детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јакхонгир Номозов је млади узбекистански песник.
Рођен је 1997. Бави се писањем поезије и новинарством.

САН

Моји кораци постају све тежи

Што више корачам теже ми је.

Не знам да ли ми је Свемогући

послао сва ова искушења и боли.

Моје зоре постале су тамне

Кад ме је туга пробудила

Када су се жеље изјаловиле

Када је само ватра и испод и изнад мене била.

Седећи, сам

Изговарајући здравицу сам свој бол испијам.

Ако отворим очи и престанем да сањам

С неба у прашину пашћу.

Снови моји, молим вас, живот мој постаните

Несрећни дани нек су само дневно сањарење.

О Боже, пробуди ме из мог живота или

Ме пусти да заувек у сну останем.

БОЛ

Љубав се упила у моје тело,

Не могу а да не певам љубавну песму.

Свака од песама које сам написао

Заклетва је коју сам дао истини.

Искре које видите у мојим очима

Да ли су светла која долазе са неба?

И жеље што процветале су у срцу

Да ли су мирабилис које никада нисте видели?

Моја нада никада неће увенути, пресушити

Пролеће у души мојој увек цвета.

Постоји велики бол који је у стању да

Оживи моје вене и кости.

Настао сам из љубави према Свемогућем.

Да ли живот зна ко сам ја?

У мом сићушном телу, у мојим малим грудима

Колико талента и љубави има?

Зна ли живот ко сам ја?!

НЕБО

Живот је убио сву моју страст,

Попут нара стеже ми срце.

Хтео је да  моју нежну белу душу

Обуче у црну хаљину туге.

Сва моја нада слаби и бледи

Моје планине падају на земљу.

Из дана у дан душа моја губи снагу.

Муња се у мени цепа

Груди као да ће ми покидати.

Бојим се, Господе, тако се бојим

Шта ако ми цело небо на главу падне?

Превод: Валентина Новковић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: