детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ

ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА

Проф.др Горан Максимовић

Српски 19. вијек у књижевности дао је неколико великих мајстора комике и смијеха, међу комедиографима Јована Стерију Поповића, Косту Трифковића и Бранислава Нушића, а међу приповједачима и прозаистима Симу Матавуља, Стевана Сремца и Радоја Домановића. У овом нашем огледу превасходна пажња посвећена је издвајању оних смјехотворних особина Јована Стерије Поповића које су га учиниле суштинским родоначелником српског смијеха и првим великим српским комедиографом. Комедиографски смијех Јована Стерије Поповића (1806-1856), размотрен је кроз анализу "веселих позорја" (Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Џандрљив муж, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Симпатија и антипатија, Родољупци), као и "малих сцена" (Помирење, Превара за превару, Волшебни магарац, Судбина једног разума). При томе смо указали на особености тематско-мотивског склопа, на типове композиције, на језичка средства комичног, комичне ситуације, комичне типове јунака и доминантне типове смијеха. На основу тога су дефинисане и препознатљиве особине Стеријиног комедиографског смијеха, које се крећу у распону од ведрог и хумористичког сагледавања појава, проблема, карактера и нарави, до подсмјешљивог и заједљивог, а на крају и гротескног и трагикомичког приказивања друштвених аномалија свога времена.

Међу утемељитељима српског смијеха у првој половини 19. вијека, Јован Стерија Поповић је био најкомплетнија и најснажнија појава, а комедиографски и цјелокупан драмски рад доживљавао је кроз изразиту дидактичку функцију, те кроз недвосмислено увјерење да је "театар школа у којој се живот учи". То је вјероватно и био основни разлог што су Стеријине комедиографске теме биле утемељене на појавама и људима из непосредне стварности пишчевог родног града Вршца, а затим и србијанске средине, те што су његови комедиографски карактери у полазишту били дио препознатљивог амбијента ове банатске вароши из прве половине 19. вијека,[1] потом и Београда,[2] а затим су снажном смјехотворном имагинацијом доживјели преображај до универзалних типова, порука, значења и идеја, захваљујући којима привлаче несмањену пажњу књижевне и позоришне публике, те књижевних тумача и критике, готово читава два стољећа.

Мада у почетним деценијама 19. вијека српска драмска књижевност добија оригиналне текстове у дјелима Стефана Стефановића и Лазара Лазаревића, за Стерију је тачно речено да је био "отац српске драме",[3] а почетак његових интересовања за комедију у посљедњим годинама треће и у првим годинама четврте деценије 19. вијека (Помирење, Лажа и паралажа, Покондирена тиква), означио је истовремено и значајно поетичко усложњавање и преображавање не само књижевног рада овога писца, већ и највећег дијела српске књижевности тога доба, од сентиментално-историјске прозе (Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Дејан и Дамјанка или Паденије босанског краљевства) и историјске драме (Невиност или Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон или Несрећно супружество), до друштвене комедије (Помирење, Лажаипаралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања), пародично-хумористичке прозе (Роман без романа), те милобрука и уређивања три годишта шаљивог календара (Винка Лозића шаљиви календар). "Све до Нушића у историји српске драме нема писца који би, по ширини и обухватности своје визије, могао да се мери са Стеријом. На самом почетку наше драме, он стоји као огромна и помало усамљена појава и као да готово ни из чега ствара основу за расцват читаве једне националне драмске књижевности."[4]

Цјелокупан Стеријин комедиографски рад континуирано је трајао све до посљедњих дана пишчевог живота, тако да представља у умјетничком смислу јединствену и недјељиву цјелину, али га је у хронолошком смислу могуће посматрати кроз двије карактеристичне и одјелите фазе.

Прва фаза доминира у четвртој деценији 19. вијека, одмах након Стеријиног повратка у родни град, пошто је окончао правне студије, а обиљежили су је сљедећи текстови: Лажа и паралажа (комад је написан за вријеме студија у Кежмарку, а објављен је у Будиму 1830. године, да би био постављен на сцену Театра на Ђумруку 25. априла 1842. године), Тврдица или Кир Јања (комад је написан и објављен 1837. године, а први пут је постављен на позоришну сцену у Новом Саду 11. новембра 1838. године), Покондирена тиква (комад је написан одмах након Лаже и паралаже, још за вријеме студија у Кежмарку, али је објављен 1838. године, а постављен је на сцену Театра на Ђумруку 1. марта 1842. године); као и својеврсна трилогија из "бидермајерског брачног живота"[5]: Зла жена (комад је објављен 1838. године, а потом постављен на сцену Театра на Ђумруку 18. јануара 1842. године), Џандрљив муж (комад је написан одмах након Зле жене, једном је изведен у београдском позоришту "Код Јелена" 6. новембра 1847, али га писац није објавио за живота, нити је допустио каснија његова сценска извођења) и Женидба и удадба (комад је написан одмах након Зле жене  и Џандрљивог мужа, изведен је први и једини пут у Театру на Ђумруку 1. јануара 1842. године, а објављен је 1853. године). Наведеној комедиографској трилогији блиско је и дјело Симпатија и антипатија или Чудновата болест (комад је написан 1841. или 1842. године, а изведен први пут на сцени Театра на Ђумруку 14. маја 1842. године).

Друга фаза Стеријиног комедиографског рада обухвата посљедње године пишчевог живота, након поновног повратка у Вршац и окончања драгоцјеног боравка у Србији 1848. године, а препознатљива је по комедијама Београд некад и сад (комад је објављен 1853. године) и Родољупци (комад је написан у раздобљу између 1850. и 1854. године, остао је у рукопису и постављен је на сцену Народног позоришта у Београду тек 30. децембра 1904. године).

Напоредо са наведеним великим комадима, Стерија је написао и више "малих сцена": Помирење (комад је написан 1830. године, а објављен тек 1932. године), Превара за превару (комад је написан 1841. или 1842. године), Волшебни магарац (комад је написан 1841. или 1842. године), Судбина једног разума (комад је написан крајем 1847. или почетком 1848. године), које су указале и на извјесна пишчева стваралачка лутања и слабости у комедиографском поступку, али и на несумњиву способност да и у оквиру кратких сценских форми искаже обиље и раскош смијеха.

У поетичкоме смислу Стеријин драмски рад можемо посматрати као сложену и разноврсну умјетничку творевину. У равни трагедије и историјске драме баштини поетичке идеје Аристотела, Хорација, Боалоа и Лесинга, те стваралачку праксу Виљема Шекспира, док се у равни комедије Стерија  наслања на искуства старијих аутора Виљема Шекспира и нашег Марина Држића, а затим Молијера и француске класицистичке комедије, те савременика Алфреда Коцебуа и њемачке комедије просвећености. С тим је свакако у блиској типолошкој вези и жанровски синкретизам, те широк распон у којем се крећу Стеријине комедије: од комедија карактера (Тврдица или Кир Јања, Покондирена тиква), преко комедија нарави (Београд некад и сад, Родољупци), до комедија интриге (Лажа и паралажа, Зла жена, Џандрљив муж, Женидба и удадба)и комедиографских пародија (Симпатија и антипатија или Чудновата болест), те "малих сцена" (Помирење, Превара за превару, Волшебни магарац, Судбина једног разума), које су најчешће утемељене на брзим водвиљским смјењивањима догађаја, на комичним ситуацијама, забунама и неспоразумима.

У погледу излагања експилицитних поетичких исказа нарочито су  интересантни поднаслови и предговори Стеријиних комедија, који у значајној мјери упућују на ауторову потребу да укаже на жанровске особине, на комички поступак, на природу смијешног и разноликост појединих његових текстова. Велике комаде најчешће одређује као "весела позоришта", као "весела позорја" или као "шаљива позоришта" (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Зла жена, Џандрљив муж, Београд некад и сад, Родољупци). За Женидбу и удадбу користи поднаслов "позоришни одломци у три оделенија", чиме сугерише различиту, у овом случају лабаву композициону природу комедиографског заплета. Текстове "малих сцена" Стерија у поднасловима одређује као "веселе игре" или "шаљиве игре" (Превара за превару, Судбина једног разума). За комад Помирење наглашава да је "играчка у једном дејствију". Међу "малим сценама" комедиографски је најразвијенији полемички текст Судбина једног разума, тако да с правом носи поднаслов "шаљиве игре у два дејствија". Текст Волшебног магарца одређен је само као "комедија". Текст Симпатије и антипатије или Чудновате болести, Стерија одређује као "пародију у два дејствија" јер се комични заплет заснива на  исмијавању познате новеле Преображења, популарног швајцарског писца њемачког говорног подручја Алфреда Чокеа.

Поред уобичајених конвенција, као што су посвете добротворима и пријатељима који су подстакли писца да напише дјело или му материјално помогли да га објави, Стерија у предговорима најчешће расправља о природи комичног, о васпитној улози смијеха или о друштвеним околностима које су биле подстицај или сметња за настанак појединих дјела. У предговору Лаже и паралаже, аутор наглашава дидактичку функцију комедије тако што истиче да је циљ његовог писања био "исправленије", а мисао водиља "да у шали казана истина више него сува материја дејствује", при чему се човјек "најлакше поправити даје кад се сам својим будалаштинама смејати почне".[6]

Поред конвенционалне захвалности пријатељу, вршачком доктору Гаврилу Пекаровичу, који га је подстакао да напише ово дјело, Стерија је у предговору Трвдице или Кир Јање, непосредно указао на двије основне функције комедије: забаву и поуку, те на потребу увођења театара и код Срба. Те функције су у толико драгоцјеније, а самим тим у толико више обавезују нове ауторе, што је на српском језику "никакво число комедија", те што су обавезни васпитавати једну сасвим нову књижевну и позоришну публику. У предговору Покондирене тикве, која је посвећена архимандриту Самуилу Маширевичу, Стерија изнова понавља да су полза и забава публике били једини разлози због којих је написао ово дјело, а затим указује и на интересантан историјат рукописа овог дјела, које је написано 1830. године, одмах након Лаже и паралаже, те на чињеницу да је у прерађеној верзији значајно измијењен карактер Светозара Ружичића.

У предговору Зле жене, Стерија најприје указује на могуће идејне аналогије и сличности његовог дјела са волшебном опером "Славног Вајсеа". При чему мисли на познатог њемачког драмског писца Христијана Феликса Вајсеа, аутора "чаробне опере" (Zauber-Oper) Преображене жене или ђаво је слободан из 1778. године, коју је Стерија имао прилике да гледа за вријеме школовања у Пешти између 1826. и 1828. године, под нешто друкчијим насловом Лечење жене или Весели ципелар. Да би предупредио било какве недобронамјерне инсинуације у погледу ауторства свога комада, наш комедиограф наглашава да су исти мотив "свак по свом свиђењу и вкусу, употребили и израдили", Вајсе за "волшебну оперу", а он за "природну комедију", због чега ово позориште и назива сопственим дјелом и вјерује да ће оно као такво бити примљено и код његове публике.[7] Одмах затим Стерија се обраћа женској публици како би је увјерио да дјело није настало из мржње, своју љубав према женама потврђује уосталом једном Шилеровом пјесничком сентенцом, већ из љубави према женском роду и потребе да укаже на женска претјеривања и сву сујету и испразност њиховог малограђанског расипништва и помодарства. Стерија се при томе у прологу дјела користи и једним Лесинговим афоризмом: "У целом свету највише ако буде једна жена зла; само је то беда, да сваки мисли да је његова та!", како би нагласио да се ради о изразитој мушкој перспективи и погледу који је сам по себи углавном релативан и непоуздан, али и довољно објективан да би га требало прихватити као добронамјерну поуку. Да би то истински потврдио, аутор најављује и скору појаву комедије Џандрљиви човек, у којој на сличан начин намјерава да укаже на сујету и мане мушког рода.

Најоштрије интониран полемички предговор, Стерија је написао за шаљиву игру Судбина једног разума, у којем најављује да је комад настао из потребе разобличавања псеудонаучних ставова "ученог господина" Милана Спасића. Без имало околишања, Стерија наглашава да се ради о празнову и "надрикњизи" са звучним титулама доктора философије, главног управитеља основних училишта Књажества Србије, члена Друштва Српске Словесности, члена одбора Просвештенија и књижничара Читалишта Београдског. Стеријин комад настао је поводом претходне оштре полемике вођене на страницама Новина читалишта београдског, која се изродила из оправданих и стручних пишчевих примједби на рукопис Спасићевог уџбеника Земљеописанија, због бројних погрешака, произвољности и глупости, што је ово дјело чинило непримјереним за школску употребу. Повријеђени и надобудни "доктор Спасић" одмах иза тога покренуо је читаву бујицу јавних, а још више тајних и закулисних напада на Јована Стерију Поповића као писца и високог државног чиновника, те као приватну личност, тако да је комедиограф био приморан да 1847. године објави полемичку брошуру под насловом Објасненије само да би до краја разобличио ову насртљиву и безобзирну личност. Спасић је, на примјер, оптужио Стерију да је плагијатор и да се кити туђим перјем, те да је наводно комедија Трвдица преведена с њемачког језика, а да је "жалостно позорје" Невиност или Светислав и Милева, превод с мађарског језика трагедије Лепа Гркиња.[8] Поред тога је на крајње покварен начин ширио ксенофобију и покренуо читаву харангу против "пречанских Срба", а у том контексту и против Стерије, који су тобоже у државној администрацији Кнежевине Србије заузимали превише мјеста, те тако онемогућавали праве "србијанске синове" да се старају о напретку своје отаџбине.

Наравно да је Стерија лако оповргао све те беспризорне и срамне клевете, али је поред тога сматрао неопходним да једну такву "несрећну личност", а што је страшније и читаву једну појаву сличних "учевњака" и "књижевних мува", који су у Европи куповали дипломе за неколико стотина талира, до краја исмије и разобличи и у форми шаљиве игре. Отуда, Јосип Лешић наведену Стеријину "драматизовану полемику"[9], с правом назива "комедијом освете", која подсјећа на Молијерове Версајске импровизације,[10] с том битном разликом што је наш писац критику задржао углавном само на персоналном плану, а није у умјетничком смислу инсистирао на универзалним значењима те опште и штетне појаве, већ ју је само наговијестио. Неколико деценија касније, сличним тематизацијама су се у српској књижевности са много вечим умјетничким амбицијама бавили Милован Глишић и Радоје Домановић у сатиричким приповијеткама које су у форми псеудосеја исмијавале лажне научнике, конфузне професоре незналице, збуњујуће уџбенике, смијешне научне методе, неуке књижевне критичаре и слично (Као бајаги популарна физика, Озбиљне научне ствари...).

Стерија наглашава да је управо та несрећна распра у њему "породила мисао списати једно весело позорје, као за углед г. Спасићу", тако да су многи изрази у комаду узети из Спасићеве књиге Земљеописаније, као и из других његових "саставака", само да би потврдили стварни интелектуални карактер човјека који се издавао за "безпогрешна", а заправо је био обична незналица и преварант. Отуда су све ријечи које казује "Доктор", као јунак Судбине једног разума, "одличним словима печатане", уз Стеријину опрезну ограду, која је заправо само вјешта комедиографска алузија, да не би требало изводити закључак да је "карактер докторов копиран с карактера г. Спасића".

У предговору за комедију Родољупци Стерија изнова указује на превасходну дидактичку улогу књижевности, а поготово на обавезу да се разобличе наше најболније националне истине и самообмане. Иза тога наглашава да би ово позорије требало да буде "приватна повесница српског покрета" 1848. године. Стерија нарочито истиче да "настојеће позорије" није измислио, него да је све што се у њему налази, чак и саме изразе и ријечи, покупио из непосредног живота или из новина, само са једним циљем да свој народ научи да критички преиспитује повијест, да разликује лажно од истинског родољубља, те да цијени умјереност и разложност. На крају, аутор закључује да његова намјера није била да овим дјелом баци љагу на сопствени народ, него да га поучи и освијести: "Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности"(70). Значајну допуну наведеном Стеријином предговору представља својеврсна пролошка сентенца преузета од њемачког комедиографа Аугуста Коцебуа, као јасан умјетнички сигнал за разумијевање друкчијег погледа на историјске догађаје у каснијем комедиографском заплету: "Слобода је отворила велику покладну књигу. Свако купује од њених маски и крије своје страсти иза њих. Користољубље свира за игру".

Тематско-мотивски и значењски склоп Стеријиних комедија указује на велику разноврсност појава, људи и догађаја, на којима је овај писац градио комичне заплете, као и на чињеницу да је био поуздани опсерватор комичних типова и психолошких карактера, те оригинални сликар војвођанског (Вршац) и србијанског (Београд) малограђанског друштва и српског менталитета у првој половини 19. вијека. На Стеријину веселу позорницу излазе умишљене малограђанке и скоројевићи, изгладњели лажни барони и њихови лакеји, озбиљни домаћини и трговци, опсесивне тврдице, неспретне и несналажљиве слуге, бивше куварице из грофовских кућа, умишљени славјански пјесници, лаковјерне учене дјевојке које живе у свијету сентименталних љубавних романа, поводљиви родитељи, ситни преваранти и лажови, неуки доктори и научници, зле жене и џандрљиви мужеви, уштогљени чиновници и пензионисани војници, лицемјерне проводаџије и лакоме младожење, неодлучне удаваче, старовременске жене које се не сналазе у новим и модерним временима, престоничке дангубе, лажни родољупци и трговци националним осјећањима, накићене каћиперке и помодарке, однарођени господичићи, једном ријечју ситнопаланачки свијет и морал, који је преживљавао и бујао у свим мијенама и временима, упркос бројним образовним реформама, те социјалним и политичким преображајима. Стерију при томе редовно занима друштвени амбијент, али и психолошке околности, у којима су настале те нереалне амбиције, деформисани морал, изоглављене страсти и себичности, поремећени брачни и породични односи, сусједска нетрпељивост, тако да су његове комедије богате бројним значењима, а основни смјехотворни њихов аспект неосјетно се трансформише у озбиљну поуку и подједнако саопштавање оних безазлених и доброћудних истина, али и оних тамних, опорих и болних страна човјековога живота, те горких аномалија једног доба и простора.

У комедији Лажа и паралажа тематизована је амбиција ситних паланачких превараната Алексе и Мите да заведу лаковјерну учену дјевојку Јелицу, која је више живјелу у свијету јунака сентименталних љубавних романа, него у стварном животу, те да се Алекса под именом тобожњег барона Голића њоме ожени и тако докопа иметка Јеличиног оца Марка Вујића, богатог варошког трговца. У комедији Тврдица или Кир Јања заплет је заснован на обликовању комичног карактера грчко-цинцарског трговца опсједнутог страшћу шкртарења и патолошког чувања новца. У Покондиреној тикви комедиографски је тематизована нереална амбиција просте и необразоване паланчанке Феме, удовице богатог опанчара, да постане нобл-дама и да из темеља преобрази свој негдашњи живот, као и живот својих најближих укућана: кћерке, слуге, слушкиње и слично. Три Стеријине комедије: Зла жена, Џандрљиви муж и Женидба и удадба, тематизују брачне и породичне односе, а прије свега критички разобличавају џандрљиву и пакосну женску и мушку ћуд, као и малограђанске женидбе и удадбе из интереса и без имало емоција, што за посљедицу има брачну нетрпељивост, пакосно уједање и узајамну мржњу разочараних супружника. У комедији Београд некад и сад тематизована је трансформација српске престонице из полутурске чаршије у нову и преображену варош са обиљежјима европског начина живота и однарођавањем националне културе, у којој се људи старога кова, каква је мајка Станија, која долази из јужних крајева у госте код сина послије 38 година, често суочавају са трагикомичним неспоразумима и несналажењима. У Родољупцима је тематско-мотивска окосница утемељена на сатиричком исмијавању лажног родољубља, превртљивог морала, те национализма из уских и себичних интереса, тако да је један велики и значајан догађај из историје војвођанских Срба, револуционарна 1848. и 1849. година, сагледан из неформалне, а заправо стварне повијесне перспективе.

У "шаљивим играма" Стерија тематизује уже проблеме и појаве, тако да су њихови заплети једноставнији и сажетији, а употребљена комичка средства, као и значењске идеје, битно су скромнији. У Помирењу је тематизована трагикомична судбина надобудног адвоката Петрића који је покушао да измири двије паланачке торокуше и алапаче, припросту паорку Фему и надувену помодарку и гражданку Аницу, тако да је на крају сам извукао дебљи крај. У Превари за превару драмским средствима је тематизована шаљива народна прича, коју је записао Вук Врчевић у Боки Которској, о двојици сусједа, у Стеријиној комичкој интерпретацији се називају Кузман и Дамјан, који се наизмјенично варају око новца који је Кузман закопао у земљу, у жељи да га сакрије од лопова. У Волшебном магарцу комичким средствима је поновно интерпретирана шаљива народна прича, блиска и са комичном шалом Марина Држића Новела од Станца,у којој се тројица ђака, у Стеријином комаду Марко, Милош и Јаков, поигравају са лаковјерним сељаком и смишљају подвалу са "волшебним магарцем" који се тобоже преображава у дјечака. У Симпатији и антипатији или Чудноватој болести, Стерија тематизује лукаву досјетку дјевојке Агнице да кроз тобожњу чудновату психичку болест, усљед које је одједном постала видовита, поучи и уразуми тврдокорне родитеље, оца Самуила Црнокравића и мајку Марту, да опросте њеном младићу Димитрију један невини дјечачки гријех због којег су двије породице биле у дугогодишњем сукобу, те да им дозволе да се вјенчају и крунишу своју искрену младалачку љубав. У комаду Судбина једног разума тематизована је сатиричка критика лажних научника, писаца уџбеника и професора, у овоме случају се ради о конкретној Стеријиној полемици са "доктором философије" Миланом Спасићем. Са надобудним и неуким "Доктором" поигравају се двојица слуга: Исаило и Манојло, као и двојица комедиографских резонера: Путник и Шаљивац, све док га нису довели до комичне спознаје сопствених животних заблуда и илузија.

Упркос жанровској и тематској разноликости, те богатој разноврсности комедиографских техника, Стеријина "весела позорја" и "шаљиве игре", имају у основи профилисану тродјелну композициону структуру, у којој у експозиционој равни доминира стабилан и складан поредак, у заплету долази до нарушавања таквог животног поретка усљед одређених нереалних амбиција заблудјеле и лаковјерне особе или читавог "хуморног друштва", да би у расплету био успостављен поновни повратак на стабилан и складан поредак. У том смислу Стеријину комедиографију можемо посматрати у контексту велике развојне путање тзв. западноевропске иронијске комедије.[11] У Стеријиним текстовима је то исказано кроз сажете, понекад и потпуноредуковане експозиције, чија су значења касније надомјештена кроз ретроспекције јунака у комедиографском заплету. Затим кроз развијене двоструке заплете у којима поред основне комедиографске равни доминирају и бочни или помоћни сижеи, који се узајамно укрштају у тачки комедиографске кулминације. Трећу композициону цјелину чине сажети и ефикасни расплети у којима се заблудјеле особе, или "хуморно друштво" у цијелости, враћају на нормалну линију живота, тј. доживљавају тачку препознавања, или се задржавају у свијету помјерене, комичке реалности, у тзв. "тачки замрзавања". Такве особености су нарочито уочљиве у умјетнички најуспјешнијим Стеријиним комедијама у Лажи и паралажи, Покондиреној тикви, Тврдици или Кир Јањи, Злој жени, Родољупцима.

У Лажи и паралажи, Стерија директно не улази у комедиографски заплет, већ нас у развијеној експозицији суочава са јунацима варалицама, Алексом и Митом, којима је стари занат био лагање и обмањивање лаговјерних дјевојака и прибављање одређене материјалне користи за безбрижан и докон живот. Мада и сами јунаци у том уводном дијалогу откривају своју животну предисторију, у томе њиховом разобличавању значајну исцјелитељску улогу има и дјевојка Марија, коју је Алекса или барон Голић, већ био обмануо и оставио. Тек након тако осмишљене припреме, Стерија нас уводи у комични заплет и суочава са обликовањем смијешног карактера "учене дјевојке" Јелице, коју је богати отац школовао у Бечу, а од свег знања живјела је у свијету сентименталних љубавних романа.

Са друге стране, у Покондиреној тикви комедиографска експозиција је потпуно изостављена, тако да већ у првој сцени из разговора Феме и њене кћерке Евице, јасно увиђамо да је богата удовица искочила из животне равнотеже, те да је њоме увелико превладала заблуда каћиперства и помодарства, те вјеровања како и она као проста жена из занатског сталежа може постати нобл дама. Фема је незадовољна тиме што њена кћерка и даље истрајава у томе да живи по староме и скромноме начину, онако како је живјела за живота свога оца, што не жели да се одрекне вјереника Василија, што жели да ради кућне послове и слично. Редуковање или потпуни изостанак комедиографске експозиције, надокнађен је кроз касније ретроспективне исказе јунака (брат Митар, слуга Јован, кћер Евица), у којима је изложена предисторија заблудјеле јединке, те указано на сасвим друкчији начин живота прије комичне преобразбе. У Тврдици или Кир Јањи, грчко-цинцарског трговца Кир-Јању, одмах упознајемо као особу која је опсједнута пороком тврдичења и патолошког чувања новца, усљед чега је у непрестаном страху и од укућана, поготово од младе жене Јуце, али и од суграђана, као што је млади нотарош Мишић, који је био заинтересован за Јањину кћер Катицу. У комаду Зла жена млада Султана, одмах пошто се је удала за грофа Трифића, показује своју горопадну и џандрљиву природу, те вјечито незадовољство и потребу да се осјећа запостављеном, одбаченом, искоришћеном или недовољно поштованом и вољеном. Већ у уводном комедиографском монологу, Стерија нас суочава са истином да је Султана искочила из животне реалности, те да је изазвала велики поремећај на теразијама породичног живота младог брачног пара. У Женидби и удадби већ у првој сцени разговора Проводаџије и Младожење, суочавамо се са жалосном истином о изопачењима маловаршког породичног живота, тако да су уговарања нових бракова више личила на купопродајне уговоре и трговачке расправе, док су истинске емоције и живот заснован на љубавним идеалима били потпуно одбачени као нешто старомодно, преживљено и непримјерено новим и помодним временима. У комаду Џандрљиви муж или Која је добра жена одмах у уводним поглављима се суочавамо са непријатном природом марвеног трговца Максима, који никад и ничим није био задовољан, а нарочито је тражио мане својој жени Софији. У комедији Београд некад и сад, Стерија нас директно и без посебне експозиционе припреме уводи у непомирљиве генерацијске сукобе старих и младих, у нови и измијењени живот младића и дјевојака у српској престоници, те њихову потпуну окренутост њемачком помодарству, лагодном и слободном начину живота, као и занемаривању свих традиционалних моралних вриједности и обичаја на којима је почивао живот њихових очева и мајки. У Родољупцима већ у уводној сцени упознајемо Жутилова, Смрдића, Шербулића, као људе лицемјернога и превртљивог морала, којима није свето ниједно људско сјећање, тако да њихово тобожње "мађаронство" представља само припрему за каснији преображај у "ватрене родољупце", а борба за "српско војводство" израста у још једну лажљиву и безочну маску.

Стеријини комедиографским заплети су поред оних структурних аналогија препознатљивих у готово свим комадима, унеколико различити. У Покондиреној тикви, Тврдици или Кир Јањи, у Злој жени, доминирају потпуно остварени модели двоструког заплета, док су у другим комадима само назначени (такав је на примјер комад Лажа и паралажа, а затим и Женидба и удадба, Родољупци), а понекад и потпуно изостављени, као у комадима Џандрљиви муж и Београд некад и сад.

У Покондиреној тикви поред основног заплета у којем је приказана малограђанска заблуда опанчарке Феме да може постати нобл-дама, тј. да од "тикве може постати златан кондир", у чему је вјешто подстрекавају варалице Сара и Ружичић, реализован је и бочни комедиографски заплет, чији су актери Фемина кћер Евица и њен вјереник Василије, са свакако мањим умјетничким претензијама, али са мноштвом преокрета и неочекиваних ситуација, које су битне за комичну мотивацију, те касније разрјешење основног комедиографског заплета. Интересантан је начин на који се Стерија послужио елементима комичне, сновидовне фантастике у мотивацији начина на који су Евица и Василије савладали све препреке и остварили брак заснован на искреној љубави. Поштени, али сиромашни младић Василије, што је и према мишљењу Евичиног добронамјерног и разложног ујака Митра била озбиљна препрека за остварење брачне среће у новим помодарским и растрошним временима, сања Евичине пољупце и према њиховом броју купује лутријски лоз, који затим оставља на чување код своје дјевојке. До усложњавања заплета долази онога часа кад је Евица оставила лоз на чување у очеву кутију за бурмут, а њена мајка Фема је кутију за бурмут са лозом и сатом поклонила Ружичићу онога часа кад јој је изјавио љубав и на Сарин наговор пристао да њу запроси, умјесто неискусне и неприлагодљиве Евице. Будући да је био без новца, Ружичић је одмах послао слугу Јована да заложи бурмутицу у вароши, а овај ју је однио Фемином брату Митру. Онога тренутка кад је Василије сазнао да је добио на лозу дванаест хиљада форинти, започиње велика потрага за "решконтом", тако да је Евица била принуђена да се удвара Ружичићу само да би дознала шта је урадио са бурмутицом, чиме га је подстакла да одбаци њену мајку Фему, те да повјерује како је боље оженити се млађом и љепшом кћерком, него матором мајком. Ружичић то саопштава Феми кроз славјанске стихове, али у суштини на крајње увредљив начин: "Гдје кћи своја дражести показует,/Тамо матер вјенчање не чекает." До расплета у бочном заплету долази истовремено са цјеловитим основним комедиографским током, у тачки укрштаја кад се Митар оглашава као резонер и раскринкава Фемине заблуде, те кад се испоставља да је плави лутријски лоз сачувао слуга Јован. Василије због тога награђује Јована са хиљаду форинти, а захваљујући добијеном новцу Митар касније Василију дозвољава да се ожени Евицом. У Тврдици или Кир Јањи поред основног заплета у којем је обликован комични карактер патолошког тврдице, значајно мјесто припада и бочном, љубавном заплету са срећним исходиштем, у чијем средишту се налазе Кир-Јањина кћер Катица и нотарош Мишић. У Злој жени напоредо са обликовањем карактера младе и горопадне Султане, приказан је свакодневни живот чизмара Срете и његове кротке жене Пеле, која је физички необично личила на младу и незадовољну грофицу, па захваљујући томе сасвим случајно постала активни судионик комичног заплета. У Лажи и паралажи, поред основног залета у којем варалице Алекса и Мита, вјештим лажима обмањују лаковјерну и богату удавачу Јелицу, која је поред све учености живјела у свијету сентименталних љубавних романа, бочни комедиографски заплет је остао неразвијен, а тиче се љубавне везе између Алексе и Марије, у којој је варалица обмануо поштену и лаковјерну дјевојку, обећао јој је брак, узео већу суму новца и побјегао. У Женидби и удадби, поред основном заплета у којем је приказано вјешто проводаџисање и склапање брака из интереса, само је назначена могућа бочна комедиографска раван у оним маловарошким гласинама које казују да је за већ испрошену дјевојку заинтересован и извјесни Марић, иза чега се скрива пакосна паланачка жеља да покваре већ уговорену женидбу. У Родољупцима напоредо са основним заплетом у којем се разобличава срамно понашање лажних српских патриота у Војводини за вријеме 1848. године, у бочној равни су у назнакама, најчешће преко гласина и полугласина, дате и вијести са фронта о борбама српске и маџарске војске, што битно доприноси појачавању родољубивог заноса разних Смрдића, Жутилова, Шербулића, Зеленићки и слично.

Кад је ријеч о комедиографским кулминацијама оне су различито остварене у комадима који имају двоструки комедиографски заплет од оних у комедијама са јединственим заплетом. Тамо гдје је реализован двоструки комедиографски заплет (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Зла жена),кулминативне тачке обично произлазе из разрјешења одређене комичне интриге зановане на укрштању наизмјеничних или паралелних низова догађаја, најчешће комичних ситуација са неочекиваним обртима, замјенама личности, забунама у личности јунака, препознавањима и слично. У Лажи и паралажи комедиографска кулминација представља тренутак потпуног суочавања лажног барона Голића са истином, те разобличавања његових неистина и подвала захваљујући Јеличином вјеренику Батићу и Алексиној превареној вјереници Марији. У Покондиреној тикви кулминативна тачка настаје онога часа када је Евица због потраге за изгубљеном решконтом одлучила да заведе Ружичића, тако да је лаковјерни поета, вјерујући да је млада кћерка боља женидбена прилика од маторе мајке, на најгрубљи начин раскинуо вјеридбу са Фемом и тиме распршио велике њене илузије да ће удајом за "вилозофа" постати нобл-дама. У Тврдици или Кир Јањи до кулминативне тачке долази у разговору тврдице са нотарошом Мишићем, кад се суочава са истином да је преварен и да мора отићи у затвор због зеленашких послова са неким сумњивим трговцима Чифутима који су му подвалили фалсификован новац. У Злој жени кулминативна тачка је остварена у комичној ситуацији у којој Султана у присуству обућара Срете убјеђује свога мужа графа Тривића да је његова жена, те да се је претходно прерушила у обућареву жену Пелу. Наведеној кулминацији је претходила крајње груба комична ситуација утемељена на бројним физичким досјеткама грубостима, захваљујући којима је пијани обућар истјеривао "ђавола испод коже" своје непослушне жене.     

У дјелима са јединственим заплетом (Џандрљиви муж, Београд некад и сад, Судбина једног разума), комедиографски заплет је остварен степенасто, техником комичног преувеличавања, тако да тачка комичне кулминације представља врхунац одређених неспоразума, несналажења, супротстављања и слично. Карактеристичан примјер представља комедија Београд некад и сад, у којој је заплет у цијелости утемељен на комици разлика, те на непомирљивом укрштању старог и новог. Тачка кулминације у овоме дјелу постигнута је онога часа кад се мајка Станија, пошто је послије 38 година дошла у посјету код сина трговца у потпуно измијењени Београд, послије свих опирања новом и сувише слободном начину живота младих у престоници, морала суочити и са помодарском свадбом своје унуке Љубе.

Стеријини комедиографски расплети су у композиционом погледу веома сажети и умјетнички ефектни, тако да у њима долази до јасног разобличавања и исмијавања заблудјелих јединки или читавог "хуморног друштва". Разлика је само у томе што је повратак на нормалну линију живота у појединим случајевима добровољан, а проистекао је из истинског комичког препознавања и спознаје особа које су искочиле из животне равнотеже у чему су се састојале њихове заблуде (Зла жена, Судбина једног разума). Наравно да је у тим примјерима и ефекат комичке поуке дјелотворнији, а пројектовани смијех је доброћудан и ведар. Султана у Злој жени сама изговара поуку и наглашава да је спремна сваки дан понављати пјесму Срете чизмара само да би и другима показала "како је ружна ствар кад је жена зла и дурљива". У Судбини једног разума опамећени и преображени Доктор гласно изговара поуку својим слугама да је "боље бити и добар терзија, него жалосни доктор философије".

У другим, бројнијим примјерима, повратак заблудјелих особа и "хуморног друштва" на нормалну линију живота је принудан, оне доживљавају "тачку замрзавања", а прихватање поуке је наметнуто и изнуђено (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Џандрљив муж, Београд некад и сад, Родољупци и слично), тако да је ефекат комичког препознавања сасвим различит, а остварени смијех је подсмјешљив и циничан. У Лажи и паралажи лаковјерној Јелици није довољно што је понижена и обманута, нити што су варалице Алекса и Мита јавно разобличени и исмијани, већ би и даље најрадије живјела у свијету романескних јунака, тако да је њен отац Марко Вујић преузео улогу комедиографског резонера који је присиљава да се одрекне илузија и врати у стварни живот удајом за младога Батића. У Покондиреној тикви опанчарица Фема се не враћа на нормалну линију живота зато што је силно понижена и исмијана због покондирености, нити зато што је спознала своје заблуде, већ усљед обећања њенога брата Митра да ће је послати у Париз само ако пристане двије године да живи старим начином живота. При томе јој Митар напомиње да у Паризу нобл-даме имају право на два мужа, а просте жене чак на три. Фема се лаковјерно поводи за тим добронамјерним измишљотинама комедиографског резонера и пристаје да иде у Париз као "проста жена", чиме су њене силне амбиције да постане нобл-дама потпуно исмијане, а Митар их сажима у једну пословичку реченицу: "Еј, красна три мужа! Шта неће учинити!". У Тврдици или Кир-Јањи стари грчко-цинцарски трговац и зеленаш се нипошто не ослобађа своје погубне страсти шкртарења, мада признаје нотарошу Мишићу, као свом будућем зету, да га је вјешто преварио и тако обезбиједио да добије и мираз уз кћер Катицу. Болну комичку поуку у форми пословичког исказа "Скуп више плаћа" на крају комада изговара Мишић у својству комедографског резонера, а Кир-Јања то прихвата тек пошто је сазнао да му је пропала и шпекулација са Кир-Димом: "Проклето свака шпекулација сос млого интерес и мало капитал!". У Џандрљивом мужу вјечито незадовољни Максим само принудно прихватања сазнање да има добру и вриједну жену, коју сви због тога поштују, тако да демонстративно одлази са сцене, а комичну поуку изговара његова супруга Софија: "Ко није с једном задовољан, неће бити ни с другом. То добро упамтите!". У Родољупцима друштво лажних патриота не доживљава никакву поуку, иако им Гавриловић предочава сва њихова непочинства и досљедан безочни морал који су показивали чак и у изгнанству у Београду 1849. године. Жутилов удаје кћерку Милчику за младића Маџара, госпођа Зеленићка се тајно дописивала са љубавником Нађфалудијем, Лепршић добија службу изван Војводине, Шербулић и Смрдић су намјеравали да за педесет дуката потпишу "прошеније како је излишна" Српска Војводина и слично. Родољупци без имало савјести оптужују Гавриловића да је "Маџарон" и "развратан Србин", а њему не преостаје ништа друго него да у својству комедиографског резонера самој публици упути опору сатиричку инвективу као поуку против овог непоправљивог друштва: "О, родољупци, родољупци, идем приповедити свету шта сте радили, да видим 'оће ли се наћи који, који ће рећи, да по оваковима може народ процветати".

Скерлић је можда с правом жалио што Стерија није више развио пето "дејствије" Родољубаца, које се одиграва у Београду, јер је ова варош у то доба била врло занимљива за књижевно приказивање и свједочење. У Београду средине 19. вијека уточиште је пронашло много емиграната, избјеглица, бескућника и пробисвијета, калдрмисаним улицама су шетали сентиментални лицејци са дугим европским капутима, а у окриљу оријенталне архитектуре и чардаклија одвијао се устаљени и мирни породични живот. "Тога Београда више нема а нико нам га није описао".[12]  

Наставиће се...

---

[1]Милан Токин, "Вршац у Стеријином огледалу", Књига о Стерији, приредили: Бранислав Миљковић и Милан Ђоковић, Српска књижевна задруга, коло ХLIХ, књига 335, Београд, 1956, стр. 95-136.

[2]Миодраг Поповић, "Стерија и Београд", Јован Стерија Поповић, избор и редакција: Васо Милинчевић, Завод за издавање уџбеника Републике Србије, Београд, 1965, стр. 175-180.

[3]Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, приредио Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1988, стр. 112.

[4]Јован Христић, "Стеријине комедије и њихова драматургија", Изабрани есеји, Српски ПЕН центар, Београд, 2005, стр. 153.

[5]Јосип Лешић, Стерија драмски писац, Стеријино позорје-Прометеј, Нови Сад, 1998, стр. 130.

[6]Јован Стерија Поповић, Целокупна дела I-V, књ. I, приредио Урош Џонић, Народна просвета, Београд, [б.г.], стр. 13. (Сви каснији цитати Стеријиних дјела преузети су из истог издања). 

[7]У огледу "Три комедије Ј. С. Поповића", Павле Поповић исцрпно указује на стране изворе према којима је Стерија могао градити заплете у комедијама Зла жена, Превара за превару и Волшебни магарац. На примјер, за комедију Зла жена, поред волшебне комичне опере Христијана Феликса Вајсеа, Стерија је сличан предмет могао да пронађе и код Шекспира у комедији Припитомљена злоћа, код данас заборављеног ирског писца Кофија, код Томаса Џевона, Филипа Сиднија, Гаспара Гоција и слично. (Павле Поповић, "Три комедије Ј. С. Поповића", Из књижевности, четврта свеска, Београд, 1938, стр. 73-98).

[8]Јосип Лешић, нав. дјело, стр. 154-160.

[9]Хуго Клајн, "Стеријин хумор", Књига о Стерији, нав. дјело, стр. 234.

[10]Јосип Лешић, нав. дјело, стр. 154.

[11]Опширно је о појму западноевропске иронијске комедије писао канадски теоретичар књижевности и културе Нортроп Фрај у књизи Анатомија критике, превод: Гига Грачан, Напријед, Загреб, 1989. Овдје наводимо дио текста који свједочи о тродјелној композиционој структури таквог комедиографског модела: "Тотални mythos комедије којега је обично показан тек дјелић, редовито је обликом оно што је у глазби тродјелна пјесма (АБА) ... Тако имамо стабилан и складан поредак, нарушен глупошћу, опсесијом, заборављивошћу, 'поносом и предрасудом', или догађајима што их ни сами ликови не разумију, а затим поновно успостављен"(195).

[12]Јован Скерлић, "О Родољупцима", Писци и књиге I, Просвета, Београд, 1964, стр. 286-287.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: