Ти, упрљан у глинској цркви на олтару моје вреле крви
Ти, што си свесрдно следио сплет мојих корака, од мог детињства
све до овог часа светог чина.
Ти, што прекину све моје наде, љубави и радости
Ти, што си вечерао моје живце и испио моју меморију,
Ти, што ми спржи очни вид и затвори у тамни симбол мог
вечитог сна
Опраштам ти ножу брате.
Ти, што си својим сивим сечивом препознао мој исконски
Неурон крви, што у кружној плазми планета смерно откри
нове светове и споји са галијамбусом беле смрти,
Препознадох те у првом ударцу твог оштрог сечива
и твоју потајну љубав крвника
Ти, што ме затвараш у тамни ред симбола вечитог сна
Опраштам ти ножу брате.
Ти, што ми подари црну невесту смрти, свеколику,
На овој ледини Прокоре где су се некада рађале зоре,
Ти, што ми откри Летине страшне одоре и њен
злоћудни поглед
Овде где се роје смрти у тријумфу твоје оштрице,
где сам на лажни мамац ухваћен
Овде где су преклате све наде,
и у сплету моје крви отпловиле у неповрат.
Опраштам ти,
Нек ти је све просто
Ножу брате.
Славим те брате Фра-Сотоно у црној мантији, брате Злогуколики,
брате братоубице,
Ево, матицом Глине и даље се котрљају наша крвна зрнца у вечност,
и њихов бол се меша са крвљу наших светаца,
Глино свих Глина света, Глино! Страданио свих страдања света,
Глино, зеницо у зеници хладне смрти у чијем смо набујалом поводњу,
препознали наше мртве сенке,
Глино србосека што нам пререза вене из којих отичу све наше љубави,
сва годишња доба што цурком цуре звезданим прахом
до следеће карме
Моја љубав је јача од твог реза
Све ти опраштам ножу брате.
