детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАВИЧАЈ СЕ ВОЛИ ДО ГРОБА

 

Поново је примакнем и помиришем. Не, није то та! Ниједна није ко она у спаваћој соби код бабе на селу, ни жута ни мирисна. А знам,,, видим да је иста само се с годинама разгранала и подивљала.

Баба је подбирала дуње онако како су сазријевале и опадале и слагала их на ормар. Можда је баш због тих дуња спавање код ње имало неку посебну драж..

Какву је само питу баба правила!!! Није било важно од чега. Некад би у њу и жару ставила. Па кад је изнесе напоље да се мало „хладне“, јер ми ко дјеца нисмо били за неког великог чекања.

Трчали би око оне тепсије понекад мало чопнули некад се и опекли,,, али не би се одмицали, све док баба не би изашла са крпом у рукама и понијела тепсију унутра.

Нема тога више,,, нема ни бабе, ни пите, ни дуње која опојно мирише….. Истина је све то још увијек постоји. До мене је. Ја не осјећам оно што сам некада осјећала. Ко да сам се кроз живот некако покварила. Негдје сам неке осјећаје изгубила.

Једном је сјећам се, мама замолила мене и другаре да однесемо ручак тати на гробље. Некако је тада било модерно да се одвоје породичне гробнице. У селу смо били сви измијешани, али се знало ко је коме род. На гробљу су породице биле одвојено. Свака је имала свој ћошак и још мало слободног простора које ће временом попунити.

Мама је испекла пиле и убацила га у шерпу, па све то лијепо спаковала у кесу. У другу кесу је ставила тек печен хљеб умотан у крпу и очишћен млади лук. Утрпала нам је кесе у руке. У цекер је ставила пар пива и сокова и показала нам пут до гробља.

„Пожурите дјецо да не галаме што са ручком касните.” Ма ко без душе у овој специјалној мисији пели смо се уз брдо скоро трчећи. И опет смо закаснили.

Гробље је тада помало личило на градилиште. Била је ту неколико породица које су жељеле на вријеме ријешити питање вјечне куће и тако оставити мање терета у аманет својим потомцима.

Неко је прије нас стигао на гробље са ручком. Нација сељачка увијек се држала заједно. Није било одвајања сви су заједно сјели и јели. Подијелили су храну која је прва стигла.

Када смо се појавили онако румени од трчања изазвали смо осмијехе на њиховим лицима. Тата ме помилова по образу и рече:

„Вратите ви то кући, ми смо већ јели.” Само нама се није врачало необављенога посла. По узору на њих успут смо ријешили да се улогоримо поред потока распакујемо све и једемо. Била су то безбрижна времена. Још чујем наше осмијехе, и тихи жубор воде.

Сада ту више нема ни потомака, а ни многих покојника. Спаковали су се и кренули са нама у авантуру преко околних планина. Тражећи неко боље сутра, обећано јучер,,, а још недочекано.

Село постоји и даље тражим га често на мапи и на Гугл картама. Ту су и познате зграде са непознатим фасадама а у њима неки други људи. Има и оних које сам некада познавала, а међу нама празнина која нас све више удаљава. Прошло је превише времена. Нестале су заједничке успомене и сјећања.

Ево вратила сам се опет. Погледом тражим сњегове на околним планинским врховима. Бјелашница ме зеленилом разочарала. Послала ми додире леденог вјетра не би ли ми заледила крв у жилама. Нешто недостаје, ваљда ми фали љубави или неко бивше сјећање. Ни трава није више онако мирисна нити ме она шума себи дозива да кренем ко некад у авантуру, и уживам у крошњама дрвећа.

Остала ми је заувијек драга шетња оним путељком поред жељезничких шина, гледам их са сјетом. По шинама се ухватила паучина. Покушавам да пронађем нешто познато, драго. Нешто или некога са осмјехом а све је празно. Нема више ничега, па ни возова!!

Остала је успомена, мада ево признајем понекад сумњам да је било шта од ових сјећања истина.

Враћам се ко кривац сваке године истога дана, погнуте главе. Прислужим свијећу онима који су остали. И у срцу поново тражим љубав за сваку травку и лист у шуми који моје кораке шуштањем дочека. Завичај је то и воли се до гроба.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: