детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРЕВЕТ 

Растао сам са свијешћу да немамо превише новца и да је нормално да чоколаду једем на коцкице и редове да би трајала по неколико дана; да једем оно што ми се сервира и не извољевам, да све дијелим с братом надвоје и да је оно што ми је додијељено мјера која треба да ме задовољи. Тако сам добио своју собу тек кад се брат оженио и иселио из стана, прве праве фармерке тек са седамнаест година, грамофон са осамнаест итд. Но, ја и нисам тражио „још“ и желио више. Носио сам, како се у народу каже – „како ми га сашију“ и нисам патио због тога што нешто немам. Дјелује помало нестварно, али било је уистину тако – био сам као неки мали испосник или искушеник. И кад би ме неко питао, рекао бих да је то најсрећнија околност која ми се могла десити јер захваљујући томе рано сам развио осјећај да је еволутивност и постепеност напретка и бољитка једини прави и исправни пут да се човјек правилно односи и влада и у неимаштини и кад има довољно. Но, неки дан, кад сам био на Божићној прослави која је укључивала и ноћење у хотелу високе класе у Мускоки и кад сам у соби угледао огромни пространи старински кревет са сњежно бијелом постељином, огромним јастуцима и високим душеком, прошло ми је кроз главу да сам временом превладао и израстао из свих својих оскудица и рационализација потрошње које је изискивао живот у радничкој породици једне ратом похаране земље експерименталног комунизма и социјализма и да сада себи могу приуштити готово све, али да сам до данашњег дана остао ускраћен за једну наизглед нормалну и обичну ствар: простран и удобан кревет.

Наиме, сјећам се да сам као дијете све до четврте или пете године спавао између родитеља у брачном кревету што је на неки начин било и добро јер за дјечји развој близина родитеља и њихове топлине може да дјелује само стимулативно да се осјећају спокојно и заштићено. Након тога су дошле тзв. тинејџерске године кад сам дијелио собу с братом и спавао на лежају за развлачење који се навече расклапао, а ујутро склапао, а постељина се слагала у преградак лежаја иза наслона.

Дошли су затим студентски дани. Спавао сам по студентским собама од Бистрика, Вратника до Грбавице на неким расклиманим и шкрипавим склепотинама од лежаја које су шкрте газде извлачиле из подрума или куповале на отпадима, да би након тога дошла војска гдје сам спавао на металном кревету на спрат, покривајући се декама оштрог сукна и јаких мириса претходника.*Кад сам се оженио, стан је био мали и поново због економичности и просторне оскудице нисам могао да себи приуштим прави брачни кревет, него сам са женом спавао на лежају на расклапање.

У то су дошле и ратне године и избјеглиштво у Франкфурту. Ту сам првих неколико мјесеци спавао на пољском кревету постављеном у кухињи моје пунице, а онда сам узнапредовао, но, по старом обичају поново нисам могао у кревет него смо због практичности опет купили лежај на расклапање, који се, наравно, навече расклапао, а ујутро склапао и постељина одлагала у један одјељак лежаја.

Прошле су избјегличке године и дошле емигрантске у Канади. И опет, као да се историја поновила, исто као и након женидбе, уселио сам у једнособан стан и као добар родитељ додијелио кћерки собу и купио јој удобан кревет, а ја сам са женом – а како другачије – спавао у дневној соби на лежају за развлачење, који се – а шта друго - навече развлачио, а ујутро склапао и постељина одлагала…

А онда сам прије неких петнаестак година дочекао да уселим у двособан стан гдје сам коначно купио прави брачни кревет који се није ни скала пао нити раскапао и на којем је постељина стајала онако како се постави и која се није требала никуд склањати. Но, ђаво је поново умијешао своје прсте јер тада су године и биолошки сат донијели своје – почео сам да хрчем и вртим се у сну, тако да сам након неколико година уживања деложиран у дневну собу гдје ми је поново додијељен лежај, и то опет онај практични који се навече развлачи а изјутра склапа и гдје се постељина…

И ваљда је то разлог због чега само осјетио тако дубоку чежњу и неку слатку језу кад сам у једној канадској хотелској соби угледао најобичнији комад намјештаја – кревет, пространи кревет са сњежно бијелом постељином, великим не изгужваним јастуцима и високим душеком… 

П.С. Слушам у понедјељак на послу коментаре мојих колега - хвале храну, базене, спа, пиктуресну околину и шта све не, а ја, наравно, шутим јер ко би могао да схвати да је на некога у луксузном хотелу популарног туристичког мјеста најјачи утисак оставио један обични кревет.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: