О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КРЕВЕТ

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


КРЕВЕТ 



Растао сам са свијешћу да немамо превише новца и да је нормално да чоколаду једем на коцкице и редове да би трајала по неколико дана; да једем оно што ми се сервира и не извољевам, да све дијелим с братом надвоје и да је оно што ми је додијељено мјера која треба да ме задовољи. Тако сам добио своју собу тек кад се брат оженио и иселио из стана, прве праве фармерке тек са седамнаест година, грамофон са осамнаест итд. Но, ја и нисам тражио „још“ и желио више. Носио сам, како се у народу каже – „како ми га сашију“ и нисам патио због тога што нешто немам. Дјелује помало нестварно, али било је уистину тако – био сам као неки мали испосник или искушеник. И кад би ме неко питао, рекао бих да је то најсрећнија околност која ми се могла десити јер захваљујући томе рано сам развио осјећај да је еволутивност и постепеност напретка и бољитка једини прави и исправни пут да се човјек правилно односи и влада и у неимаштини и кад има довољно. Но, неки дан, кад сам био на Божићној прослави која је укључивала и ноћење у хотелу високе класе у Мускоки и кад сам у соби угледао огромни пространи старински кревет са сњежно бијелом постељином, огромним јастуцима и високим душеком, прошло ми је кроз главу да сам временом превладао и израстао из свих својих оскудица и рационализација потрошње које је изискивао живот у радничкој породици једне ратом похаране земље експерименталног комунизма и социјализма и да сада себи могу приуштити готово све, али да сам до данашњег дана остао ускраћен за једну наизглед нормалну и обичну ствар: простран и удобан кревет.

Наиме, сјећам се да сам као дијете све до четврте или пете године спавао између родитеља у брачном кревету што је на неки начин било и добро јер за дјечји развој близина родитеља и њихове топлине може да дјелује само стимулативно да се осјећају спокојно и заштићено. Након тога су дошле тзв. тинејџерске године кад сам дијелио собу с братом и спавао на лежају за развлачење који се навече расклапао, а ујутро склапао, а постељина се слагала у преградак лежаја иза наслона.
Дошли су затим студентски дани. Спавао сам по студентским собама од Бистрика, Вратника до Грбавице на неким расклиманим и шкрипавим склепотинама од лежаја које су шкрте газде извлачиле из подрума или куповале на отпадима, да би након тога дошла војска гдје сам спавао на металном кревету на спрат, покривајући се декама оштрог сукна и јаких мириса претходника.*Кад сам се оженио, стан је био мали и поново због економичности и просторне оскудице нисам могао да себи приуштим прави брачни кревет, него сам са женом спавао на лежају на расклапање.
У то су дошле и ратне године и избјеглиштво у Франкфурту. Ту сам првих неколико мјесеци спавао на пољском кревету постављеном у кухињи моје пунице, а онда сам узнапредовао, но, по старом обичају поново нисам могао у кревет него смо због практичности опет купили лежај на расклапање, који се, наравно, навече расклапао, а ујутро склапао и постељина одлагала у један одјељак лежаја.
Прошле су избјегличке године и дошле емигрантске у Канади. И опет, као да се историја поновила, исто као и након женидбе, уселио сам у једнособан стан и као добар родитељ додијелио кћерки собу и купио јој удобан кревет, а ја сам са женом – а како другачије – спавао у дневној соби на лежају за развлачење, који се – а шта друго - навече развлачио, а ујутро склапао и постељина одлагала…

А онда сам прије неких петнаестак година дочекао да уселим у двособан стан гдје сам коначно купио прави брачни кревет који се није ни скала пао нити раскапао и на којем је постељина стајала онако како се постави и која се није требала никуд склањати. Но, ђаво је поново умијешао своје прсте јер тада су године и биолошки сат донијели своје – почео сам да хрчем и вртим се у сну, тако да сам након неколико година уживања деложиран у дневну собу гдје ми је поново додијељен лежај, и то опет онај практични који се навече развлачи а изјутра склапа и гдје се постељина…

И ваљда је то разлог због чега само осјетио тако дубоку чежњу и неку слатку језу кад сам у једној канадској хотелској соби угледао најобичнији комад намјештаја – кревет, пространи кревет са сњежно бијелом постељином, великим не изгужваним јастуцима и високим душеком… 

П.С. Слушам у понедјељак на послу коментаре мојих колега - хвале храну, базене, спа, пиктуресну околину и шта све не, а ја, наравно, шутим јер ко би могао да схвати да је на некога у луксузном хотелу популарног туристичког мјеста најјачи утисак оставио један обични кревет.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"