Тамо далеко
Тамо далеко, на брдовитом Балкану,
Живи један поносан свет.
Ту шумом ветар тужно завија,
А пољем мирише опојни цвет.
Ветар завија, столетни храст шапће,
Док траје дан и не дође тмина,
Као да испреда историју славну,
Поносног Србина.
Тихо, тихо, старина шапће:
-То није прича нова.
Тамо је гнездо прадеде мога!
Тамо је земља Србинова!
Тамо где соко вечно царује
На гребенима сурих планина.
Где стално ври крв осветника!
Тамо је моја отаџбина!
Родна грудо, мајко див јунака,
Што твоје срце навек куца силно.
И ја сам твоје изгнано чедо!
Прими ме, мајко отаџбино!“
Ћуте, ћуте гудуре старе,
Свуд тишина, одговора нема.
Ал' кликну соко:„
Причекај, синко!
Страшна се освета спрема.
Тридесет лета мач се кује,
Већ му је оштрица спремна.
У бој за слободу и крст часни,
Одлагања више нема!
Кад севну муње и рикну громови,
Биће вам свима отворена врата.
Ви отуда! А ми овуда!
У бој против црвених пирата!
Туђинац
Године су на измаку,
Живот више није мио.
Некад бејах млађан, бујан,
Сад сам остарио.
На врхунцу срећног доба,
Кад младост цвета,
Одведе ме преко света
Судбина проклета.
У даљини, у туђини,
Ја проводим дане.
Место среће, на мом срцу
Створише се ране.
Пресахле су пусте жеље,
Заборавих луде снове.
Само чујем из даљине,
Познат глас ме назад зове.
Село мало, родна груда,
Моја отаџбина.
Тихо зове дивљим зовом,
Изгубљеног сина.
Жеља
Имам једну жељу,
Ал' ми је не даду,
Да уберем цветак,
Мојубелу Раду.
Моја бела рада,
Лековита трава,
И дању и ноћу
На срцу ми спава.
Насредпоља дворац,
У њему три лава.
Пазе белу Раду,
Да је не украду.
Не плашим се страже,
Не плашим се лава.
И украшћу Раду,
Кад најслађе спава.
Зашто, драга, твоја уста лажу
Зашто, драга, твоја уста лажу,
Кад у срцу истина се скрива?
Кад ме видиш, очи ти засветле,
А на лице румен се разлива.
Зашто кријеш твоју силну љубав,
Кад Бог нама младим љубав даде?
Ако мислиш да је љубав грешна,
Онда и Бог грешником постаде.
Зато тужан патим у самоћи,
Јер у срцу чежња ти се скрива?
И не можеш свету да испољиш,
Да си сада моја љубав жива.
Кажи, драга, да ме силно волиш,
Немој да ти то остане тајна.
Загрли ме, пољуби ме, душо,
Нек засија наша звезда бајна.
Кад сам тебе заволео
Кад сам тебе заволео,
Живот ми је био мио.
Очима сам миловао
Стазе куд сам пролазио.
Сневао сам о љубави,
Све до зоре ране.
И у сну сам миловао
Твоје косе вране.
Мислио сам да сам срећан,
Ко птице што лете.
И у сну сам ја грлио
Тебе, мајски цвете.
Једног дана ја доживех
Помрачење света.
Јер ми леђа окренула
Та судбина проклета.
Живот више није мио,
Ти ме ниси хтела.
Кажу да си неког другог
Момка заволела.
Зарасле су стазе моје,
Године пролазе.
Свуда пустош,
Срећни дани више не долазе.
Сада лутам ја по свету,
Моје срце зебе.
Покушавам да побегнем
Од самога себе.
Полако се срце гаси,
Само оста један пламен
Што се око срца зави
– Пламен љубави.
