детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТАНИ СТАНО

Стани Стано,

ти не куни име своје,

не затири земљи сузе,

и не куни пусто поље,

ни крш овај каменити.

Ти не бацај горки камен

што је срце у прах стук’о

и не куни земљу црну...

црне очи Миломира,

благу душу Василија

и Лазове руке миле,

што су земљу пригрлиле,

што су некад’ твоје груди

уста чедна задојиле.

Ти не куни, моја Стано,

пјесму младу дјевојачку,

и румене усне, Стано,

што љубише некад давно.

Те јабуке, три румене,

што су земљи кршевитој,

младе, чиле, плод ставиле,

што су јадна, моја Стано

младост своју изгубиле,

а тебе су несретнице

у црнину закориле.

Па не куни више Стано,

нити поље, ни камење,

нити земљу, ни корјење.

И не куни име своје,

а ни руке своје Стано,

јер не можеш тако грлит’

твоје цвијеће отргано.

Пусти Стано нек’спавају,

очи црне Миломира,

душа блага Василија

и Лазове руке миле.

Пусти Стано земљу црну,

пусти Стано и не куни.

Стани Стано,

стани Стано...

ПРОЉЕЋЕ

На трошном капуту,

ту негдје,

можда треће дугме по реду,

крај срца баш,

ластавица гнијездо је свила

и рекла птићима да ће доћи.

А он је тада

крај срца баш,

чувао њен гријех да не одлети.

У прољеће.

ЧУВАЈ МЕ

Чувај ме!

Дај ми руку голубице моја

и крила спусти

гдје рајским дверима

кочије ходе;

ти проспи прах

бисерног зрна

кад из цркве чујеш

поноћке звон.

Чувај ме!

Ако ти кажем да си моја,

у немили час.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: