детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗБОГОМ ПАМЕТИ

(добар дан туго, одох нeкуд)

Читавим путем ме прати ледена киша. С времена на вријеме застанем, отресем четкицу брисача, скинем накупљени лед са шофершајбе и наставим. Не, то сада више није мој ауто. Личи на тенк. Прљавштина покрила фарове, предњи браник окован ледом, изгледа двоструко већи. Украсна маска и регистарска таблица се не разазнају. Од Дубице до Петриње пажљиво возим, „к'о по јајима“. До малоприје та стаза личила је на цесту, а сада? Напетих живаца и отворених очију стижем у Вргинмост.   

Не, ни ја то нисам. Умјесто мене путује тек про'одало дијете, дијете стало на ноге па „храбро“ корача гегајући се од зипке[1] до ватре и нарамка дрва што га ћаћа малоприје остави крај шпорета. Соба је утопљена. Вани струже вјетар ударајући у брвна дрвене куће, свирајући чудну мелодију. Фијуче зима на све стране. С унутрашње стране куће зид ишаран крпама и комадићима отпалог креча. Расушена брвна љети зјапе[2] у празно, а зими у „пуно“. Једном дневно сунце завагне на ту страну брвана и у собичак усели по коју „срезану“ свијетлост. Данас је другачије. Кроз пукотине куће у собу  завагује ледена, сабласна зима. Мати од  јутрос крпама брани топлину овог скромног простора чувајући мене и сестру. Комадима поњаве[3] и разно разним неупотребљивим крпицама чепи сва мјеста кроз која се мраз шуља у кућу. Ђед Никола у своме „преплаћеном ћошку“ одабрао комад дрвета, узео брадву и теше луч. Спрема потпалу, ваља подложити ватру, угаси ли се. У запећку мачка преде „мачју пређу“ умиљајући се свима, бирајући тренутак коме ће тог часа у крило скочити. Да буде увјерљивија!

На леденом путу данас аутом управља одрасло чељаде. Човјек који у задњих тридесетак година осим дозволе за вожњу – никакву другу дозволу не посједује. Чак ни ону – животну. За руку, тог у године зашла возача узе јутрос момчић, не старији од 12. година, утрпа у ауто и рече – крени. 

И дода: ти мораш још једном да видиш, да се опростиш са крајем и селом у којем смо ти и ја заједно расли. Рачунај да од тамо ништа узети нећемо, тамо ништа добити нећемо. Тамо је све твоје и моје остављено, остало. Покушај бити јак, сјетује дијете. Ништа ново не товари на леђа, не узимај к' души ништа. Види, поздрави, окрени се и оди! Имаш посљедњу прилику роде рођени да младости и старости прошећемо нашим крајем. И упамти, још ти једном велим, ти и ја смо рођени исти дан, од исте мајке прије педесет година. А видиш за колико си од мене старији? Јеси ли за толико паметнији?

Путујемо ли нас двојица посљедњи пут у једини, наш Завичај?

Колико је тешка одлука да се Завичај прода и препусти другом?

Благо људима који немају Завичај, који не знају за топлину огњишта, чија је кућа путујућа, а земља – она у којој се настаниш.

За те је ова прича сувишна, а моји јади непотребни, неразумни и смијешни.

*****

Сањах прије неколико ноћи родно село Трепчу. Двориште до јуче не уочљиво, зарасло у купине сада окрчено, чисто и сређено. Посјечено трње, нема коприва, између куће и штале се зелени трава. Тек по који видљив траг говеда у најљепшој авлији. На земљи згажене травке свједочи да се нешто ново дешава. Много мајстора у дворишту. Сви раде, и на све стране се нешто ради. Из темеља ниче ново домаћинство на истом мјесту гдје је до јучер стајала моја кућа. Уз кућу штала, колница[4], свињац и шајер[5]. Колико радника? Не вјерујем својим очима. Будим се, туга пара срце. Огромна, не видљива, тешка, велика, не мјерљива. И питање – Никола ти продајеш своју Трепчу?Устајем и плачем!

Пролазећи кроз Глину нас „двојица“ констатујемо да се кип „жене са дијететом“ смањио. Тврдимо један другоме како је тај исти кип 1990. године много већи био, да је доминирао читавим простором. Зашто се данас „њих двоје“ стиснуло? Срами ли се мајка своје судбине, и судбине многе дјеце која остадоше без мајке. Срами ли се жена што остави кући другу дјецу и овдје, прије седамдесет пет година дође промијенити вјеру? Нит промјени вјеру, нит главу сачува. Остадоше раке и обиљежја, споменици и крстови.

Снијег је свуда наоколо. Сивило градића до 1991. године пуног живота сада са својом главном улицом личи на улицу нових смрти. Уз гомиле снијега аута неправилно паркирана. По који пјешак опрезно и једва 'ода одржавајући равнотежу. Поледица поплочала глински корзо[6]. Напуштам Глину. За час сам на  раскршћу за Видушевац, Покупско и Велику Горицу. Лијеп асфалтни пут мами знатижељу и нове километре. Овуда сам давно, пјешке са оцом и мајком свега једном прошао. Гонили смо продати волове на глињском сајму. Бјеше то најближи, попријеки пут из Трепче до Глине. Ријеку смо прелазили код „Мужака млина“ газећи плитком водом испод. Или с горње страна млина, прескачући с камена на камен наслаган у сипу[7]. Затим кроз Иловачак и Бучицу до Видушевца. Из Видушевца за Глину и Јукинац код тетке Душанке и тетка Пепе, на конак. Километри се на Кордуну нису мјерили. Мука и неимаштина која нас је на тај пут водила била јача од сваке раздаљине. Оно што знам, тај пут није био краћи од двадесет пет километара. А виде данас? Лијепе ли цесте, милине... све нам је на руку само нема ни народа, ни Трепче. Остала имена и нова мука. Остала сјећања на Покупско, Купу, купања, дружења, загледавања, очекивања. Нема ко да се вози цивилизацијом.

Зар продајем и пут којим сам ходио четрдесет година? Да ли продајем сјећања? Да л' да се вратим назад и одустанем од, у овом времену једине реалне и колико толико корисне идеје – „продати и нестати“? Која је слиједећа могућност? Годишње једном или ни једном проћи поред некадашње авлије, отићи до гробља, запалити ћаћи и ђеду свијећу и вратити  се? Код кога свратити када ујака и ујне више не буде било? Шта урадити ако Хрватска прогласи, не само моју имовину „напуштеном имовином“? И одреже порезе на некретнине које се не обрађују? Тражити обнову или још ружнији назив „збрињавање“ од Хрватске. Збрињавање у шездесет другој години? Гдје је мој минули рад? Је л' ико икада неко некога мога збринуо, нешто му поклонио? Или су то жуљевите руке стекле? И кад би  све то преболио, са ким живјети у пустом селу? Са попаљеним брвнима из моје младости? Тражити од сина да ме у Трепчи сахрани? Па да и он једном или ни једном годишње гроб ми обиђе? Дијетету за живота наметнути непотребне трошкове? И његови коријени су ишчупани, листови откинути.

Умукну разговор, обојица заћутасмо. Разумјели смо се.

*****

Одлука о „забораву“ никада неће и не може бити донесена. Одлука о „распродаји“ имовине предака је “пала”. Збогом село и земљо моја, збогом. Збогом гробови и плотови, стрништа и курузишта, грмови и обарци, трешње и опанци... збогом ћаћа. Идем мртвим селом, прати ме онај момчић што ме јутрос уведе у ауто и пође са мном. Ауто остављам на аутобусној станици (док су аутобус народ возили, док је народа било, била је станица) код Лукинић моста. Излазимо. Кућа Николе Кличковића - Тића нетакнута. Обнављају се дворишни објекти. Продао је Нина давно, тешко зарађено имање. „Крампао“ је по Њемачкој дуги низ година и улагао у Трепчу. Није је напуштао у току „Олује“. Остао је сам док је село одлазило у правцу Вргинмоста. Шта га је нагнало да се неколико година касније, послије свих мука одсели у  Војводину? У Нови Сад и настани се у Петроварадину? Не знам да ли ико његов ближи (потомака нема) зна зашто  изврши самоубиство? Зашто је себи судио? Радан и насмијан, озбиљан и педантан сконча живот на мјесту гдје је требао почети нови.

Прелазимо „Шентуша мостић“ и крећемо у правцу Стипана, тачније према Видовићима. Нећемо на Кобачко брдо, продужавам право до авлије Мраовића, Љубана и Паје - Скуле. Никога. И они продадоше све своје. Домаћинство скоро исто као 1995. године. Кућа са подрумом се наслонила „уз брдо“, на улазу са десне стране шајер, а лијево штала, свињац, курузана... Мраовићи су били Трепчани, а административно су припадали селу Чремушница. Њихов кућни број бијеше број један у Чремушници. Зашто? Покојни Љубанов ћаћа Павле је од свога ћаће наслиједио „Скулин млин“. Млин се налазио на  десној страни ријеке Трепча. До њега је пут за пјешаке ишао жељезном траверзом, а за запрегу узводно, десном обалом од Лукинић моста до самог млина и куће. Пут излокан, земљан са рупетинама, често пута био је несавладива препрјека. А онда, за вријеме великих водостаја Купе, Трепча надође и поплави Пајино двориште и објекте.  Скуле се пресељавају почетком шездесетих година прошлог вијека на лијеву обалу. Ниче ново домаћинство и наставља се живот под брдом, умјесто на води. 

И Љубан бијаше на привременом раду у Њемачкој. Његове приче и доживљаји које нам је у дугим зимским ноћима препричавао пуне су, „њемачких“ догодовштина. Не само његових него свих оних који су са њим били. Умио је то сликовито описати.  Слушали смо га пажљиво, памтили и смијали се. Сваку причу је пратио покретима руку, устајањем и скакањем по соби. Говорник вриједан пажње. Копци су у тој кући увијек добро дошли. За вријеме једне велике поплаве, а  већ су Скуле преселили на другу страну ђед Павле из млина пође кући, прилично пијан. Мој отац, ту вече бијаше посљедњи на реду за самљети курузе. По завршеном мљевењу крену за Павлом. На уској траверзи Павле завагну и отисну се у мутну, велику водурину. Немајући друге ћаћа са леђа баци „џакљу[8]“ и скочи за њим. Било је то у рано прољеће, ледена вода. Из трећег покушаја (два пута је тонуо) успије га исчупати и довући до обале.

За вријеме Љубановог избивања од куће домаћинство је водила Сава, супруга и мати Јека. У овој кући живјела је и Нада. Не сјећам се да ли је била Љубанова ћерка из првог брака, да ли се Љубан уопште два пута женио, знам да је била неку годину старија од моје генерације. Његов син Пајо је млађи. Заједно смо ишли, истина у различите разреде, у основну школу у Стипан. Пајо је наслиједио доста очевих особина. Правио се много озбиљнији од друге дјеце. Ми смо га задиркивали и говорили да се  „прави важан“. Често пута смо га, тобож разумјели и  говорили да живи у кући са „три непријатеља“. Бабом, мајком и сестром  дајући имена окупаторима „усташа, четник и Нијемац“. То га је јако љутило.

Послије „обиласка“ Скула пењемо се на Кобачко брдо. Пут све више отима грмље и земља, тешко се пролази, сада и пјешке. При врху размакнем љесково грање, изађемо на чистину да видимо Трепчу са брда. Погледи се устављају на потоку Шентушу, Нининој кући, Лукинић мосту и засеоку Лукинићи. Копце заклања брдашце и грмови. Овдје прво имање некада бијаше Јована Павловића. Њега је пут и потреба за плоднијом земљом из Кирина „доћерала“ амо. Одавде је опет, из истих разлога преселио у Копце, дакле спустио се у равницу, ближе воде. Слиједећа кућа је кућа Нике шоферова или Николе Радановића. Од његове фамилије памтио сам добро ђеда Ђуру, „старог шофера“, и Никиног сина Ђуру. Ђед је послије партизанског напада на Лукиниће (август 1941.) приликом кога је рањен Никола Видовић истога спасио[9] пренијевши га  преко Скулине траверзе на слободну територију. На Кобачком брду је живјело још неколико породица. Између ових кућа ишло се запрежним колима у Стипан, до трговине. У школу, ми дјеца ишли смо пјешке кроз Видовића баре. Ту на брду је „ординирао“ Пајо Кобац, Кећо. Он је „специјализирао  стоматологију“. Рјешавао је то са неколико врста кљешта вадећи зуб „из прве“. Наше је било само да зинемо.

Данас, дакле 2017. године у тој кући живи његов син Васо. Прије неколико година је коначно добио струју. Други су сви отишли. Комшија Васин бијаше Никола Анчин (Кобац) онај који је „кућу кућио“ полупавши пет стотина јаја, зато што је жени једно испало.

Враћамо се истим путем назад. Пролазимо поред аутобусне станице са које нико није путовао посљедњих двадесет и једну годину, на којој се никада више аутобус неће зауставити. Срећем се са домаћинством Миле (Пајина) и Анке (Ане) Радојчевић. Имање и сва земља продана. Кућа запаљена, остала штала на десној страни цесте. Између некадашњег дворишта и мога грма послагане бале сламе и сјена. Чичу Милу, (тако сам га звао због разлике у годинама, мада смо по родбинским везама били полубраћа) млађи син Жељко је око 9 или 10. августа 1995. године довезао до Бања Луке у гепеку „Ладе“. Није било мјеста у колима. Јадни „чича“ у гепеку је провео неколико дана. Када га је син „истоварио“ код Фабрике Дувана у центру Бања Луке није могао ходати. Довео сам га у стан да преспава, да се окрепи и одмори. Од мене су отишли у Руму гдје се устављају. Неколико година послије „Олује“ проналазим их у Руми, смјештене у швапској штали. Исту им је уступила нека болесна бака. Та им је загорчавала живот, колико и избјеглиштво. Синови Мићо и Жељко били су са њима. Жељко се касније скућио у Новом Саду а Мићо у том румском простору. Троје унучади су данас сигурно више српски Војвођани него војвођански Срби.   

И Радојчевићи су прије напуштања Трепче селили. Њихово првобитно имање било је насупрот мога имања. Уредан, раван плац са бунаром у средини дворишта, сјеником, шталом и кукурузаном[10] до цесте. Зашто, бог би га знао?

Да ли су селидбе наслијеђене или је мука сеоба преузета од предака? Или можда већ вјековима стечена навика? Бјежање за од једног до  другог зла?  За мањим?

У дворишту мога ћаће Милана, а сада моме не назиру се трагови живота. Са цесте се не види да је ту било велико двориште површине 1700 м2. Кућа, свињац и сјеник су запаљени око 8. августа 1995. године. Штала се да примјетити тек са Бањине њиве. И њу је начело вријеме и моторка. Исјечена храстова брвна ваљда су неком требало. Промрмљам – присјело му! Без табле „ЗА ПРОДАЈУ“ – продаје се Копчево богатство.

*****

Гледајући у прашуму авлије пита ме онај мали Никола што јутрос са мном пође: колико би нам требало времена да ово окрчимо? Да још једном потрчим нашом авлијом, да се изујем и ноге росом умијем? Би ли опет јабуке и крушке рађале? Гдје су оне шљиве које је мати отимала од ракијског казана да би дјеци пекмез испекла? Гдје би краве и свиње држали? Шта би са онолико кокошију?  Ко развали ограду од башче?

И ти си то ријешио мој Никола продати – вели он мени? Никада више тако нешто нећеш наћи, никада таквог имања нећеш имати? Гдје ти мислиш скончати туго моја? Хоћеш ли то преживјети?

*****

Љубана Кличковића – Тића имање препознајем по путу за „Млин Осој“. И њега је немилосрдна рука фашизма докрајчила. Љубан и Љубица су изродили двоје дјеце. Миру и Милу. Генерација су моје сестре. Заједно смо ишли у школу. Они су све своје раније продали и „нестали“. Зауставили су се у Војводини.

До њих је стара, па онда нова кућа Миће и Наде Павловић, Јовановог сина и снаје. Онога који је са Кобачког брда преселио у равницу. Имање им је запаљено, а на новој кући нацртано велико слово „U“. То је ваљда печат на „дозволу за изгон“ из Завичаја. Чича Јова и стрина Маца[11] су имали још троје дјеце. Сина Перу који је моје годиште и двије ћерке: Секу и Мару.  Милан је на жалост из Трепче прва жртва несретног рата 1991 – 1995. Хладнокрвно га је убио  хрватски снајпериста у току примирја у Десном Средичком. Перо је умро у избјеглиштву. Миланова дјеца, Мира и Јовица су у Бањој Луци. Имање нису продали. Још се двоуме, још ће да чекају.

Мало даље од њега је имање Ђуре Копца. Син и отац су имали исто име. И они су однекуда доселили. Не сјећам се гдје им је раније кућа била. Причали су ми и показивали њихово двориште на брду Илинац. Веле, сишли ниже, горе воде није било. Стари Ђуро је умро прије много година. Сјећам га се. Мршав, дугоног, често пута склон чашици више. За разлику од других имао је најмање земље и нешто скромније  живио од других комшија. Ћерка Нада, кума моје сестре, удала се у Чремушницу, у Чокале (Бекиће).  Ђуро је по повратку из војске отишао у Њемачку. Уз пуно рада и сналажења, возећи даноноћно аутобус стекао је право мало богатство у односу на све нас у Трепчи.У јулу 1991. године прикључује се Територијалној обрани Вргинмоста и једно вријеме, уз своја два сина остаје са нама у рату, напуштајући посао у Њемачкој.  Његово имање је комплетно уништено. Земљу до данас није продао. Синови Горан и Зоран су у Војводини, Телећкој.

До Ђуре Копца је било домаћинство Бранка Копца, односно његовог сина Марка. Куд се они једни све нису селили? Након диобе са братом Пајом селе на њиву  Градиште. Уз тешко проходан пут и - љети. Тек када  се ту скућио купује поред моје авлије комад земље и опет пресељава, са тога неприступачног имање Копцима у комшилук. На њиву,  опет у блато. Посрећило му се, проналази га његов богати стриц, Американац и одлучује му помоћи. Купује Бања од Миле и Саве Радовић (Чокара) њихово комплетно имање  које и Бањини напуштају 1995. године. Чокаре и њихове троје дјеце (Душанка, Ђуро и Милка) селе за Борчу, у околину Београда. Крајем шездесетих година. На вријеме.

И овдје ће прича стати. Не иде ми се даље. Довољно туге на листу папира. Довољно је људи из Трепче споменуто. Превише нестајања. Много земље у овом селу остависмо, колико муке за један обичан, сасвим обичан живот.

Куда сада? Гдје? Никола, Никола?

*****

У Трепчи нема живота. Тек што су ране од Другог свјетског рата донекле излијечене, тек што од нас оде биједа и сиромаштво дође нова Несрећа. Ваљда брже, лакше од свих претходних. А и лакше јој би. Није ишла по мраку, струја стигла до сваке куће, није газила по блату, цесте асфалтиране. Није оскудјевала у оружју, нафти, залихама хране и пића, било је свега. Дође у Трепчу „богата“ Несрећа. Формира од нас сиромашну Колону и упути нас нашем крају.

Годинама се борим да преболим то нестајање и губљење свега што нас је народом, селом и крајем чинило. Поклекнуо сам и одлучио. Нема избора – путуј Игумане[12].

Ред је, већ када је продаја у питању прво обавијестити комшије. Понудити им  имање да купе. Помисао да су све око мене купили Арапи ме чини нервознијим, забринутијим и ријешенијим да се договорим са онима уз које сам растао. Тих неколико хрватских кућа из Лукнића били су ми додатна брига читавог рата. Чувао сам их и заштитио колико ми је  дозвољавао положај и функција у војсци, односно цивилном друштву. Преживјели су, то је најважније. У Другом свјетском рату сви су били усташе. Дјеца и унучад усташа нису крива за њихово чињење или не чињење. Остала су са нама у Крајини и поштовали, свима нам наметнути режим.

*****

Трепче за мене физички више нема. Нема је за Копце. Али нема је ни Хрвате, ни за Србе. Нема је за народ који је платио највишу цијену Слободне Хрватске државе. Одлазим далеко од Трепче, од Кордуна носећи у срцу најљепше слике дјетињства и одрастања. Поред мене корача онај „мој мали Никола“ стар непуних дванаест година молећи ме да не забашем, поново у неку Земљу из које ћу опет да селим. Доста је дијетету приколица и путовања, суза и надања.

*****

Спустила се киша. Од Загреба до Окучана лије „кај из кабла“. Ледено јутро замјенила кишна ноћ. Разговарамо, опет нас двојица. Објашњавам му да сам ријешио да идем у Светозарево. Не зна „дијете“ гдје је то али ни ја не знам хоћу ли стићи гдје сам наумио. Знам, то је мјесто некада постојало. Постојала је и земља у коју смо се клели, сад је нема. Нећу тамо, задржати ћу се у Шумадији. Негдје на неком брду, опет међу непознатим људима, у неиспитаном и другачијем крају. Распитаћу се о свему. Посебно о мјесту гдје се сахрањује домицилно становништво, о гробљу... питаћу их „има ли гробље за избјеглице?“ Моје мјесто је тамо!

Питаћу их, има ли дрвених 'растових кућа са брвнима кроз које се може видјети Петрова гора, и мој Кордун? Има ли авлија са дрвљеником, са шталом и привезаном кујом Жујом?  Има ли комшија да се свака два мјесеца свађају, а сваки мјесец мире?

О Боже, драги Боже, не, нисам само продао земљу. Иза мене остадоше мртви, на два мјеста. Мртви у двије државе, а ја, за себе трећу изабрао? Да ли ћемо се оче, мајко, сестро, зете, родбино моја, земљаци моји икада више и на сахрани срести, на небу видјети?

Остаде село кога нема и народ који никад тамо доћи неће!

Збогом Бања Луко, збогом привремени крају – путујем новом и свом крају!

---

[1] Колијевка

[2] Када се дрвене греде (плањке) расуше на тим спојевима остане шупљина, пукотина кроз коју се види кроз зид куће. У дјечијој машти дјелују да су зинула, да пријете али и да помажу провиривати „што се дешава, и ко иде“.

[3] Комад платна сличан плахти. Израђен је од грубе пређе и откан на тари. Био је више намјенски. Од покривања стоке (најчешће коња) до простирања по поду. У великим зимама поњава је била и покривач.

[4] Просторија за смјештај кола, пољопривредних машина и алата. Израђена од дрвета или озидана.

[5] Објекат за чување сјена. Најчешће су га правили из храстова дрвета са двије просторије лијево и десно на које се бацало и до врха пунило сјено. У средини ових просторија био је „увоз“ за кола или трактор са кога се бацало сјено лијево и десно у суше.

[6] Шеталиште

[7] Камена брана којом се формирало мало акумулационо језеро ради млина.

[8] Носила на леђима, као ранац. Имала је упртаче уа разлику од вреће која је била без тога.

[9] Никола Видовић, народни херој и генерал, једна од легенди Кордуна то Ђури никада није заборавио. Као високи војни руководилац је код сваке посјете ћаћи Јандри обишао и Ђуру што је за њега и његову породици била велика част. Остати ће, уз све његове и друге заслуге,  упамћено да Никла  командовао јединицом која је ослободила српску дјецу из логора Јастребарско.

[10] Дрвени објекат изграђен намјенски за сушење и чување клипова кукуруза.

[11] Мацу Павловић, Миланову мајку је убила Хрватска војска и закопала у масовну гробницу код Двора на Уни. Након ексхумације мошти су одвезли на гробље у Трепчу. Вјерујем да је то посљедња сахрана у овом селу.

[12] Ова изрека потиче из 1372. године. Те године се млад човјек по имену Игуман запутио у непознато.  Незадовољан животом на селу, и могућностима какве такав живот пружа, узео је мотику, за њу везао џак, спаковао најосновније ствари и кренуо. Сусреће разне невоље на путу и учи да је ван села живот тежак. Прво има проблем са неком врстом граница, царина која ограничава проток сељака на територији краљевства. Нема довољно новца, остаје одређено вријеме у сваком мјесту на које наиђе како би зарадио нешто новца, довољно да пређе унутрашњу границу. И тако изнова и изнова. Упути се ка великом трговачком граду под окриљем манастирске власти. Брада му порасла, организам ослабио, он ријешио да мало примири тијело, али не и дух. Радио је као помоћник тадашњем бизнисмену. Послије смјене легао би под брезу о маштао куда, гдје ће и како даље. Након двије године наставио је путешествије и крену према сјеверу. Да се не би смрзао у планини у једној крчми за посљедњи новац купује крзнени капут и шубару и наставља даље. Коначно, стигао је у обећани град. Када је видио људе у њему запитао се „Да ли је све ово вриједило оволиког пута? Што ми је све требало? Јоооој, што да радим?“ Свјестан да је оставио лијеп и сигуран живот на селу ријеши да се врати. Али са чим?  Изађе на улицу и из свега гласа поче да кука. Народ се почео окупљати око њега удјељујући му новац. Након много бирања купује најбољег коња. Зачуђен продавац му рече: „Па добро, што ће ти овако добар коњ. Нећеш цјели живота њим да ореш?“ Не, враћам се у своје село - рече му и објасни гдје је то. Овај ће њему: „Аааааа, е па изволи коња и ПУТУЈ ИГУМАНЕ!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: