детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ђурђевданска прича

„Било је то оне године кад сам добио треће дијете и кад смо жена и ја одлучили да продамо стан и купимо кућу. А нечастиви као да је вребао иза ћошка: након седам дана од продаје стана изгубио сам посао“, овим ријечима је почео своју исповијест мој познаник за вријеме ђурђевданске славе код једног пријатеља, а понукан тврдњом једног другог госта који је изнио смиону тезу да не грдимо живот, јер све на овом свијету је срећно уређено, и то на добробит човјека, а све човјекове недаће и немири долазе од кратковидости и нестрпљења. Да, и овај мој познаник, након што је овим уводом привукао пажњу окупљених, наставио је своју приповијест:

„Да, и поред свега што ме задесило у том периоду, мислим то са губитком посла и тражењем куће, нисам могао да одустанем, па сам са женом заказао састанак са финансијским савјетником у СИБИСИ банци да видим да ли ћу на основу женине плате моћи да добијем кредит за финансирање куће. У канцеларији раскошног уређења и модерног дизајна дочекала ме Аида, порцелански бијелог тена и источњачке љепоте, у сивом саоку и у сукњи која јој је сезала незнато изнад кољена, неминовно привлачећи поглед на дивно срезане и моћне листове и штикле јаркоцрвене боје.

Аида нам је понудила кафу и воду, а на моје питање да ли је можда Босанка, одговорила је да су јој родитељи Албанци из Скадра, али да је она дошла у Канаду са три године и да се ишколовала овдје. Хтио сам да је још приупитам да је ли је случајно да је управо она, као балканска комшиница, додијељена нама, но прешутио сам ово питање, пошто је она одмах прешла на ствар и упитала нас за разлог доласка. Након кратког предочавања наше финасијске ситуације у којој сам нагласио да ме задесила несрећа да сам посао изгубио у најгорем тренутку, али да сам отпимистичан да ћу га ускоро наћи, она је одговорила да ће учинити све што може, али да морамо проћи кроз обавезну процедуру и провјеру, а да ту услугу банка наплаћује око хиљаду долара, те да је на нама да ли ћемо пристати на то или не. Пристао сам, јер нисам имао куда, а из неког разлога што ми је Аида уливала повјерење да ће на основу наше балканске блискости „погурати“ цијелу ствар у нашу корист. Жена није била баш сагласна, али ја сам јој дошапнуо да ми унутрашњи инстинкт говори да ће све добити добар исход.

Седам дана касније добили смо писмену обавијест да је наш захтјев темељито размотрен, али да нам могу одобрити само трећину траженог износа, што нама није доносило ништа. Помислио сам како је тачна тврдња да једна несрећа никада не иде сама и да ми је од свега најмање био потребан овај финансијски удар на већ осакаћени и ионако сресани буџет. на шта ме нечастиви још куцнуо по рамену, дошашнувши ми: "па, тако ти и треба кад помоћ тражиш од Аиде из Скадра. наших провјерених приајеља."

Само неколико дана касније, пошто ниска несрећних догађаја у мом случају изгледа није прекидана, око десет сати увече телефоном се јавила старија ћерка која је у то време студирала у Хамилтону. Јавила је да јој је ауто склизнуо с пута и да је завршила у јарку. Рекла је још да је све добро прошло и да нема ни огреботину и да није угрувана, али да је ауто насукан и да се не може ни помјерити. Рекао сам јој да сачека и да ћу доћи чим прије, а да ћу претходно позвати шлеп-службу. И, уистину, готово да се поклопило да смо и шлеп служба и ја стигли готово истовремено на лице мјеста. Била је ледена децембарска ноћ, права канадска, кад студен уједа и тјера сузе на очи и зубе на цвокотање, кочи прсте на рукама...

Из камиона је изашао човјек од неких тридесетак година у зимској јакни од перја с пришевеним комадићем тканине на којем је стајало: Аднан. Истог часа сам по неком унутрашњем механизму помислио на Аиду из банке, а онда се пред мојим очима десило мало чудо услужности и људскости: Аднан ми је објаснио како је, у суштини његов задатак, да на предњи трап закачи куку и извуче аутомобил из јарка, али да зна на основу дуговодишњег искуства да би то неминовно нанијело шету од најмање три хиљаде долара, па ће покушати да уз помоћ дизалица ослободи точкове аутомобила и да га покрене, те тако избјегне оштећење. Извинио сам се и рекао да при себи имам само четрдест долара готовине, али да ћу му радо намирити трошкове за продужено вријеме интервенције и додатну услугу коју ми је пружио. Он се насмијао и рекао да ми је довољна већ једна несрећа, а да он не вјерује у срећу у новцу који се заради на туђој муци. На моје питање да ли је можда Босанац, одговорио ми је да је Албанац из Скадра. Поново сам се сјетио Аиде и благи осјећај нелагоде ми је прострујао смрзнутим тијелом, али Аднан није допустио да моје подозрење узме маха: у сљедећем часу се подвукао под аутомобил и легавши на смрзнуту земљу најприје провјерио оштећење, па потом поставио дизалицу и почео да диже и помјера аутомобил, док га није ослободио и извезао на цесту. Још неколико пута сам понудио да ми остави податке и да ћу му радо платити ову добровољну услугу, али он ми је показао дисплеј мобилног телефона, рекавши само да већ мора на сљедећу интервенцију: „Ноћ је студена, цесте клзаве...“

Седам дана касније, са женом сам се нашао у тржном центру, и тада сам, готово пренеражен с леђа угледао жену дивно срезаних листова с јарком црвеним штиклама на ногама. Одмах сам је препознао. „Аида из банке“, помислио сам, а онда сам, кад је пар застао покрај једног излога, на основу профила оштрих контура, препознао и Аднана. Аднан и Аида су се држали за руке.

„Аднан и Аида“, дошапнуо сам жени, којој сам претходно испричао догађај студене зимске ноћи с возачем камиона шлеп-службе...

„Е, то ти је то“, истог часа се огласио онај гост на слави с тезом о савршеној уређености овог свијета и да сви наши проблеми долазе од кратковидости и нестрпљења. „Аида, односно банка, ти је узела хиљаду долара, а Бог ти је одмах послао Аднана и уштедио ти три хиљаде. Зар то није управо та савршена уређеност свијета.“

А онда се јави још један од гостију: „Мени је најљепша слика из родног села остала, из моје Лике, кад ластавице граде гнијезда испод крова од блата и травки. Направе праву корпицу. Онолишно створење, а направи савршену кућу. Као по нацрту...“

Сви окупљени се насмијаше, а ја бојажљиво приупитах: „У каквој вези стоје шлеп служба и ластавице и гнијездо?“

„Па, како не стоје. Ја нисам умјетник као ти да могу да се бирано изражавам, али хтио сам да кажем: Свака птица своме јату лети и сложни људи могу све.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: