнад свега за права српског народа. 

Поред свега што смо укратко поменули, наглашавамо да се Ћоровић подједнако досљедно у свом књижевном раду огледао и као приповједач, као романсијер, као сатиричар, комедиограф и драмски писац, чије је дјело тематски готово искључиво било везано за ужи завичај са градом Мостаром као средиштем умјетничког универзума, али и за непосредно херцеговачко окружење, нарочито за град Невесиње. "Грађе за цртицу, слику, игру, или чак и роман, увијек је имао пред очима: у живом комешању мостарске чаршије, у сјенци њених махала и скривених 'пећина', по башчама и виноградима, на хоризонту херцеговачке земље."[5]

Наглашавамо да се као приповједач Ћоровић исказао у свим прозним формама, од кратке приче, преко новеле и приповијетке, до приповијести. У почетним годинама књижевног рада оставио је неколике књиге „кратких прича“ или „цртица“, како је обичавао у поднасловима или самим насловима да их ближе одређује: Из Херцеговине (1896), Из Мостара (1898), Из моје домовине (1898), Записци из касабе (1901), Цртице (1901).Кад је ријеч о средњим прозним формама, о новелама и приповијеткама, између осталог оставио је четири књиге приповједака под заједничким насловом У часовима одмора (1903-1910), а затим и збирке са насловима Моји познаници (1909), Комшије (1911) и др. Написао је више приповијести, које се из савремене жанровске перспективе могу посматрати и као „кратки романи“: Мркоњић (1900), Барон из Дангубице (1901), Женидба Пере Карантана (1902), Јарани (1913), У ћелијама (1919), Брђани (1919) и сл. Из интерпретативне позиције посебно може бити интересантан Ћоровићев  смјехотворни потенцијал исказан у „кратким романима“ Барон из Дангубице и Женидба Пере Карантана, у којима је близак Јакову Игњатовићу, Стевану Сремцу, Матавуљу, Нушићу и другим писцима српског реализма.[6] Сличну хумористичку слику свијета проналазимо и у књизи кратких прича Записци из касабе (1900), у којој је „представио лица, појаве и феномене живота у малој вароши, карикирајући све – од општинара, њихових жена, попа, учитеља, којекаквих дошљака, до песника.“[7] Изузетан књижевни углед на цјелокупном српском културном простору стекао је друштвеним романима Стојан Мутикаша (1903) и Мајчина Султанија (1906). Постхумно је из рукописа објављен Ћоровићев роман Међу својима (1921). 

Истинске људске и литерарне симпатије, али и везе са другим српским културним средиштима Ћоровић је исказао у текстовима успомена на поједине писце. Указујемо на Стевана Сремца, Сима Матавуља, на Радоја Домановића, Милорада Ј. Митровића, на Османа Ђикића и Силвија Страхимира Крањчевића.Посредно важно мјесто о разумијевању Ћоровићевих књижевних пријатељстава имају и текстови сјећања Павла Поповића о Алекси Шантићу, као и мемоарске успомене Јелене Скерлић Ћоровић, у којима значајно мјесто заузима приказ Ћоровићеве личности. Важна је и Ћоровићева преписка са бројним књижевницима и уредницима часописа и листова. При томе је посебно садржајна преписка са Миланом Савићем, као уредником ЛетописаМатицесрпске, те другим књижевницима, попут Стевана Сремца и Сима Матавуља. Истраживање књижевних контаката и пријатељстава Светозара Ћоровића показује да је дуже од двије деценије био идејни вођа и покретач бројних књижевних и културних веза мостарских Срба са српским и јужнословенским писцима из других средина (Београд, Нови Сад, Цетиње, Дубровник, Сарајево, Загреб и сл.).[8]

Важно мјесто у Ћоровићевом књижевном раду припада и бројним драмским текстовима. Према досадашњим пажљивим истраживањима укупно је „написао 24 драмска дела,рачунајући и краткупозоришнуигруза децуКрчаг. Неке од драма суизгубљене, има их које су остале у рукопису, као и незавршених и неизвођених“.[9] Указујемо на неке од репрезентативних наслова: Крви мир, Стана Ранковићева, Он, Владика у Пољицама, Адембег, Птице у кавезу, Ајша, Повратак, Зулумћар, Наше позориште. Када је ријеч о комедиографским комадима указујемо на сљедеће текстове: Љубомора, Поремећен план,Издаје стан под кирију, Газда Јаков, Владика у Пољицама, Наше позориште. Сви наведени драмски комади углавном су иницијално написани за потребне позоришне секције Црквено-православног пјевачког друштва Гусле у Мостару.[10]

Као национални трибун, као личност од несумњивог угледа и утицаја, Ћоровић је попут бројних тадашњих српских интелектуалаца из окупираних крајева страдао у Првом свјетском рату, јер су га подозриве аустријске власти у страшној антисрпској хистерији која је услиједила након "Видовданског атентата" 1914. године, заједно са другим српским родољубима, међу којима су били и његови мостарски другови Алекса Шантић, Атанасије Шола, Ристо Радуловић, најприје држале као таоца који је био одређен да као „жива мета“ прати војничке транспорте. Иза тога је интерниран у логоре у Жегару код Бихаћа, Ђеру и Болдогасзони, а затим је присилно мобилисан у састав аустријске окупационе војске. По неусловним затворима тешко је оболио од туберкулозе, тако да је сасвим изнурен враћен у Мостар крајем 1917. године, гдје је и преминуо 17. априла 1919. године.

О тим трагичним годинама оставио је узбудљиво свједочење у мемоарско-дневничким записима Белешке једног таоца (1919). Сродне тематске јединице Ћоровићеве "ратне прозе" везане за године Првог свјетског рата проналазимо и у другим текстовима. Издвајамо критичку расправу „Морал у нашем друштву“ (1919), приповијест Брђани (1919), као и приповијетке: „Посета“, „На вежбалишту“, „Шта пишу?“, „Амајлија“. Тек у најновије вријеме овај сегмент Ћоровићевог књижевног рада привукао је темељита интересовања књижевне историографије. Указујемо на расправу Младенка Саџака, „Црна књига о Брђанима“, у којој је Ћоровићева ратна проза сагледана у контексту других сродних дјела српске књижевности, чији су аутори били Милош Црњански, Вељко Петровић, Душан Васиљев, Драгиша Васић, Исидора Секулић, као и неки данас мање познати и скрајнути писци, попут Сретена Стојановића, Бранка Јузбашића, Стевана Хакмана, Јездимира Дангића, Милана Будимира, Васиља Грђића и сл. У расправи је указано и на евидентне аналогије Ћоровићеве ратне прозе са историографском студијом Црна књига (Патње Срба у Босни и Херцеговини за време Светског рата 1914-1918), коју је урадио његов млађи брат, гласовитиисторичар Владимир Ћоровић (1885-1941).[11] У том контексту, посебну пажњу заслужује и приређивачко-текстолошки рад Душка Певуље у коме је објединио на једном мјесту Ћоровићеву ратну прозу, а написао је и студију „Ратна проза Светозара Ћоровића“, објављену као поговор у трећој књизи Изабраних дјела Светозара Ћоровића, у коју је уврштена поменута Ратна проза.[12]

Ниједан сегмент Ћоровићевог књижевног рада није тако дубоко проникнуо у књижевну географију, у топос простора, менталитет трговачке чаршије, однос вароши и села, али и свеколики карактер људи и поднебља, њихових поступака, обичаја и погледа на свакидашњи живот Мостара и Херцеговине, као што је то случај са два његова најпознатија романа Стојан Мутикаша (објављен најприје у наставцима у часопису Дело 1903, а као посебна књига 1907. године) и Мајчина султанија (објављена у Српском књижевном гласнику 1906. године). „Вредности ових као и претходних романа су пре свега у сликању средине, чаршијских нарави, споредних ликова који су, по правилу, много упечатљивији и живљи од главних јунака“.[13] Отуда ћемо управо на њиховим примјерима, као и на примјерима из репрезентативних приповједака, покушати да сагледамо овај доминантни аспект Ћоровићевог књижевног свијета. Ћоровићев књижевни простор заснива се на укрштању динамичких и статичких умјетничких чинилаца. Довољно је динамичан да омогућава интензивно кретање и развој књижевних јунака, али је истовремено и статичан што му даје могућност да постане креативни чинилац оквирне основе цјелокупних тематизација и заплета. Захваљујући свему томе, повезаност Ћоровићевог дјела са конкретним географским топосима, не само да не ограничава читалачку имагинацију, већ је подстиче и чини креативном, а те стварне просторе оплемењује новим значењима и онеобиченим искуствима.  

У дјелу Стојан Мутикаша Ћоровић укршта два типолошко-жанровска приступа и обликује истовремено „роман личности“ и „друштвени роман“. Први романескни аспект заснован је на обликовању развојног пута и психолошког профила главног јунака Стојана Мутикаше, од најранијег дјетињства када је као безазлено дијете из сиромашног села доведен у чаршију да послужује у кући и изучава трговачки занат код угледног газда-Симе Вучибрка, па све до његовог преображавања у безобзирног газду, трговца и зеленаша, опсједнутог тврдичлуком и параноичном глађу за богатством и утицајем, који није имао милости ни према коме, па чак ни према својим најближим друговима, комшијама и сродницима. Други романескни аспект обухвата све оне друштвене промјене које су захватиле ту чаршију, нови и расипнички начин живота младих генерација који је био супротан старим и патријархалним облицима живота, штедљивошћу и жудњом за стицањем њихових очева. Усмјерено је све то и на приказивање трговачких и финансијских промјена и опште несигурности, присуство странаца који су дошли са новим властима и условили бројне промјене, али и на приказивање наглашене социјалне биједе становништва, поготово мјештана из околних села, условљене сушним годинама, недостатком хране и глађу, а посљедично томе и зеленашким понашањем трговаца и сл. Иако се ради о неименованој чаршији, на основу књижевне топографије можемо закључити да се ради о Мостару, а у ширем контексту и Херцеговини, те времену аустроугарске окупације овога простора у посљедњим деценијама 19. вијека. Отуда се Ћоровићева књижевна географија може посматрати и као метонимијски образац у сагледавању једног озбиљног друштвеног феномена у историјски тешком и несигурном времену.

Развојни пут главнога јунака, Стојана Мутикаше, као и поступак његове психолошке карактеризације, наративно је сагледан кроз укрштање доминантног свезнајућег објективног приповиједања са облицима доживљеног говора или унутрашњег монолога у трећем лицу, који нам помажу да из унутрашње изразито субјективне перспективе препознамо преображаје његове личности. Управо на том укрштању вишеструког и појединачног приказивања, тј. хетеродијегетичког и хомодијегетичког приповиједања, Ћоровић настоји да успостави равнотежу у сагледавању разноликих односа између главног и других појединачних књижевних јунака, али и чаршије као колективног јунака. Мислимо, при томе, на Стојанов однос према газда-Симу и газдиници Анђи, према другим газдама из чаршије, као што су газда-Радован, газда-Ђорђе, газда-Марко „Бисмарк“, газда-Перо, али и према дјевојци Роси, у коју се искрено био заљубио, те према друговима, Милошу са којим је заједно одрастао на селу, до Бошка и Јегуље са којима се дружио када је дошао у варош. Стојанов однос са Бошком, који је такође само нешто раније дошао из истог села, а био је син познатог сеоског бачвара Панта Бенетала, додатно је усложњен и због љубавног ривалства код лијепе варошке дјевојке Росе.

У једној пажљиво урађеној и квалитетној навијој анализи овога романа, коју је написала Светлана Милашиновић, указано је на недовољну психолошку припремљеност управо мотива Стојановог напуштања ове дјевојке: „Поменутипсихолошки аспекти у Ћоровићевом романуиако видљиво присутни, остали су недовољно мотивисани и углавном неосветљени. Например, Стојаново напуштање Росе и уздизањедонајбогатијегчовека чаршиједати сукао просте, документарне, хроничарско-информативне чињенице, лишени описаунутрашњих потресакоји су до њих довели“.[14]Можда је баш ту био онај суштински потенцијал за Ћоровићево умјетничко понирање у сложену проблематику емотивних односа јунака и неумољивих материјалних интереса, који ће на крају превагнути и потпуно потиснути љубавне пориве.      

Трговачка чаршија и њен зеленашки карактер веома брзо су усисали у себе и своје лицемјерне односе младића са села, какав је био Стојан, а затим су на изузетно негативан начин преобразили све оно што је било добро у његовој души у карактер бескрупулозног и пријетворног преваранта. Нарочито је то очигледно у другом дијелу романа, који обухвата Стојанов живот и трговачки и друштвени успон, након што се оженио газдиницом Анђом и практично постао власник цјелокупног газда-Симовог иметка. Из сличне перспективе сагледан је и разорни утицај чаршије на социјални живот и опстанак села и сељака, јер су их трговци вјешто увлачили у дужничко ропство, а затим уз помоћ адвоката распродавали њихову имовину и буквално их избацивали на „голу ледину“. Најбоље су такви примјери безобзирности показани на Стојановом односу према другу из дјетињства Милошу, а касније и према другу из чаршије и ривалу Бошку. На самом крају романа, када је већ увелико био утонуо у мизантропију, опсједнут паранојом и страхом од губитка богатства због судског процеса са газда-Пером, видимо да Стојан постаје неповјерљив и према самом Јегуљи који му је претходно био одан и саучествовао је у различитим преварама. У наведеној равни приказивања зеленаштва, Ћоровић показује блискост са српском књижевном традицијом која се већ била успјешно утемељила у дјелима више писаца, овом приликом указујемо на Милована Глишића (Глава шећера), а посебно на Ива Ћипика (Закрухом, Пауци).

Управо у наведеној равни обликовања психолошког карактера јунака и слике друштвених односа једне средине и времена у којима су живјели, долази до изражаја дјелатна улога Ћоровићеве књижевне географије. Прикази сокака и махала, изгледа дућана, породичних кућа, мјесних кафана, начина одијевања касабалија, али и језичка обиљежја средине, подједнако старосједилаца и дошљака, стварају општи утисак аутентичности умјетничког свијета. Ћоровић из Стојанове перспективе, из искуства збуњеног и изненађеног дјечака који је дошао из села у град, најприје описује изглед тијесне чаршије, па газда-Симова дућана, а онда његов физички изглед, затим и газдину кућу и изглед знатно млађе газдинице Анђе. Дућан се налазио усред вароши, управо код главне раскрснице, а била је то „мала тијесна магазица“ испуњена свакојаком робом, од „најмање триестак мањих и већих разнобојних јаглука“ и друге ситне робе, до силних врећа „што су биле препуњене пиринчом, кахвом, шећером, јечмом, бибером, тамјаном“ и другом крупном робом.[15] Тек иза тога дат је газдин физички опис, гдје је наглашен његов сићушан стас, средњовјечне године, ванредно кукаст нос и доста просто одијело у које је био обучен: стара антерија и закрпљене и излизане чакшире. У опису газда-Симове куће доминирала је мала соба „згодна као кутијица“, са чистим обијељеним зидовима, са богатом иконом која се златила на источном зиду, а пред којом је „увијек горило сребрно кандило“. Испод таванских греда „жутило се неколико свелих дуња, које су читаву собу испуњавале пријатним мирисом“. Кућни прозори су били обрасли густом лозом, а подови су били прекривени старинским ћилимом. У опису газдинице Анђе наглашена је њена гојазност, али и чињеница да је била „прилично млада и љепушкаста“, са обнаженим рукама и кошуљом раздрљеном на прсима тако да су јој се „крупне дојке тресле“ и изгледале као да ће „готово да испану“.[16] То је свакако умјетнички наговјештај касније еротско-љубавне, па напокон и брачне везе, ове јунакиње и знатно млађег Стојана.  

Описи чаршије нарочито су били живописни приликом приказа недеље и празничних дана, када би дошли сељани и сељанке и када би врило по сокацима и у дућанима. Ћоровић подједнако приказује начин на који је купована и продавана роба, али предочава и газдинске узајамне посјете и договоре око трговачких послова. Тада је Стојан први пут и упознао размјере људске неискрености и непоштовања задате ријечи или било каквог другог договора кад је нечији интерес био у питању. Научио је да учествује у подвалама приликом продаје робе, у мјерењима и наплаћивању, тако да је то брзо прихватио као највишу обавезу, а не као морални проблем. Отуда и није имао никаквих етичких дилема у доношењу каснијих животних одлука, подједнако и када је материјално уништавао своје дужнике или када је емотивно разорио своју везу са дјевојком Росом и сл. Из истог разлога није имао никакве дилеме да већ прве вечери заврши у кревету и загрљају газдинице Анђе, када је газда-Симо због тешке болести отишао на бањско лијечење у Кисјељак код Сарајева. На сличан начин је донио одлуку да откаже заруке са Росом, коју је волио, те да се оприједијели за женидбу газдиницом Анђом чим је постала удовица и сл. Умјесто да напокон буде задовољан и срећан тада се у њему родила опсесивна жеља да постане први газда у чаршији: „Мисао да буде богатији и виђенији газда мимо све остале, уврти му се у главу и никако да га остави“.[17]

Ћоровић предочава и бројне чаршијске сокаке и насеља, попут „Пексине махале“, „Мирчетића сокака“, „Маркића сокака“ и сл. Издвајамо „Јургунски сокак“ у коме се налазила чувена „Латинкина механа“ у којој ће се једне вечери са одабраним друштвом младих чаршијских газди проводити и Стојан одмах пошто је постао „ортак на трећу“ са газда-Симом. Управо је наведену епизоду искористио Ћоровић да би приказао аутентичну кафанску атмосферу са пићем, пјесмом и заводљивом атмосфером коју је стварала здрава и једра удовица Ката, власница механе, а у којој су младе касабалије уз дерт и љубавне страсти трошиле новац. Наведене епизоде увелико упућују на сродне литерарне аналогије са Станковићевим дјелом, поготово из гласовите драме Коштана (1900).

Ружно и нехумано лице чаршијског свијета исказано је и приликом приказа Стојановог и Бошковог сукоба око дјевојке Росе, када је ова млада, лијепа, али сиромашна дјевојка „спјевана у пјесму“ и постала предмет опште поруге и исмијавања, због чега од стида није смјела изаћи на авлијска врата, а поготово не међу свијет. Свакако да је наведени мотив могуће у ширем смислу сагледати и кроз литерарне аналогије са Сремчевом Зоном Замфировом (1903), али и кроз чињеницу да Ћоровић „атмосферу чаршијског живота не сагледава само кроз призму Стојанове судбине“.[18] У роману су дати и лијепи описи народнога живота, попут ашиковања младића и дјевојака, обиљежавања крсних слава, божићних и других празника, приказивања вјенчања и свадби, али и сахрана. Указујемо на описе обиљежавања првог и другог дана Божића у српским кућама, на приказе црквених литургија, узајамног посјећивања и празничних сусрета. Описани су и велике народне „шехерске скупштине“ на којима је тада већ богати Стојан закулисним радњама желио да учврсти свој друштвени неприкосновени углед и постане „прво име“ у чаршији и сл. Приказани су и компликовани судски спорови и адвокатске сплетке након што се Стојан „разортачио“ са газда-Пером и покушао да му покраде највећи дио имовине. Управо то грамзиво успињање на чаршијској љествици најбогатијих трговаца, а поготово након што му је умрла Анђа, те изградња бројних кућа по вароши и умножавање иметка, дефинитивно ће психички сломити главнога јунака, а његовим бићем овладаће „страх, чудноват страх, силан, непрекидан страх“,[19] због кога ће се потпуно отуђити и од оних преосталих људи са којима је одржавао контакте. У таквом стању „сулудости“ једнога јутра су га и пронашли мртвога у ћошку собе, а имовину је наслиједио његов „разметни“ брат Јован, који је одавно био напустио очеву кућу и одао се пићу и пропалом начину живота. Њему је припало да као „једини нашљедник“ потроши иметак који је злосрећни Стојан „са ђаволом стекао“.  

У роману Мајчина султанија, Ћоровић дубоко понире у свијет породичних односа, те изнад свега трагичне судбине јединке, у овом случају лијепе и размажене, а због тога и претјерано „поносите“ дјевојке Милке, у атмосфери конзервативне и патријархалне културе коју је наметала изразито малограђанска средина, какав је био Мостар на крају 19. и на почетку 20. вијека. Отуда романескни заплет и функционише на укрштању три наративна плана. Најприје на психолошкој карактеризацији главне јунакиње која је од најранијег дјетињства била у повлашћеном психолошком односу са оцем, угледним и ауторитарним домаћином, успјешним богатим трговцем Јованом Радетићем, који можемо посматрати из перспективе тзв. „електриног комплекса“. Затим и на укрштању тог психолошког наративног плана са љубавним заплетима у којима су сагледани противурјечни односи главне јунакиње Милке са мостарским младићима из познатих трговачких кућа који су јој се удварали, Савом Варагом и Атом Кујунџићем, али касније и са „политичким адјуктом“, швапским чиновником, младим и углађеним дошљаком Андреасом Шелером, у кога је јунакиња мождаједино била заљубљена и према коме је гајила одређене емоције. Са треће стране, важну улогу у романескном заплету има и друштвена слика свијета, тј. утицај „јавног мнења“ или чаршијског менталитета и конзервативне социјалне перспективе на коначну трагичну судбину главне јунакиње. У том смислу се може и прихватити као утемељена она интерпретативна тврдња по којој је Ћоровић „Настојао да покаже како Милка не страда без кривице, али да су њени греси незнатни у поређењу са (друштвеном казном)“.[20]

Повлашћени однос кћерке и оца по свему је био изузетан и неуобичајен у конзервативној средини, тако да заузима значајно мјесто у наративној композицији романа. У ту врсту психолошког нијансирања улази и посебан однос читаве породице према овој дјевојци, коју су из милоште називали „султанијом“ или „принцезом“, а изузетно међу свима њима и брата Николе и његове безусловне оданости и пожртвовања према сестри Милки, упркос томе што је био потпуно занемарен и што га је отац безразложно маргинализовао и омаловажавао. Није имао право оглашавања поводом било ког породичног или пословног питања, отац га је тјерао да ради у дућану онда кад су сви одмарали, па чак и недјељом поподне када су сви момци ишли на тефериче и ашиковали са дјевојкама, на слави му није дозвољавао да прича са гостима, већ је морао да послужује и ћути као да се радило о служинчету, а не насљеднику и „другом домаћину“ и сл.

Милкин отац био је у кући „готово тиранин“, тако да су сви укућани, па међу њима и супруга Стака, зазирали од њега, а једино је Милка, као „мезимица и љубимица читаве куће“, имала ту привилегију да може „слободније да му приступи, да сједне поред њега и, мазећи се, да му наслони главу на раме и милује га и љуби по образу“.[21] Можда баш и због тога, сви остали укућани, поготово мајка и тетке, ујне, рођаке Госпава и Љубица, као и послуга, гиздале су је, уљепшавале и пазиле да је „онако њежна, млада, витка, танкострука“ одиста „изгледала као каква султанија“.[22] Поред свега тога, још од тренутка када се Милка била задјевојчила „пуниле су јој уши како је она љепша од свих других“, те како све остале „не вриједе њезина малога прста“.[23] Због свега тога Милка нити је тражила, нити је могла пронаћи другарице, а касније се због одрастања у самоћи и сама почела клонити од других дјевојака. На сличан начин су јој усадили свијест о посебности пред свим чаршијским момцима и вјеровању да ниједан није њена „прилика“, што ће отворити врата за њену каснију трагичну судбину. „Милкин трагизам није у њеној љепоти, већ у томе што је себе сматрала изузетном, друкчијом и бољом од свих других у чаршији“.[24] Милка је показивала равнодушност и одбијала удварања, касније и прошевине, двојице најупорнијих момака, Сава Вараге и Ата Кујунџића, а у тој својој усамљености и издвојености напречац се „загледала“ у швапског чиновника, елегантног и згодног Андреаса Шелера. Када је разоткривена та њена тајна веза и страсни ноћни сусрети са слаткорјечивим, али и неискреним странцем, Милка је постала предметом опште чаршијске поруге и оговарања, али и родитељског, поготово очевог неразумијевања. Тако напречац срушена из свог повлашћеног свијета, а емотивно рањена и одбачена, Милка је постала жртва брзоплете очеве одлуке да је уда за ранијег њеног просца, младића Саву Варагу, уз опште вјеровање породице да ће тиме њена „срамота“ бити умањена и да је чаршија више неће прогонити својим оговарањима.

Важно је при томе имати у виду чињеницу да је суштина Милкине личности добрим дијелом почивала на нарцисоидности, као и на суштинској невјерици да се може заљубити и вољети било кога другог домаћег мушкарца у тој чаршији. Управо то је најбоље показала у једном искреном разговору са најближом рођаком и врсницом Љубицом. На питање да ли јој је Швабо „толико драг био?“, Милка одговара да „није ту говор о драгости, него је говор о том: колико би ми он више дао него други!... да сам се за њ удала, била би госпоја, којој би се друге клањале... Чаршинлије се клањају господи, макар и не били богати, а чаршинлијке им се клањају женама... Тад бих се ја дигла изнад њих, изнад њихова друштва, и била бих виша, макар и не имала свиле и дуката као што имам“.[25] Овај исказ нам најбоље показује да је Милка била располућена амбивалентним доживљајима свијета. Са једне стране осјећала је истинску жудњу за нечим вишим и другачијим од живота у чаршији, па и за једним вишим и емотивнијим односом са изабраним мушкарцем, а са друге стране била је заробљеник тог провинцијског свијета и њена амбиција се заустављала на жудњи да се „уздигне“ пред том чаршијом.

Када такву њену судбину сагледамо из дубље, психолошке равни, видјећемо да Милкина издвојеност садржи одређене аналогије са Станковићевом јунакињом Софком из Нечистекрви (1910), те да „не носи увијек печат обијести и надмене самоувјерености“, већ и неискуства, као и права на снове о нечему новом и другачијем, у шта спадају и помијешана слутња истинске љубави са сујетном, свакако наивном, жудњом за још вишим чаршијским угледом. Отуда се њена гордост и не мора посматрати као нешто што је негативно, већ прије као „тужни уздах младог људског бића које има право да се нада срећи као и свако друго“.[26] Можда је баш у тим тајним сусретима са углађеним странцем била и садржана нејасна Милкина слутња за остварењем оба циља: за спознајом стварне љубави и за увећањем чаршијског угледа.  

Каснији супружански однос Милке и њеног мужа Сава Вараге заснован је на двоструком односу. Са Милкине стране на одсуству емоција, на јогунству и пркошењу, али и непосредном и превише искреном односу према мужу и настојању да изгради брачну срећу, а са Савине стране на односу разорне љубоморе и „окнофилије“ или помијешане мржње и обожавања према особи коју је волио: „Као да је осјећао неку чудну насладу у томе да је што чешће пецне, макар што се она сад, више него икад прије, усиљавала да изгледа што љубазнија према њему.“[27] У том психолошком контексту важно мјесто заузима и приказивање љубавног односа Милке и Андреаса Шелера, који је са Милкине стране био потпуно искрен и недвосмислен, а са Шелерове стране представљао је врсту младалачког поигравања и суштински је био неискрен и егоистичан. У том скривеном љубавном односу и ноћним сусретима са Шелером, Милка се преображава у потпуно другу особу, а емоције и снажне еротске страсти избијају свом и неконтролисаном снагом из дубине њеног бића. Шелер је најприје подстакао и изнова разбудио дјевојачку сујету тако што је наглашавао њену љепоту и свијест да је она нешто посебно, „како је рођена за велику, одличну госпођу“,[28] чиме јој је потпуно избио из главе „мисли о простацима“, а онда је прешао на сензуално завођење, пољупце и тјелесне страсти. Управо су у једном таквом ноћном сусрету, опсједнути снажним страстима, Милка и Шелер и били ухваћени на дјелу, чиме је њихова љубав била разоткривена, а варошки скандал добио неслућене размере.   

Стално подстрекаван од злих чаршијских језика, а још више од своје сестре, удовице и бескрупулозне оговарачице Маре, емотивно располућени Саво постаје жртва разноликих нестабилних емоција, додатно условљених опијањима и кафанским дружењима, због којих је његов однос према Милки постајао све комплекснији и неподношљивији. Са друге стране, Милка убрзо остаје без оца, који умире напрасно, а затим и мајке, тако да је постала још рањивија и осјетљивија. На први поглед се тај однос стабилизовао у вријеме Милкине трудноће, али се изнова погоршао кад су оговарачи протурили вијест да је његов и Милкин новорођени син „копиле“ и да му Саво није отац. У једном од таквих ноћних обрачуна са разјареним супругом, тек порођена и још слаба Милка је побјегла у родну кућу, код брата Николе који је и њу и новорођено дијете прихватио са оданошћу и бригом. Финале тог брачног односа, Ћоровић приказује у сцени посљедњег разговора Сава и Милке у коме супруга на самртној постељи одлучује да казни недостојног мужа и оца, заклиње се да дијете није његово, а оставља га у аманет своме брату Николи. Чињеница је да се тим исказом Милка свети свом недостојном мужу и стварном оцу њеног дјетета, који је ту освету можда и заслужио, али је то ипак једна веома комплексна, можда и непромишљена психолошка одлука, јер је тиме стављен трајни жиг сумње на каснију животну судбину невиног и тек рођеног дјетета да је „копиле“. Са таквом стигмом веома је тешко одрасти „заштићен“ у једној тако безобзирној чаршији и њеној разорној склоности да се бави најпримитивнијим оговарањима и безочним уплитањима у приватне животе појединаца. Ћоровић није даље хтио да проблематизује то питање, али је инсистирао на чињеници да је дјечак добио сву ујакову љубав, која ће бити замјена за све друге фрустрације које ће проистећи из чињенице да га очекује одрастање без родитеља. У завршном, епилошком поглављу романа, које се одиграва „непуну годину дана послије смрти Милкине“,[29] видимо да је Никола испунио тај сестрински завјет и да поред њега уз пуно љубави и оданости одраста њен син.

Важно је имати у виду да се у неким новијим и веома квалитетним тумачењима овога романа посебно указује на семантички потенцијал оквирне композиције овога дјела, која упућује на закључивање да је Ћоровићева главна јунакиња суштински увијек имала проблем „идентитета“. Никада није била „своја“, увијек је била „нечија својина“ и „припадала“ некоме другоме. Уочљиво је то од онога почетнога „лажног идентитета“ по коме је Милка била „мајчина султанија“, тј. припадала је породици, као некаква њена реликвија која је служила за понос пред читавом чаршијом, па све до завршне сцене романа у којој је њен једногодишњи син међу првим изговореним ријечима научио да сриче ријечи „мама, ма... ма, дра... га ма... ма“,[30] чиме је заправо након упокојења успостављен и откривен њен „коначни“ идентитет.[31] 

Посебну врсту наративне психологије, која указује на специфичан бескрупулозан однос паланке према издвојеној јединки, представља приказ чаршијске слике свијета, чији су репрезенти различити именовани и неименовани трговци и занатлије, комшије и родбина, у својој бити ситни и зли мали људи, сплеткароши и доколичари, који су се наслађивали у наношењу патње другима, а у овом случају нарочито главној јунакињи романа. Управо у тој равни најснажније долази до изражаја Ћоровићева вјештина обликовања слике чаршијског живота, који је био заснован на негативним људским вриједностима, бескрајним оговарањима, малограђанским подметањима, безразложној зависти и мржњи и сл.

У том смислу је приказивање те чаршијске слике свијета поетички и наратолошки нарочито важну улогу добило у другом дијелу романа, када је реалистичко-миметичко приказивање помјерено према „плуралној фокализацији“ карактеристичној за поетику модерне. У запаженом новијем тумачењу Јелене В. Јовановић показано је како је та врста фокализације заснована на „интерменталној фокализацији колектива“ и на „унутрашњој фокализацији појединаца искључених из групне свијести“.[32] Захваљујући томе разоткривена је и„демонска природа срединекоја не престаједамучижртву“ и ондакада јојсеМилка „покорила и прихватиласвој грех и казну“. Можда је прејака изречена констатација да „Ћоровић у свим својим романимапоказује фасцинацијуколективним умом“,[33] али је тачно указано на чињеницу да тада долази до изражаја наглашена пишчева способност „натуралистичког сликања“чаршијских „ниских порива и потребезабескрупулозним понижавањем жртве“. Из свега тога израста и успјешно показивање„митских моћи те зле силе“којаима потребу да упропаштава све оно што је окружује, као и да „преображава свет у симболзлаукорењеногу свакивеликиинтерментални ум (психологију масе)“.[34]

Наставиће се ...

---

[1]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, „Просвјетино“ књижевно коло, књига 24, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Пале, 2011, стр. 48-73.

[2]Душко Певуља, Приповједачки свијет Светозара Ћоровића, Центар за српске студије, Бања Лука, 2019, стр. 15.

[3] Ранко Поповић, „Светозар Ћоровић као сатиричар“, Светозар Ћоровић (1875-1919), тематски зборник, уредио Јован Делић, Академија наука и умјетности Републике Српске-Центар за српске студије, Бањалука, 2020, стр. 86.

[4]Исто, стр. 89.

[5]Бранко Милановић, "Приповједачки рад Светозара Ћоровића", предг. у књизи: Светозар Ћоровић, У ноћи и друге приче, прир. Бранко Милановић, Веселин Маслеша, Сарајево, 1981, стр. 8.

[6]Горан Максимовић, "Аспекти хумористичког приповиједања у кратким романима Светозара Ћоровића Барон из Дангубице и Женидба Пере Карантана", Слава, број 2, год. II, Ниш, март 2003, стр. 128-136.

[7]Радован Вучковић, „Од неоромантичарског идилизма до неонатуралистичког критицизма“, Модерна српска проза, Просвета, Беоаград, 1990, стр. 149.

[8]Горан Максимовић, „Књижевна пријатељства Светозара Ћоровића“, Светозар Ћоровић (1875-1919), Уз стогодишњицу пишчеве смрти, тематски зборник, ур. Јован Делић, Библиотека Српски преглед, Серија: Посебна издања, књига 7, Академија наука и умјетности Републике Српске-Центар за српске студије, Бања Лука, 2020, стр. 49-70.

[9]Марија Петричевић, „Слика Херцеговинеу драмамаАлексе Шантића и Светозара Ћоровића“, Херцеговина и српски језик у историографским и књижевним дјелимаXIX и XX вијека,зборник радова са „Ћоровићевих сусрета“ 17-19. 09. 2005, Билећа-Гацко, 2006, стр.361.

[10]Горан Максимовић, „Смјехотворни поступци у шаљивим играма Светозара Ћоровића“, Светозар Ћоровић (1875-1919), Уз стогодишњицу пишчеве смрти, тематски зборник, ур. Јован Делић, Библиотека Српски преглед, Серија: Посебна издања, књига 7, Академија наука и умјетности Републике Српске-Центар за српске студије, Бања Лука, 2020, стр. 95-111.

[11]Младенко Саџак, „Црна књига о Брђанима“, Светозар Ћоровић 81875-1919), тематски зборник, Академија наука и умјетности Републике Српске и Центар за српске студије, Бањалука, 2020, стр. 71-81.

[12]Душко Певуља, „Ратна проза Светозара Ћоровића“, поговор у књизи Светозар Ћоровић, Ратнапроза, прир. Душко Певуља, Изабрана дјела, књига трећа, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бањалука, 2021, стр. 163-172.

[13]Јован Деретић, „Позни реалисти: од регионалног ка модерном роману (Ћоровић, Ћипико, Станковић)“, Српски роман 1800-1950, Нолит, Београд, 1980, стр. 200.

[14]Светлана Милашиновић,Романескни јунак српске модерне између индивидуализма и патријархалности, докторска дисертација, Филозофски факултет Нови Сад, 2015, стр. 34.

[15]Светозар Ћоровић, СтојанМутикаша, Изабране странице, прир. Владан Недић, Српска књижевност у сто књига, књ. 45, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 111.

[16]Исто, стр. 115.

[17]Исто, стр. 273.

[18]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, нав. дјело, стр. 116.

[19]Исто, стр. 367.

[20]Снежана Брајовић, „Књижевно стваралаштво Светозара Ћоровића“, предг. у књизи: Мајчина султанија, прир. Снежана Брајовић, Српска књижевност, роман, књ. 15, Нолит, Београд, 1982стр. 280.

[21]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, прир. Снежана Брајовић, Српска књижевност, роман, књ. 15, Нолит, Београд, 1982, стр. 14-15.

[22]Исто, стр. 8.

[23]Исто, стр. 11.

[24]Душко Певуља, Приповједачки свијет Светозара Ћоровића, нав. дјело, стр. 43.

[25]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 133.

[26]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, нав. дјело, стр. 81.

[27]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 166.

[28]Исто, стр. 75.

[29]Исто, стр. 265.

[30]Исто, стр. 266.

[31]Јелена В. Јовановић, „Гранична уоквиравања у Мајчиној султанији Светозара Ћоровића“, Philologia Mediana, год. VII, број 7, Ниш, 2015, стр. 201.

[32]Јелена В. Јовановић, „Интерментални ум и појединац – уммостарскесредине (мајчина султанијаСветозараЋоровића)“,Наративни постипци у романима српске модерне, докторска дисертација, Филозофски факултет Ниш, 2015, стр. 298.

[33]Исто, стр. 288.

[34]Исто, стр. 289.

[35]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 7.

[36]Исто, стр. 8.

[37]Исто, стр. 9.

[38]Исто, стр. 46.

[39]Исто, стр. 14.

[40]Горан Максимовић, "Херцеговина у приповиједној прози Светозара Ћоровића", Ћоровићеви сусрети писаца, Зборник радова са научног скупа Херцеговина и српски језик у историографским и књижевним дјелима (Гацко, 21-22. септембар 2005), Српско културно и просвјетно друштво Просвјета, Билећа-Гацко, 2006, стр. 323-334.

[41]Станиша Тутњевић, „Светозар Ћоровић“, Мостарски књижевни круг, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2001, стр. 293.

[42]Радован Вучковић, "Објективизам приповедачке форме (С. Ћоровић)", Модерна српска проза, нав. дјело, стр. 245.

[43]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности,нав. дјело, стр. 21.

[44]Радован Вучковић, нав. дјело, стр. 225.

[45]Светозар Ћоровић, „На води“, Изабране приповијетке, прир. Душко Певуља, коло тринаесто, књига 35, СКПД „Просвјета“, Пале, 2019, стр. 114.

[46]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, нав. дјело, стр. 22.

[47]Богдан Поповић, "Један српски приповедач: Светозар Ћоровић, Цртице", Српски књижевни гласник, књ. III, број 1, Београд, 1901, стр. 221-229.

[48] Светозар Ћоровић, „Богојављенска ноћ“, Изабране приповијетке, нав. дјело, стр. 15.

[49]Снежана Брајовић, нав. дјело, стр. 285.

[50]Предраг Палавестра, „Преображај реалистичког наслеђа“, Историја модерне српске књижевности – Златно доба 1892-1918, друго издање, Српска књижевна задруга,Београд, 1995, стр. 372.

[51]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 76.

[52]С ветозар Ћоровић, Стојан Мутикаша, нав. дјело, стр. 156.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: