детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРИЧА О СИЈАЧУ

 

 

Прича о сијачу је једна од најранијих новозавјетних алегоријских прича. У тој параболи говори о сијачу који просипа сјеме које пада по путу, на стијење, међу трње, али и на плодно тле. И павши на неплодно тле, већина тих сјеменки бива изгубљена и никада не да плода. Или пак никне и да плод, који се онда сасуши. Из неких пак никада ни не никне. Но, један мањи број сјеменки падне на добро тле и да плода.

 

Иначе, сама прича почиње тако што Исус једног дана излази на обалу мора након чега се око њега окупља мноштво људи. Исус се потом попне на лађу и одржи проповијед у којој објашњава значење ове алегоријске приче. Сјеме које сијач сије је ријеч. Ријеч Исусова. И прича о сјемену и како се ово прима на различитим врстама земље је заправо прича о томе како се ријеч Исусова прима у срцима оних који су је чули. Тако нпр. код неких, слично сјемену посијаном на каменитом тлу, ријеч наиђе на радосно срце које га најприје са заносом прими, но пошто ти немају коријена у себи, кад наиђу невоље и гоњења, они се одмах саблазне и престану да вјерују у њу. За разлику од њих и оних других танковјерних, кад ријеч падне на плодно тле, кад се закачи за добро срце, ти доброг срца свесрдно примају ту ријеч, слушају је и вјерују у казано без трунке сумње слиједећи поруку њену, па њихово сјеме донесе род тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко. Када су ученици његови питали Исуса зашто народу говори у причама, Исус је одговорио: "Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива" (Марко 4:11). Јер они "гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју" (Матеј 13:11-13).

 

Ова парабола или Исусова алегоријска прича је нешто о чему нисам престајао да размишљам од тренутка кад сам је први пут чуо за вријеме службе у цркви. И убијеђен сам да вјероватно нико никада неће ни смислити јачу и смисленију и значењски јачу параболу од ове.

И слушајући тако неки дан репортажу о чувеном соколару Стипи Башићу из једног мјеста у Србији, застао сам на тренутак кад сам чуо његове ријечи, немало пресенећен због оштрине и тона онога што је изрекао овај човјек. Наиме, соколар Стипе Башић, уз чије име иде и куриозитет да је раније било голубар, изрекао је нешто помало сурово, али као одгајивач и тренер умилних безазлених животиња – голубова- писмоноша који су се својом безазленошћу квалификовале да у кљуну носе маслинову гранчицу као симбол мира, а сада тренер сурових грабљивица соколова, Стипе је био нека врста, како се то модерно каже „инсајдера“- људи који познају и перспективу жртве и џелата:

 

„Ја сам небројено много пута едуковао голубаре и саветовао их шта да раде... „, тако је отпочео свој говор соколар Стипе. „Па, људи моји, мењајте термин тренинга својих писмоноша. Не можеш ти свако јутро да их испушташ на тренинг у 9. Па, ови моји соколови су интелигентни. Они имају тајмер у глави. Аха, 9 је сати, идем на доручак. Он лепо сачека да се ови попну, па се склони негде са стране и намести се испред сунца. И онда се само обруши и однесе голуба. А онда се голубари жале како им је тобоже однео најбољег. Ма врага, најбољег, однео је вероватно најгорег. Јер најбољи ће се спасити. Најбољи се држе групе. Њих не може да ухвати. Али онај који је изгубио живце и издвојио се из групе – тај је готов. Тај је отписан. И добро је да је тако – јер боље је да најслабији страда. Јер, како ће ови снажни преживети. Па зар соколови, ти снажни и немилосрдни, нису најважнија карика у ланцу. И зар они углавном не лове оне оштећене, ментално нестабилне, малоумне. Па, зар ти и не треба да страдају? Зашто да преносе своје лоше особине на потомство. Најбржи, најлепши и најефикаснији треба да опстану и да преносе своје здраве гене на следећу генерацију, јер тако се природа чисти.“

Да, тако је зборио бивши голубар и садашњи соколар Стипо Башић. Ја сам га, кувајући чај, најприје слушао с пола пажње и с благом невјерицом – све ми је то било исувише окрутно и сурово. Али, онда сам се, све мало-помало, итекако ваљано удубио у његове ријечи и помислио: „Па, зар ово и није права правцата парабола која се може тако добро примијенити на умјетнике, сањаре и оне несналажљиве у овом окрутно брзом и немилосрдном друштву. Зар и ти, напријед наведени занесени, у свом сулудом вјеровању да су центар васељене и да ће "љепота спасти свијет" не напуштају групу и воде свој самотњачки, пустињачки живот, спремни да зарад љепоте и умјетности жртвују ама баш све. Зар они нису ти који, издвојени од групе, пркосе оштрим вјетровима, који пливају у сусрет брзој струји, који стају на мегдан законима и суровости околине и сањају свој сан. А онда дођу соколови, тј. јаки и одабрани, за које су ови који су напустили јато само ментално нестабилни, слабоумни, нејаки и несналажљиви. И који сходно томе треба да буду склоњени да би ови јаки као најважнија карика у ланцу наставили да живе. Јер зашто да ти засањани преносе своје лоше особине на потомство. Најбржи, најлепши и најефикаснији треба да опстану и да преносе своје здраве гене на следећу генерацију, јер тако се природа чисти. А засањане једноставно односе соколови.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: