детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОМЕ ИДЕМ

За неколико дана ћу, ето на почетку 2012. године поћи у родни крај, у Завичај, у домовину, у Републику Хрватску. Куд' ја то идем или још боље - коме идем? Прије рата и у рату често сам одлазио, али увијек се враћао Завичају. У Завичај који је 1991. године, неочекивано „добио ново мјесто.“ Тамо гдје је увијек припадао – у Војној или Српској Крајини. Памтим, било је тешких и компликованих повратака. Савладао сам их. Нисам бирао задатке, временске услове, ни правце повратка. По сваком времену и у сваком добу дана. По суженим и дужим правцима сналазио сам се, пролазио, страховао и веселио се повратку.

Свијетло Кордуна ме је увијек једнаким сјајем пратило у Нишу, Подгорици, Струмици, Бањој Луци и Приштини. Ишао сам за тим свјетлом. И дочекивало тамо гдје сам га се најмање надао. Жеља за повратком се оцртавала на небу, муње су ми показивале путе, а километри нестајали у очекивању сусрета са простором који топлином храбри. Вјеровао сам да је сваки повратак - мајчин поклон и поклон Светог Николе - путника. Срећа која ме је на том путу пратила, тада у рат и неизвјесност, а сада у неочекивани повратак изнова заблиста. Зар је важно колико сам дуго избивао? Не, није, важно је да се враћам да обиђем Завичај.

Коме ја то идем, послије 16 година лутања?

Навиру мисли. Сад' се присјети. Први пут босоног и без окрпљених хлача отишао сам у Загреба давне 1969. године. Са сузама у очима, "подвита репа", једино ми на памети бијаше, вратити се у Трепчу. Утећи, побјећи, нестати из укалупљене собе и задатог кретања. Кревет у соби број 4. на другом кату Ђачког дома у улици "Алеја партизанских пилота" ноћима бијаше натопљен сузама самоће, скучености и ограничене слободе.

А онда, сјећам се добро, тамо, негдје у другој половини 80-их година враћам се са службеног пута из Бања Луке. Не свраћам кући у Топуско, журим за Карловац. Зажелио сам се Дубовца, Калваријума, Коране. Стижем и свраћам у кафић "Мото-крос", тик до зграде Пројектног бироа "АР-49" да би одморио уз експрес каву. Уз „топли напитак“ погледом топлим, преко шанка тражим љубав идући за кораком који у дубини душе моје корача.  

1991. године путеви у Карловац ми се затворише. Југословенска народна армија у овом граду је проглашена окупаторском, и непожељном. Баш она у којој и ја, и баш у Карловцу поче своје "војевање у миру" или враћање дуга домовини, отаџбини или земљи, како су учили моје генерације „социјалистичке омладине.“ Те године наоружање и опрема "војске на издисају" је добро дошла формираним паравојним јединицама нове Хрватске државе. И осиљене политике чија је перјаница био генерал југословенске армије, те војске. Оне која га је чиновима "наградила," величином залудила и у свијет мржње отиснула. Све друго што је било српско било је окупаторско.

Авај судбино моја, авај.

И поче рат. Блокада касарни у којима се младост скрива, напади на магацине са оружјем и техником, минирање српске имовине, избацивање из станова грађана Хрватске српске националности и војних лица без обзира на националност. Бјежање преко Коране, Купе, Добре и Мрежнице, бјежање из града човјека и породица тајним каналима, размјенама мртвих за мртве, живих за ништа или за нешто. Живих да би им мртви смрт понудили. Преговори и разарања свакодневна. Ноћима слушам како по Карловцу, и одабраним циљевима, гранате ЈНА траже жртве убијајући све што су вриједне руке створиле. Поред фирме у којој сам запослен пролазе дуге колоне возила, тенкова и цивилних шлепера натоварених намјештајем и кућним стварима. Одлазе за свагда. Породице путују у возилима марке "лада" и "застава 101". Других није било, а свуда се стизало.

О Боже, некада су те фамилије одлазиле на море, у планине, на село својима, а данас? Данас – бјеже. Бјеже од комшија, из града у којем су им се дјеца родила, одрасла, у школу ишла... бјеже, бјеже.

А ја се наканио вратити, доћи, видјети!

Тако, запутих и 1992. да обиђем Карловац издаљега, да ме жеља мине, да га видим из ближега, да му се вратим, не би ли његове и своје ране залијечио. Са пропусницом и одређеном лозинком стижем до Мекушја, Каменског и Турња. Некада лијепа и уређена дворишта и објекати за смјештај војске сада аветињски изгледају. Прозори полупани и отворени, игралишта и стазе "испрскане" гранатама минобацача. Завлачим се у просторију до скора велике кухиње. У војнички ресторан у ком' сам стрпљиво у реду чекао оброк, извиривао шта има за појести, питао - има ли репете. Он је сада  развалина. Не само као зграда већ и потоп морала и достојанства. Све је испретурано, почупани електро каблови, преврнуте мањерке, разбацане шољице за чај, отворени прозори...

Моја касарна умире.

Мало даље у магацину одјеће и обуће, као да је прошао стампедо. Полице зјапе празне, по подовима распарене војничке чизме, згажени шињели, разбацане капе, опасачи, фишеклије... не усудим се корачити даље од улазних врата. Стегнута срца бјежим, бјежим што даље од Карловца. Још ми се само поглед на згради Карловачке мљекаре заустави. Још се обазирем не би ли угледао заставника[1] који је све ово дужио и негдје утекао. У неку од новостворених војски?

Какве ме виле доведоше да баш ово видим? Које ме силе уведоше у касарну која умире, да се видим и сретнем са истином?

На Турњу још ружнија слика. Попаљене и разрушене куће. Цеста која је спајала Карловац са Тушиловићем и даље са Војнићем и Вргинмостом на једну, и са Слуњом и Плитвицама на другу страну - празна.

Само су је "оплеменили" заклони и бункери.

Нема пролаза, нема града, нема људи... смрти, само смрти с једне и са друге стране линије сукоба. Празне куће јаучу, пријете и моле. Некада цвјетна дворишта украшена пјешадијским минама.

Коме послао да се с тобом у злу овом сретнем, рањени граде?

Ево ме, поново се на пут спремам. 20 година је прошло од како сам трајно отишао из Завичаја, из Хрватске. Тужну и тешку чињеницу до скора покушао сам побиједити бранећи се хисторијским подацима који обавезују на другачије размишљање. Не иде. Како сам живјети међу купинама, између гробља за мртве, у "гробљу" за живе? Са ким на дрвљеник стварности сјести, са ким ријеч прозборити? Кога обићи, кога дочекати, угостити? Са ким чашу ракије попити? Ко ће ми дрва довести и нацијепати, ватру подложити када ноге и руке издају?  

Данас, у времену мира идем, а да не знам куд' сам кренуо.

Сада не обилазим љубави већ ране. Зјапе оне и прождиру моја осјећања. Убијају Љубав, пријете мојем јуче. На сваком кораку, а ја опет журим! Моје сутра су појела изгубљена надања.

Од Глине до Вргинмоста стисло ме нешто у прсима. Нит' је камен нит' је туга. Пут се пружио, љепши но икад, дотјеран у швајцарском руху, а мени тешко. Мало је возила, мало је димова. Лијепа дворишта, а нигдје народа. Путокази и на њима имена села. Презимена српска, позната... гдје су људи? Исцртани пјешачки прелази без пјешака – гдје су пјешаци?

Путујем ли или нестајем у утварама и лажима на које сам нагазио? Да ли цести треба корак или ушминкани саобраћајни знак? Или једно и друго?

Гдје да станем и воде попијем? Код кога да починем,[2] ком' да навратим? Гдје је она позната, кордунашка добродошлица, гдје су насмијани људи, гдје су баке препланулих лица, умотане црним марамама? Гдје су жуљевите руке и не поклепане сјекире? Гдје су весели домаћини спремни за сваку шалу или зафрканцију? Гдје сте људи? Гдје је она топла добродошлицу и питање „ес жив?“

Музику у ауту прекида информација о стању не цестама у Хрватској. Пажљиво слушам. Набраја спикер имена мјеста и путне правце на којима се изводе радови, гдје је потребан додатан опрез, гдје је дошло до саобраћајне незгоде, гдје је ушла дивља животиња на ауто–цесту, гдје дивљи возач вози у супротном смјеру. Забога, па све су то до прије 20 година били моји градови, моје дестинације, ма свуда сам имао некога. Познам их "у душу," али оне више не познају мене.

У избјеглиштву сам толико година. Чудим се себи, сваки пут и изнова: како нисам тако добро упамтио све у Републици Српској, Србији и Црној Гори? Да ли са годинама стиже заборав или надолазе сјећања? Како ми не запе за око да је затворен пут Добој – Маглај као што ми запара уши застој на цести због поправке пута Сисак – Лекеник? А тамо нисам ни наумио.

Приближавам се. Коме? Нисам сигуран да ли се приближавам или се удаљавам? Трепери лишће Петрове горе, јауче Утиња, завија Кључар, од мене бјежи Војнић. Дочекује ме Карловац.

Опкољен са четири ријеке. Час једну или другу премоштава. Начет новом заобилазницом уводи ме у добро познати стари градски центар. За вријеме "тоталитарног режима" једни су журили у "Текстилку" да купују, други у "Југотурбину" да раде. Није било незапослених, било је само немарних. Спољних промјена у Карловцу нема много.

Унутрашње не видим, али, осјећам их.

Фасада је љепота нестварног, а бол у души тежина несталог.

Зар је ово град у којем су Хрвати убијали Срби? Зар је ово град у којем су Срби убијали Хрвате и Србе? Гдје је била сакривена мржња толике године заједничког живота? Зар је Мржња јача од Љубави?

Коме и гдје сам дошао?

Испод подходника крадећи се приближавам аутобусном колодвору. Како да ме нико неће срести и препознати? Једино ми се то овдје и сада требало десити? Године мијењају човјека, а ратови обичаје и становништво. Пустош око мене. Ни издалека на видику аутобуса. Перони зјапе празни. Из некад пуне биртије провирују конобари жељни госта и напојнице.  

Тешка срце пролазим испод надвожњака преко кога се „пружила“ жељезничка пруга установила жељезничка станица. Идем на пијацу. Ни ње нема. Потопио је бетон и пословни објекти "свјетских" имена. Што то чини новац и ученици запада?

Од паркова отето зеленило и претворено у паркинг простор. Исцртана мјеста за аутомобиле. Са свих страна стражаре аутомати за наплату паркинга. Ваља имати куне или телефоне.

Престраших се. Ваља мени назад, у моје мртво село. Тамо нема никог. Мој народ и ја смо на основу бланко рачуна платили цијену наивности. Више немамо са чим. Беспарица у џепу, туга у души, суза у оку...

Србе су паркирали и смјестили далеко од овога града. Аутомат је потрошио вријеме, а човјек жеље. Паркинг је неко наручио, а рачун за плаћање избјеглом народу испоставио.

Никола, одлази из Карловца. Овдје живе неки други људи!

---

[1] Чин у војсци, млађи официр. У цивилству сличан магационеру, складиштару.

[2] Одморим

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: