О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МУК ИЛИ МУК-А

Никола Кобац
детаљ слике: КРК Арт дизајн


МУК или МУК-а?


 
На друштвеној мрежи Фејсбук нашао сам се сасвим случајно. Прихватио сам је као дио мене, као обавезу, као утјеху. Пронађох овдје многе старе пријатеље и упознах нека нова лица. Нисам слутио да ће ме, негдје у засједи чекати, не само неистомишљеници већ и љути противници записаних, наишлих размишљања и окаснијелих буђења мојих. Разумијем, ти људи мисле другачије, они "лебде" свемирским беспућима у својим "раскошним" заносима. Убијеђени корачају тобоже чврсто по мојој/нашој прошлости и њиховој садашњости. Уз све ово, увјерих се да "интернет пијаца" није ту да повезује људе и крајеве већ да креира хисторију обогаћену "новим" сазнањима. Често пута, да свађа.
Мислио сам да је прошлост онаква каква се десила, али не, она је онаква како је записана и како ће бити записана.
О будућности не треба превише бринути. Она је у дворишту моћних!
Ни ово сазнање није ме спријечило да "побјегнем" са друштвене мреже, заједно са рукописима, да заборавим виртуална дружења, да оставим простор онима којима није додијао свијет лажи, вријеђања, обећања, оцјена, већ?
Моје, испровоцирано ћутање, мој МУК или мој-а МУК-а говори више него што можете да чујете. И много страшније него што слутите.
А онда, "пробуди" ме пјесма Гојкова и Драганова[1], пријатеља и ратних другара.
У мени побуди нову тугу, измами старе сузе, у руке тутну оловку и наметну питање: „Зар се живот морао са нама, Србима из Хрватске тако поиграти?“ Толико умних људи на свим пољима имаше наш род и Хрватска држава! Да њих двојица не запјеваше, да ја то не видјех на интернету не би знао да су живи и да његују сјећања. Да се нису промијенили.
Нека „начето размишљање“ остане за неку нову књигу, идем даље:
Интернет комуникацију нису даровали Богови већ похлепа. Првог, онога који је почео, изумио болест "закржљалог мозга" вријеме је наградило профитом, а нас/мене који смо прихватили "игру болести" - надањем.
Критике упућене на мој рачун разумијем као савршен начин креације. Оне усмјеравају, поправљају, сугеришу, оптужују, бране... оне стварају. Разумије се, ако за њих постоји основа, али ако је и нема - добро је дошла. Дакле, честитам критичарима написаног, ваша критика – помаже.
Истина, ријечи не смију да вријеђају, да пљују по личности, па и оној најмањој, оној на маргинама свих дешавања. Чувајте човјека!
У мојим записима се понекад јави личност без имена и презимена. Створила га је љубав, вријеме, и оловка. То је мој незамјењиви лик, моје књижевно "достигнуће", мој путоказ у наше јуче. Човјека прате догађаји. То су не испричане приче. Оне су дио мене, мога дана. То је израз слободних осјећања које пишу заробљене љубави и одсањани снови. То је моја водиља, можда баш у наше сутра?
До сада ни у једном тексту не записах другу причу осим своје, оне које ми шапну (не)вријеме, коју осјети душа ова. И не записах ништа лажно. Бисерне ријечи у реченицама саздане из тренутака заблуде се измијешаше у скучености простора и у заробљеништву срца овог.
Зашто да их Неко изводи на вјешала "туђе истине" - без суђења? Туђе истине су увијек сумњиве истине. А ни наше не могу бити савршене.
Да ли на стратиште слова одводе пријатељи или искрени критичари? Или Суд прошлости?

Зна се да апсолутна истина не постоји?
Једина и јединствена одбрана од вјешала и лажних оптужби са почетка овог свједочења (записивања) пред лицем времена и на правди очекивања је, МУК-а или ћутање.
Ћутим, трпим, читам, пишем и молим се за све људе добре воље.
Нека све Вас здравље служи! Враћам се једином пријатељу, искреном пријатељу, најбољем пријатељу - књизи.
Као свједок многих дешавања и пратилац многих судбина имам право да пишем али, и право да ћутим. У књизи коју не знам да ли започињем или завршавам враћам се тренуцима заноса и часовима разочарења. Неколико пута без суда, суђен да нестанем – преживио сам. Преживјеће и моје ријечи. 
Гађали су ме отровним стрелама, док сам им бескрајну љубав нудио. Убијали су у мени жељу, а ја сам им још више добра желио. Циљали су старе, а погађали нове ране.  
Промашили живот, погодили ријеч. Ријеч је остала нетакнута, а мене нису убили.

А и на почетку бјеше ријеч, зар не?
Истовремено оптужујем и браним "џелате" моје судбине. Они трпе, осјећам, није им лако. Ваља у ноћ и њима и мени, у ноћ у којој уживају шишмиши, ноћне сове и заљубљени. Ноћ богату маштањима, сиромашнију за дан што нестаје.
Нисам светац, много сам гријешио, пречесто чак. Много сам видио. Оно што се не види - или не смије видјети – у многим приликама. Испреплитале су се свакодневно грешке, слијепило, видовитост, пожуде, заноси, падања, очекивања... Не само моја.
Опростите ми, Ви којих се моје грешке тичу. Вама су ваше опроштене!


Можда је најбоље да човјек другује са МУК-ом?



[1] Официри бивше ЈНА. Пријатељи: Гојко Крањчевић и Драган Поштић







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"