ПРАЗНИНЕ
Мајке брижљиво шире веш
Као да пресвлаче небо у беље
Ко издалека гледа ужад
Чини се весеље.
Јер кад ветар уђе у кошуље
И собом испуни им груди
Од тканине на поветарцу
Чине се људи.
Ал чим се мало приђе
И погледа се из близине
О како нам се ругају
Те беличасте празнине.
ПЕСНИКОВО СТАБЛО
Када ти будеш умрла, засадићу једно дрво.
Јер тако ћутљива и далека,
целога живота, више си личила на стабло,
него на човека.
А твоја брижност према мени,
преведана на језик дрвећа
биће твој хлад.
И све особине, остаће ти исте,
само тело биће клад.
И тако, започећемо нови живот.
ОПАСНО ЈЕ
Ја имам љубав и руке што гладују,
Хајде, шта чекаш долази.
Опасно је ако ме се дохвате идеолози,
Њима требају овакви, који ће за мисао, да страдају.
Ја имам љубав и у срцу стару веру,
Хајде, шта чекаш долази.
Опасно је ако ме се дохвате теолози,
Њима требају овакви, да сведу их на своју меру.
Ја имам љубав и њу бих дао хтети,
Хајде, шта чекаш долази.
Опасно је ако ме се дохвати, време што пролази,
Њему требају овакви, који ће лагано мрети.
НЕ ПИШЕМ
Не пишем већ скоро две недеље,
ви ту бол не разумете.
То је као када би вам одузели чашу коњака пред спавање
и мирис жене.
У мени се много тога рађа и много умире,
ви ту бол немате.
То је као да пушите јефтине цигарете и носите неудобне ципеле.
Отежао сам од речи
а речи су требале да отежају од мене.
Обешене о тишину ћуте.
Полако умирем ,
а свету се чини, да никад присутнији нисам био.
НЕ ЗНАЈУ
Не знају историчари моје јуче.
Нит хемичари моју љубав уче.
Нит правници ишта знају о мом праву.
Нит филозофи познају моју главу.
Нит теолози слуте моју веру.
И увек греше они што животу узимају меру.
Нит искуство другог, мени у аманет.
Нит се живот икад учи напамет!
Многи само одговоре нуде.
Јер се боје ,да се чуде.
