детаљ слике: КРК Арт дизајн

МУК или МУК-а?

На друштвеној мрежи Фејсбук нашао сам се сасвим случајно. Прихватио сам је као дио мене, као обавезу, као утјеху. Пронађох овдје многе старе пријатеље и упознах нека нова лица. Нисам слутио да ће ме, негдје у засједи чекати, не само неистомишљеници већ и љути противници записаних, наишлих размишљања и окаснијелих буђења мојих. Разумијем, ти људи мисле другачије, они "лебде" свемирским беспућима у својим "раскошним" заносима. Убијеђени корачају тобоже чврсто по мојој/нашој прошлости и њиховој садашњости. Уз све ово, увјерих се да "интернет пијаца" није ту да повезује људе и крајеве већ да креира хисторију обогаћену "новим" сазнањима. Често пута, да свађа.

Мислио сам да је прошлост онаква каква се десила, али не, она је онаква како је записана и како ће бити записана.

О будућности не треба превише бринути. Она је у дворишту моћних!

Ни ово сазнање није ме спријечило да "побјегнем" са друштвене мреже, заједно са рукописима, да заборавим виртуална дружења, да оставим простор онима којима није додијао свијет лажи, вријеђања, обећања, оцјена, већ?

Моје, испровоцирано ћутање, мој МУК или мој-а МУК-а говори више него што можете да чујете. И много страшније него што слутите.

А онда, "пробуди" ме пјесма Гојкова и Драганова[1], пријатеља и ратних другара.

У мени побуди нову тугу, измами старе сузе, у руке тутну оловку и наметну питање: „Зар се живот морао са нама, Србима из Хрватске тако поиграти?“ Толико умних људи на свим пољима имаше наш род и Хрватска држава! Да њих двојица не запјеваше, да ја то не видјех на интернету не би знао да су живи и да његују сјећања. Да се нису промијенили.

Нека „начето размишљање“ остане за неку нову књигу, идем даље:

Интернет комуникацију нису даровали Богови већ похлепа. Првог, онога који је почео, изумио болест "закржљалог мозга" вријеме је наградило профитом, а нас/мене који смо прихватили "игру болести" - надањем.

Критике упућене на мој рачун разумијем као савршен начин креације. Оне усмјеравају, поправљају, сугеришу, оптужују, бране... оне стварају. Разумије се, ако за њих постоји основа, али ако је и нема - добро је дошла. Дакле, честитам критичарима написаног, ваша критика – помаже.

Истина, ријечи не смију да вријеђају, да пљују по личности, па и оној најмањој, оној на маргинама свих дешавања. Чувајте човјека!

У мојим записима се понекад јави личност без имена и презимена. Створила га је љубав, вријеме, и оловка. То је мој незамјењиви лик, моје књижевно "достигнуће", мој путоказ у наше јуче. Човјека прате догађаји. То су не испричане приче. Оне су дио мене, мога дана. То је израз слободних осјећања које пишу заробљене љубави и одсањани снови. То је моја водиља, можда баш у наше сутра?

До сада ни у једном тексту не записах другу причу осим своје, оне које ми шапну (не)вријеме, коју осјети душа ова. И не записах ништа лажно. Бисерне ријечи у реченицама саздане из тренутака заблуде се измијешаше у скучености простора и у заробљеништву срца овог.

Зашто да их Неко изводи на вјешала "туђе истине" - без суђења? Туђе истине су увијек сумњиве истине. А ни наше не могу бити савршене.

Да ли на стратиште слова одводе пријатељи или искрени критичари? Или Суд прошлости?

Зна се да апсолутна истина не постоји?

Једина и јединствена одбрана од вјешала и лажних оптужби са почетка овог свједочења (записивања) пред лицем времена и на правди очекивања је, МУК-а или ћутање.

Ћутим, трпим, читам, пишем и молим се за све људе добре воље.

Нека све Вас здравље служи! Враћам се једином пријатељу, искреном пријатељу, најбољем пријатељу - књизи.

Као свједок многих дешавања и пратилац многих судбина имам право да пишем али, и право да ћутим. У књизи коју не знам да ли започињем или завршавам враћам се тренуцима заноса и часовима разочарења. Неколико пута без суда, суђен да нестанем – преживио сам. Преживјеће и моје ријечи. 

Гађали су ме отровним стрелама, док сам им бескрајну љубав нудио. Убијали су у мени жељу, а ја сам им још више добра желио. Циљали су старе, а погађали нове ране.  

Промашили живот, погодили ријеч. Ријеч је остала нетакнута, а мене нису убили.

А и на почетку бјеше ријеч, зар не?

Истовремено оптужујем и браним "џелате" моје судбине. Они трпе, осјећам, није им лако. Ваља у ноћ и њима и мени, у ноћ у којој уживају шишмиши, ноћне сове и заљубљени. Ноћ богату маштањима, сиромашнију за дан што нестаје.

Нисам светац, много сам гријешио, пречесто чак. Много сам видио. Оно што се не види - или не смије видјети – у многим приликама. Испреплитале су се свакодневно грешке, слијепило, видовитост, пожуде, заноси, падања, очекивања... Не само моја.

Опростите ми, Ви којих се моје грешке тичу. Вама су ваше опроштене!

Можда је најбоље да човјек другује са МУК-ом?

---

[1] Официри бивше ЈНА. Пријатељи: Гојко Крањчевић и Драган Поштић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: