детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕТ НЕБОЈШЕ КРЉАРА

Одмах по окончању студија на Факултету педагошких наука у Јагодини, Небојша Крљар је спаковао кофере и прешао океан. Почетак у Америци није био лак, али је одлучио да остане и ту је засновао породицу. Поред свакодневних обавеза активан је у заједници, прикупља средства за црквену школу Свети Симеон Мироточиви и пише. Роман Златни крст објавио је 2018. године, који је доживео и своје друго издање 2021. 

Тренутно је у Србији и то је била одлична прилика да поразговарамо о животу у Мајамију, успоменама на завичај, као и о уметничком раду.

Небојша Крљар - аутор романа Златни крст

Књижевна радионица "Кордун" - Бранка Селаковић, Београд, 15.07.2022.

-Пре него што почнемо разговор о Вашем уметничком раду, верујем да читаоце занима да дознају нешто више о времену када сте отишли у Америку. Како су изгледали ти дани и како сте се одлучили на тај корак?

Сматрам да је то био најтежи период у мом животу. Прекретница за прекретницом је ведрила и облачила тих пар пролећних месеци 2016. године. Двадесет и пет година бацити под ноге и кренути у непознатом од нуле, ни данас, након свега, не звучи једноставно. Међутим, незадовољство условљено социјалним приликама је однело превагу и одлучио сам се на одлазак.

-Колико је развијена заједница људи са Балкана у Мајамију?

Субјективни осећај је да има највише Срба од људи са Балкана. Заједница је организационо уско повезана са црквом Светог Симеона у северном Мајамију. Тренутно, не постоји ниједна друга организација која може окупити Србе у толиком броју као наша црква. Иако су подељена мишљења о томе колико се Срби „слажу“ у дијаспори, бар на Флориди, има сасвим довољно примера добре праксе и сарадње, најчешће на пословном плану, међу нашим људима.

-Сарађујете ли са млађим генерацијама и можете ли да процените колики је степен њиховог интересовања за нашу културу, традицију, језик?

Сматрам да је интересовање за културу и традицију значајније изражено код старијих генерација. Ипак, када спакујете живот у један кофер и отиснете се далеко од родне куће, прође доста дуг временски период пре него што успете да одвојите пар сати за читање неке добре књиге или гледање неког нашег филма. С друге стране, они који су већ деценијама у Америци и имају развијене, или сопствене послове, или каријере у великим компанијама, значајно лакше могу одвојити одређену количину времена за хобије и за активности у вези неговања наше културе, језика и традиције.

-На који начин можемо да оснажимо везу између матице и дијаспоре?

Ту постоји јако велики простор за напредак у сваком погледу. Што у смислу олакшавања новопридошлима у Америку да се брже и лакше преброди почетни културолошки шок, па све до оснаживања економских веза које би могле да резултирају значајним девизним инвестицијама у домовини. Можда то јесте више посао неког ресорног министарства, али својеврстан бизнис клуб, добро осмишљен и организован би могао да створи позитивну атмосферу за улагаче из Америке, који би свој новац тада могли да усмере према инвестиционим приликама у Србији. Што се културе тиче, Матица исељеника и Књижевна радионица Кордун се већ дуги низ година труде да успоставе поуздану мрежу, самоодрживу и самоподстицајну, како би се у домену њиховог деловања дошло до, не само очувања културе, већ и њеног даљег развоја.

-Сада када дођете у Србију примећујете ли неке промене на друштвеном плану?

Сваки долазак у Србију ме врло брзо подсети на разлоге зашто сам отишао. Шта год узели под појмом „друштвеног плана“, промене које су се десиле, учиниле су ситуацију још гором. Велики инфраструктурни пројекти којима се држава дичи, заиста јесу важни, али проблеми већине становништва нису решени тиме. Незапосленост је изузетно висока, медијана зарада је близу законски минималне, здравство и школство све више тону у мору интереса приватних институција. Критичко мишљење већине Срба у домовини је условљено величином предизборног пакета помоћи. Све док се на јавне функције буду бирали и постављали кадрови без претходног искуства и доказаности у приватном сектору, имаћемо лошу кадровску структуру на свим нивоима која неће ништа добро донети ни у времену пред нама.

-Као студент сте ушли у свет књижевности, а скоро сте објавили и књигу. Које теме Вас највише инспиришу?

Иако је књига коју сам недавно објавио смештена у прошлост, пажњу ми све више одвлаче теме у вези са будућношћу. Пут кроз време, међупланетарна путовања и истраживања, а вештачка интелигенција је нешто посебно. Неретко ми се дешава да одлутам и по пар стотина година унапред и кренем да замишљам како ће свет у ком данас живимо изгледати тада. Шта ће бити главни ужитак човека далеке будућности, а шта његов највећи проблем? Укратко, да ли ће човека уопште бити у тој будућности, јер ако је судити по заслугама...

-Колико у Вашем ауторском раду уносите слика из детињства и младости?

Сад већ јако ретко. Чини ми се да су неки почетни радови који су настали још у Србији били у највећој мери осликавање суморне свакодневице паланачког живота. Промена средине је дефинитивно отворила сасвим нову перспективу, како у животу, тако и у мом стваралачком раду. Песме сам још тада престао да пишем, када ми је неколико факултетских колега предочило да су све у неку руку по шаблону скројене.

-Чини се да у Вашим причама постоји и једна доза критичког погледа на појаве у друштву?

Наравно. Да сам одрастао на мору, вероватно би фокус мог писања била бескрајна плава пучина и чари њених пространстава. Мада, какве сам среће и ту би се појавила нека могућност корупције и непотизма у виду крезубог морнара би само крезубе пуштао да исплове са њим на пучину. Све у свему, када кичма буде значила још нешто поред дела централног нервног система, можда ствари и крену на боље.

-Припремате ли неко ново дело?

Да. Радни назив новог дела је „Нова Александрија“. У крајњем облику, жеља ми је да проведем читаоце кроз векове већ познатих ствари до векова који нам предстоје и у којима смо осуђени да понављамо и своје и туђе грешке, само на још драматичнији начин. Револуције које су некада захтевале године стрпљивог планирања, данас захтевају пар кликова стручњака за информационе технологије, а за сто година, ко зна да ли ћемо уопште бити у способности да разумемо и појмимо узрочно-последичне везе промена које ће нас задесити. Прича је конципирана у пет условно независних делова и надам се да ће читаоце успети да врати у будућност.

Свет Небојше Крљара

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: