детаљ слике: КРК Арт дизајн

САН

Истинита прича

година 1943. Други Свјетски рат,

село Јасеница код Босанске Крупе

Сурова ратна дешавања разбила сваку наду и помисао на  било шта лијепо у животу. Снијег западао, све прекрио, ледом оковао, увукао студен у сваку кост. Човјек ни да се сјети нечег ведрог и топлог, да бар мало душу разгали, да бар у сну доживи нешто љепше, ако већ не и на јави.

Једва прозиран и узак прозорчић не показује ништа, но на западу, преко Јасеничког поља, оно мало замагљеног Грмеча и то је све. Колико већ лежи у овој чађавој изби, не би Лазо ни знао гдје се налази, да кроз тај прозорчић не препознаје грану крушке сред мале варошице Јелача и оно пар обронака Грмеча, повише Суваје.

Два-три посљедња дана Лазо се осјећа  много боље. Мисли су се потпуно вратиле и избистриле. И у тијелу се осјећа много боље, готово чио. То му је добра наговијест и све му изгледа да излази као побједник у овом грчевитом коштацу са тифусом.

Само да му је још сазнати ишта сигурније о породици. Ма да је чути да су живи и здрави, не би жалио умријети. Само да је сазнати да су дјеца жива и здрава, као и мати им Милка, да их пази и чува док не израсту, а са њим нека буде шта буде. Тако је Лазо размишљао.

Од старог Гаје мало шта може и чути..

А шта ће и Гајо чути, кад поред њихових кућа више нико и не пролази. Отишао сав народ, разбијен к'о јато птица, не смије се ни појавити. Нијемци наишли и прошли, ижестили офанзиву, разбили све, живот, смисао, постојање...

Кад неко кришом наиђе из грмечких збјегова, само чујеш зло и несрећу: - погинуо овај, погинуо онај, кад наишли митраљезима па у збјегу све смлавили, кад наишли авионима па збјегове дигли у зрак, све разнијели.  Код Рисове греде побили толико, у Увалама толико, под Троваром толико... Стално лебди једно те исто питање: - да ли ће у Подгрмечу остати ико жив, осим старог Гаје?

А шта ће и Гајо пренијети Лази у тој скривеној соби, но то што и он чује од покојег убогог пролазника.

Ма, није то ни соба, гдје он лежи и болује тифус, то је дрвена остава, шупа за алат, наслон уз амбар, просторија у коју више нико и не завирује, колико је трошна. Нико не би могао ни помислити да ту лежи партизан, једини преводилац у Врховном штабу, што би народ рекао, толмак енглеског и њемачког језика.

А, како ли би га Нијемци радо смакли, само да знају да је ту, али Гајо га склонио гдје се нико не би ни надао.

У офанзиви народ сав избјегао, партизани и Штаб се повукли, тек неколико герилаца покушавали да у селу сачувају и спасе што се може, долазили кришом по ноћи, у међувремену Лазу сустигао тифус, нико не зна ни  да је жив, ни гдје се налази.

Кад га је тифус савладао, обратио се стрицу Гаји, једином скривеном чичи из Јелача, ком се могао повјерити, и Гајо га сада скривеног чува и Богу се моли да преживи.

Богу се моли за све своје и његове укућане, за све рођаке и комшије из Јасенице, за сав народ невини, српски, што по стоти пут страда, а да честито и не зна због чега, јер ником не мисли и не чини зло, али ето, од зла више не може ни да опстане, колико душмани насрћу и кидишу.

У чађавој и мрачној изби, Гајо од срца намјестио кревет и шпорет, али нигдје женске руке да то мало уреди. Како се шта извана и кроз даске покваси, тако и мемли, а Гајо, мушко, ко мушко, не сјети се да нема ко чистити него он, па и кад има времена, само се моли богу и чанта, све молитве зна напамет, као да их чита из књиге.

У свој тој невољној неизвјесности, истовремено почеше да устају и снијег и Лазо.

Повремено оде кришом доље у Поток, обиђе кућу похарану, опет се врати горе у скровиште код Гаје.

Гајо испита сваког пролазника па онда Лази преноси све што је чуо о његовој породици: 

    - Нису изгинули у Увалама...

    - Виђени су да одлазе према Дрвару, али без иједног грла стоке. Иду пјешице замотани у поњаве.

Виђени су код Грахова. 

    - Чанковићи су били са њима заједно у Герзову, код Радуловића...

    - Поново су се вратили преко Грахова и задржали се у Трубару. Било је више Јасеничана и Горињаца са њима... Ту је Боја Видекањина својим очима гледала кад једна жена позва твоју дјецу у шупу, гдје јој је скривена каца са купусом и подијели им једну залеђену главицу киселог купуса, онако из руку, без хљеба. И још виче да се сакрију и ником не кажу да им је она дала ручак, јер ништа се не смије дијелити мимо команде и због тога би могла бити стрељана по кратком поступку.

    - Отишли су из Трубара, кроз мећаву. Морали су се повући пред Нијемцима. Нијемци осјетили партизане, па ударили, а партизани неће да оставе народ, Гину ко снопље и партизани и избјеглице...

    - Илинка испричала како се видјела са твојом Маријом, негдје од Трубара према Уни... Милка оставила Симу на пртини... Марија у мраку осјетила да га нема у колони, вратила се и након пола километра нашла га гдје стоји на пртини у поноћ, сам самцат... Кад га је Марија упртила, рекао јој је да ће кад порасте купити јој велику зелену сукњу, да буде најљепша на збору. То ће бити поклон од његових првих пара, за то што му је спасила живот, Марија не може никако да заустави сузе, што због тога, што због тифуса који је почео код Милке, па се на моменте губи толико да и дијете заборави...

    - Прегазили су Уну.

     - Задњи пут су примијећени да преко Уне, иду у Лику...

Већ стиже и прољеће, по неки се Јасеничани кришом вратили, Лазине фамилије нема, па нема...

Не може ни доћи, ако је Милка под тифусом. Шта ли ће дјеца, ако им мати умре. Како ли ће сами, не знају се ни вратити, а и не смију. Сви ће пропаст, Боже ме опрост, потпуно, пропасти, помријети у овом рату суровом.

Мало по мало, Лазо све чешће поче коначити у својој похараној и пустој кући. У тој самоћи, све више га хвата некакав неописив ужас, осјећа да ће полудјети од муке. Свако вече иде на спавање гладан, а онда на моменте, сања Америку, младост, изобиље...

Сања свој стан у Детроиту, Фордову ливницу, и све ливце у њој, радост на дан исплате. Сања насмијано лице увијек намргођеног господина Форда, и ведро лице његовог омиљеног пријатеља Николе Тесле...

Све вријеме раздире га кошмар и страх за породицу.  Ишао би их тражити, али не зна гдје...

Једне ноћи пред зору, није ни осјетио да је заспао... Само у једном тренутку искрсну слика, зов и одјек...

 Изненада се нађе на неком непознатом мјесту. Пут се благо пење, а кроз пртене кајасе види да се мршаво кљусе спотиче једва вукући дрвена кола испод њега.  Са горње лијеве стране, неколико кућа дрвеним дијелом се нагињу над пут. Кроз још недовољно олистале гране шљиве, једва назире да се горе пред вратима друге куће, игра неколико дјеце, сви у ритама. Само за трен, иза ћошка куће провири једна дјечија глава...

Лази се изненада оте незадржив крик:

    - Јоојаааа !!...

Тек тада Лази се разбистри сан и јава, и он схвати да је  у необузданом кошмару скочио с кревета и већ сав у зноју стоји као окамењен, док у ушима и пустој соби све  звони од његовог крика...

Можда су ту.. – помисли Лазо. Само како да то мјесто нађем? Посљедња информација каже да требам у Корјеницу, па ћу се тамо распитати...

Чим грану сунце Лазо се ошушком дену преко села, код оно пар комшија што су се већ вратили кући.

    - Људи, треба ми хитно коњ, и кола. Моје породице нема. Могли би бити у Лици. Дјеца мала а мати им болује тифус. Морам их покушати наћи што прије. Помозите ако Бога знате!

Недимовићи помогоше да се склопе нека стара дрвена кола, а Дрљаче доведоше неко мршаво алатасто кљусе. Како то Лазо видје, адмах му испаде из уста:

    - Та не може одвући кола ни до Познића, ни до куће Исе Чанковића, а камоли у Лику...

    - Само ти узми и ништа не брини. Иде то кⁱо вјетар. То кљусе је узорало већ неколико башта...

Припреми Лазо свој превоз и упути се у Лику.

Шестог дана у Штабу у Корјеници, рекоше да у једном селу има још доста избјеглица са дјецом, али немају тачан попис ко се гдје налази.

Наставио је да претражује сам.

На једном мјесту колски пут се благо пење, а кроз пртене кајасе види да се мршаво кљусе спотиче једва вукући дрвена кола испод њега... Са горње лијеве стране, неколико кућа дрвеним дијелом се нагињу над пут. Кроз још недовољно олистале гране шљиве, једва назире да се горе пред вратима друге куће, игра неколико дјеце, сви у ритама. Само за трен,  иза ћошка куће провири једна дјечија глава...

Лази се изненада оте незадржив крик:

    - Јоојаааа !!...

Дјеца у трену стадоше са игром и стрчаше се на пут...

Јоја, Сава и Марија, водећи и Симу за руку..

Лазо је тог трена имао осјећај да ће се онесвјестити...

Неописиво мршава дјеца, сва у ритама, смијешила су се озарено као никад у животу, као када се угледа спасење.

Из свег тог муклог плача, тек Марија једном успједе да протисне:

Добро је да си дошао. Мама је јако болесна. Повремено је у бунилу да нас и не препознаје.

Осмог дана Лазо са породицом стиже у Јасеницу, у Поток, у своју кућу. Дан је био сунчан и насмијан, још га је уљепшавала неописива радост дјеце.

И поред тога, Лазу су опсједале мисли велике невоље.

Ето, никад саставити два добра, чак ни крај с крајем. Сломисмо офанзиву, ослободисмо територију. Нађох породицу, опет се сви окуписмо, и куд би већа срећа, да нам се Милка не разболи.

Нека нам је Бог на помоћи...

Већ је Лази било и претешко гтледати како увијек неко од дјеце а најчешће сви заједно сједе поред мајке, држе је за руку и моле Бога да оздрави...

Трећег сунчаног дана, опхрвана тифусом и сва измучена, Милка умрије, сву породицу зави у црно...

Без обзира на све, из Лазиног дворишта се опет чула граја, игра и радост, повици дјеце док благо изгоне на пашу, и док се спремају у школу...

 Упркос свему, живот у Јасеници опет донесе грају и  радост дјеце, а дјеца опет донесоше опстанак и живот.

Све заједно и Лази донесе бар повремени осмијех на лице, али и неизбрисива сјећања и као печат живота и као поруку:  можда на много шта нећемо утицати, колико смо мали, али зато увијек можемо слиједити своје снове и на крај се увјерити колико по некад могу бити велики...

Те немиле 1943. године, МОЈ ДЈЕД Лазо Јелача, Ћићо, пунио је 41 годину живота. Његова најстарија преживјела кћерка Марија 13 година, кћерка Сава (моја мајка) 11 година, син Јово (Јоја) 8 година и син Симо 5 година.

Једини још преостали живи свједок тих немилих догађаја је тадашњи најмлађи случајни учесник, данас пензионисани доктор техничких наука Симо Јелача, са сталним мјестом боравка у Отави, Канада.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: