детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

 МАЛИ УНПРОФОРАЦ

    Неки изненадни шум који се ушуљао у собу  у којој је Ката спавала присили је да отвори очи, да се подигне и наслони на лактове покушавајући сазнати шта је то пробуди.

Ове суботе између великог Ускрса. Покушава сабрати мисли, одредити гдје је и шта је данас намјеравала.

Притисну своје песнице на доњу вилицу. Да, јави се импулс у њеним можданим вијугама. Па, мора да се сели.

   У овом двособном стану провела је пуних осамнаест година. Вријеме мира и спокоја. Стан је био у власништву господина Меиера, познатог швајцарског архитекте. Градио је зграде, њима касније управљао издајући станове и убирући кирију. Ту је запослио и своју жену Маргрит која је била ту за све проблеме, за жалбе, за поправке. А старији син, Стефан, је обављао цијело рачуноводство, водио списак станара, пратио уплаћивање кирије. Вишеспратница је била изнајмљена једном физиотерапеуту, једној љекарки која се бавила алтернативном медицином. Ту су била и два спрата издана осигуравајућем друштву из Басела. Они су су поред животног осигурања имали и осигурање моторних возила па се често чуо ход клијената који су долазили како би склопили полицу осигурања.

Само пет станова били су ту да се изнајме приватним лицима.  Тако је господин Меиер, познат у градској општини, имао сјајну идеју. Оглашавао је управо овдје своје слободне станове. Ни преко новина, ни преко огласа у великим трговачким центрима.

   Тако је и за тај празан двособни стан Ката сазнала оног момента када је дошла продужити своју годишњу визу.

Попунила је формулар и отишла до бироа који је био одмах уз зграду у улици Зурлинденстрассе.

Стан је одмах добила. Било је неколико понуда. Господин Меиер је одлучио дати баш Кати стан. Одлучио се за њу, чим је прочитао да у занимању пише да је новинар.

   Осамнаест година мира и тишине. Стан је био на јужној сунчаној страни са балконом који је гледао на дворишну зграду. А ту су била и улазна врата у гаражу гдје је лагано маневрирајући увијек успјевала ући у лифт са аутом, спустити се у два спрата ниже и упаркирати.

   Њен балкон је привлачио пажњу сваког оног који се нашао неким послом у дворишту зграда. Било је ту цвијећа у оним великим сандуцима које је цвјетало од раног прољећа до касне јесени. Густо засађено, са разним бојама, од јарко црвене преко бијеле до љубичасте.

   И прије годину дана, добише сви, па и Ката, писмо господина Меиера. Позвао је све станаре да се окупе у ресторану који се налазио у саставу те некретнине.

   – Ми смо одлучили да идемо у реновацију зграде. Знате, град даје субвенције за станове и фасаду па ћемо то сада обавити у наредну годину дана. Жао ми је, али вам свима морам уручити отказ. Кад грађевински радови буду завршени и дође вријеме селидбе, свако од вас ће имати предност за поновно усељење.

  – Да ли ће бити повећање станарине?- упита Хелен, Чехиња која је радила као социјални радник при граду.

  – Да, биће. Станове ћемо другачије преградити, избићемо зид између кухиње и простора за ручавање, зид од дневне и спаваће собе ћемо затворити и улазна врата у спаваћу собу биће из ходника. У купатилу ћемо измјенити водне и канализационе цијеви. Ту долазе и нове керамичке плочице и нове санитарије које ће бити у складу боја са плочицама . У кухињи ћемо уградити машину за прање суђа и керамичку пећ.

   – То ми нећемо моћи плаћати¬- опет се огласи Хелен.

   – Мислим да ћете ви моћи, ипак сте ви градски службеник.

   Ката уздахну. Хтједе нешто још упитати, али се уједе за језик. Значи, годину дана има времена да нађе други стан. А сада, када је навала на станове као на врућу питу, шансе су јој минималне. Странац је она ипак, а предност имају Швајцарци. И тај отказ дође у то вријеме, кад и други власници желе реновирати своје зграде под тим повољним условима и када су банке снизиле своје хипотекарне камате.

   И тако је почела борба за проналажење новог стана. Куповала је сваки дан новине, претраживала огласе у интернету. На сваки се јављала. Ишла и на преглед и огледала станове. Попуњавала сваки формулар. И већ је постала

стална странка у уреду за оврхе. Сви хоће оригинал и не старију потврду од шест мјесеци. А сваки кошта двадесет и седам франака. Тако се власници изговарају да се штите од фалсификатора. Сваки дужник се у овој алпској земљи евидентира у  уреду за оврхе и ако си тамо, немаш шансе ни стан да добијеш, а камоли да се усудиш тражити држављанство. Или да се желиш осигурати, било зашто. Добијаш одговор да си инсолвентан.

   Кад стигну одговори, пишу педантни власници станова увијек исту и стандардну реченицу:" Жао нам, али ми смо се одлучили за другог кандидата."

   Све те одговоре слаже Ката у један фолдер да би имала преглед о свим тим власницима станова. Да овршну потврду употријеби бар два пута. Да уштеди тих двадесет и седам франака.

   И тако пролазе дани и мјесеци. Почела ју је хватати паника. Треба направити и план Б. Отићи у социјалну службу и изнијети проблем. Да јој даду негдје нужни смјештај. А свој намјештај хтјела је задржати. Зато постоје и лагери, рекоше јој. Баш за те намјене. Доста су скупи, иде цијена и до четири стотине франака мјесечно.

   Био је петнаести фебруар кад је дошла у најдужу улицу да разгледа стан. Ишла је пјешке по киши и магли тражећи тај високи улични број. Стала је у ред који се протезао на неких стотињак метара.  У једном моменту изгуби стрпљење и одвоји се из колоне. Дошла је до првог и почела бројити људе. Још тридесет и двоје чека испред ње. Свих боја. Има и косооких азијатског лица. Невоља свуда, гласно, управо ти коментаришу.

   – Куд се овдје стиже, на овај кућни број, кад су двије возне траке?– упита једна  по изгледу Латињанка.

   – Морате возити до првог семафора, па скренути у десно, па улицом даље до првог одвајања, па лијево и на семафору узмете лијеву траку и тако уђете на ову страну цесте – одговара мушкарац на швајцарском дијалекту.

   – То ми је прекомпликовано, одох ја – опет ће она.

   – Ја одустајем!– рече једна сиједа жена.

   – О Боже, сада су ми шансе један  према тридесет,– рече гласно Ката.

   Када је коначно дошла на ред, уђе у зграду и зачуди се огромном ходнику. Са обје стране су била улазна врата у станове. Чуђење јој порасте кад уђе у стан. Пространа дневна соба са кухињом и излазом на балкон. Из узаног ходника се улази директно у спаваћу собу, купатило и у оставу. И спаваћа соба пространа са линолеумом као и купатило. Остало је дотрајали паркет, нарочито испред пећи и фрижидера неког произвођача за кога Ката до тада никад није чула. Онда је отишла и до подрума. Са једне стране подрумски простори, а са друге просторија са пет машина за прање рубља и три машине за сушење. Ту су и двије просторије на којима је постављена жица за сушење са уграђеним вентилаторима. Из те просторије може се ући и у гаражу која се налази на два спрата.

   Узела је формулар  и застаде.

   – Зашто је оваква архитектура зграде?– упита младог Швајцарца који је дијелио те листове.

   – То је био хотел па га је мој отац пренамјенио у станове. Нарадио се са гостима  и апартманима па кад му је то дојадило, избацио је само намјештај и пренамјенио је употребу просторија. Како сте ви то запазили?

   – Мислила сам да је то био неки вид болнице, неки санаторијум. Баш ми хотел и апартмани нису пали на памет.

   – Како се зовете?

   – Ката, ме сви зову тако скраћено од Катарина, откако сам се родила.

   – А шта радите?– љубопитљив је.

   – Ја сам новинар, па извините на знатижељи.

    Прошло је од тада седам дана кад је стигло писмо. Од свих кандидата, управа се одлучила за њу. Од среће су јој почеле дрхтати руке. Заборавила је и ту папрену цијену од хиљаду и пет стотина франака. Само кад га је добила. Одважи се, у невјерици, да окрене њихов број.

   – Добила сам ваше писмо да сам добила стан. Реците ми да ли ја то сањам? Како избор паде на мене?

   – Нама требају оштроумни станари, да виде све промјене које се дешавају у и око зграде. Ви сте привукли пажњу на себе својим питањима и ето, добили сте стан.

   – А кад је усељив?

   – Морамо га окречити, промијенити неке дијелове паркета па рачунајте вријеме око Ускрса.

   – Могу ли ја доћи к вама у биро да потпишем уговор?

   – Нема потребе. Послаћемо вам уговор поштом.

   – Али, молим вас, што је сигурно, је сигурно. Морам и овдје гдје станујем дати отказ. Иако су га они мени дали.

   – Да, то је таква пракса код нас.

   Тако је Ката ушла у биро. Љубазна секретарица јој је пружила три примјерка уговора којег је брзински потписала, доста читко са оном дрхтавом десницом.

    У четвртак пред Ускрс је отишла да преузме кључеве. Разгледала је сваки детаљ у стану, уписала све примједбе јер зна, да у случају селидбе, тај папир јој може однијети депо којег мора у висини тромјесечне кирије положити.

    Тај исти дан отишла је и до фирме Отос. Сазнала је да та трговачка кућа изнајмљује комбије за пријевоз намјештаја. Треба донијети возачку дозволу и уплатити депо од осамдесет франака. И цијели дан ти је комби на располагању. Колико сати ти треба, то ће касније ући у обрачун. Зна Ката да постоје и фирме које се само баве селидбом, имају своје раднике и своја возила. Али , селидба из тог дијела града у други  коштало би је преко хиљаду франака. Зато се одлучила за ову јефтинију варијанту.

   Тога се свега присјетила док се протезала у кревету размишљајући  да ли је све добро испланирала.

Једва је устала, бољела ју је свака кошчица. Од јучерашњег дана када је сама са алатом одвијала све те шрафове из ормара, паковала у кутије  робу, кухињску опрему, све те књиге и новине које су тражиле њене снажне мишице. Сада још само тамо те брачне кревете и мадраце које је уредно сложила уз странице ормара.

   Пијуцкала је ту прву јутарњу кафицу и окретала телефонске бројеве. Ахмет, власник киоска, имао је своје другаре. Њима је понекад тражио додатне послове јер су као Турци обављали слабо плаћене послове, од чистача улица до помоћних грађевинских послова. Са Катом је имао присан контакт. Волио је што баш код њега купује дневну штампу.  А он је знао да је независан новинар па је сам прелиставао новине и ако је  нешто за њу интересантно нашао, одвајао их  да не буду продате другим купцима.

 Ословљавали су се са ријечју комшија. Зна Ахмет да у српском језику има око двије хиљаде турских ријечи и да та ријеч комшија мора да буде таква, да се њих двоје испомажу.

   Дођоше та двојица Турака и док су са Ахметом пили кафу, она оде на трамвај по комби. Кад се вратила, они је дочекаше са дивљењем. Необично је да жена вози тако велики ауто, да га са лакоћом упаркира испред улаза у зграду. Товарили су све те дијелове ормара , тросједа и фотеље, кревета па кад дођоше на ред те кутије од банана, комби се испуни.

    – Не може све стати– јави се Мехмед.

    – Ма како не може? Мора! Уђи Мехмеде унутра, гурни ове најлонске кесе гдје год видиш рупу. Немам намјеру још једном долазити за тих пар кеса.

    – Понеси их собом у трамвај!

    – Ни говора. Да ја вучем кесу по кесу по трамвају да ми се људи чуде. Ајде, излази, сама ћу ја то угурати!

   Тако је својом педантношћу успјела попунити сваки празан простор и одахну кад успије затворити врата комбија.

   Показала је да сједну поред ње у кабину.

   – Смијемо ли ти нешто рећи?– упита Сеад.

   – Смијеш, не уједам ја.

   – Кад би нас двојицу сада наши Турци видјели, пукнули би од смијеха. Нас Турке да вози једна жена! Исмијавали би нас.

    – Ваши другари нас неће ни видјети. А јесте ли ви коме причали какву мисију имате данас?

    – Ма, јок. Нисмо рекли ни женама.

    – Онда добро.

   Убацила је Ката у другу брзину  и лагано се укључила у густи саобраћај. Захваљивала је Богу што мигољи по цести и што је то квачило слуша, да јој се комби ни на семафорима не угаси.

   Довезли су се и паркирала је у дворишту. Момци су износили најприје оне кутије и кесе, а онда  све дијелове намјештаја. Кад су испразнили комби, рекоше Кати нека га оде вратити, а они ће прионути на посао. Не може она, као жена, да сама монтира ни ормаре, а камоли остале дијелове спаваће и дневне собе.

   Послушала их је. У повратку је стала пред турски киоск и купила кебаб у сочној лепињи. Треба раднике и нахранити.

   На тек монтирани кухињски стол поставила је и пластичне чаше и шалице. Скувала је и њену омиљену турску кафу.

Посједали су око стола и привукли к себи тај омиљени турски специјалитет. Док су јели, испијали су и гутљаје кафе мочећи комадиће шећера у коцки.

   – Имамо превише ствари овдје. Хајдемо најприје у подрум. Да доље однесемо те кутије са књигама. И ове зимске гуме.

   – Ма то ћу ја сама.

   – Ни говора. Какви би ми Турци били да пустимо жени да тегли те ствари на својим леђима. Не познајеш ти нас Турке.

 Наше су жене ту да брину о јелу, а не о делу. Ајде, Сеаде, хватај се посла.

   – Добра вам је то идеја. Ево не требамо прескакати, има мјеста за ходати.

   Цијело поподне брзо прође  и око пет сати јави се Мехмед.

   – Ми мислимо да смо све урадили. Де види има ли још посла?

   – Нема, нема. Које ли љепоте сада! Ормари, кревети, тросјед и  стол и столице, све састављено опет. А сада да направимо рачун.

   – Мислим да ти неће бити пуно ако нам сваком дадеш по стотину франака?

   – Каквих стотину!  Ево вам двије стотине сваком.

   – Не можемо толико узети, шта ће нам газда рећи?

   – Немојте му ни рећи. Узмите паре и још једном вам захваљујем комшије моје.

    Ту се њих двојица насмијаше, поклонише се у знак захвалности и затворише врата иза себе.

                                     ГЛАВА II

    Кад је Ката погледала на сат, замисли се да ли да настави даље са поспремањем тих кутија и врећа или да прекине за данас. Одлучила је престати. Сутра је недјеља, празник је. Она ће онако затворена у својем стану, полако да свакој ствари нађе мјесто. Узела је топлу купку и кад осјети да јој се очне вјеђе склапају, изађе, увуче се у спаваћицу и леже. У тај кревет, у тај нови стан којег је тражила ето цијелу годину. Убрзо је и заспала. У сан јој дође слика како хода испод неког слапа, капљице воде се распршују около, а она се склања да не покисне. Куда ће онако мокра, наметну јој се питање. Па зна се, да хода по Канади, а иза ње остаје шум Ниагариних слапова. И тај шум постаде све јачи и она се пробуди. Провирила је кроз прозор и угледа сунце које обећава данас његов дан. То је развесели, узе своју скувану кафу и сједе на балкон. На ону столицу која се и заваљује и на којој је у старом стану упијала сунчане зраке. Гледа Ката у тај балконски бетон и не свиђа јој се изглед. Кад прође Ускрс, она ће до трговине да купи онај балконски тепих. Одабраће опет зелену боју, да јој се очи одмарају и да тако прикупља снагу за неко ново штиво које ће написати.

   Ускочила је након јутарње тоалете у фармерке и мајицу кратких рукава. У ту минуту се зачу звоно на вратима.

    Кад је врата отворила, изненађена зачу реченицу:

    – Can I help you, please? (Могу ли да вам помогнем)– на енглеском.

    – Wer bist du? (Ко си ти) - узврати протупитањем на њемачком добро се загледавши у младића црне коврчаве косе.

    – Ја сам Рифат, а ви сте Ката?– одговори на српском.

    – Ох, да, дијете моје, сада знам ко си! Уђи!

    – Смијем ли?

   – Моја су ти врата увијек отворена, и за тебе и твоју мајку. Боже, куд сте се изгубили? Прошло је јако пуно времена, а од вас ни гласа.

   – Прошло је тачно двадесет година.

   – Па како си ме пронашао? Извини, прескочи ове кутије, селим се. Дођи и сједи овдје. Хоћеш ли кафу?

   – Жедан сам, само воду ако имате. Слушам од малена како сте помогли мојој мајци и мени када нам је било најтеже. Мајка то не заборавља. Стално је говорила да скупља доларе да те, смијем ли ти тако рећи, обиђе.

Онда увијек искрсне неки нови издатак и тако из мјесеца у мјесец, из године у годину и ево прођоше двије деценије. Имам пријатеља Јанка, Србина из Обровца. Он ми је помогао да те нађемо у телефонској књизи. Рекао сам мајци, сада или никада. Кренуо сам на пут само са једном путном торбом. Дошао сам на адресу и остао без ријечи кад сам видио да је плочица на улазу празна. Онда сам отишао на киоск. Питао сам продавца да ли те зна. Објаснио ми је да си се јуче баш одселила и дао ми ову адресу. А ја сам јуче ту био. Ти си износила ствари из комбија. Зато сам одлучио да те данас посјетим.

   – Гдје ти је путна торба?

   – У хотелу, у овој твојој улици. Није далеко одавде. Ишао сам пјешке, рекох, до првог хотела.

   – Добро што си питао за мене у киоску.

   – Знао сам да си новинар и да купујеш сигурно новине тамо и да те трговац мора знати.

   – Ја бих ти предложила да одеш по торбу, а ја ћу дотле да нама спремим нешто за јело. Једеш ли свињетину? Хреновке?

   – Једем све,само ако имам што.

     Та реченица погоди Кату. Ко зна куда су и како кроз живот пролазили свих ових двадесет година, јесу ли били више гладни него сити. Младић се још није изјаснио шта је повод да он овако ненадано дође. Дјеловао је старије у својем наступу. Ваљда су га животне невоље натјерале да брзо одрасте. Гледала је Ката његове образе, округле са малим носићем и том косом чију би густину сваки младић пожелио. А ти, бијели, лијепо поредани зуби, који сјаје на његовом дјечачком лицу, као ниска од бисера. Да га човјек пригрли и не испушта из загрљаја.

    – Като, сигурно се питаш зашто сам сада к теби дошао?– упита кад се вратио.

    – Наслућујем.

    – Хоћу да ми испричаш све о мојем рођењу. Ама баш све. Нешто знам од мајке, али ми то сада као одраслом, смета. Мајка још увијек није дошла на ту границу да се отвори према мени. Рекла ми је једном приликом за тебе.

Плакала је и рекла да теби није хтјела нанијети бол. Чула је за твоје невоље због мене, због нас, који смо се нашли тада ту крај тебе. Писала ти је писма, али су се враћала. Писала је на поштански боx, није више знала тачно ни тај број. Није нам било лијепо, гадно се баш на нас скупило. Причај ми оно што ја не знам. Ја ћу онда теби испричати сав наш трновити пут до Америке. И како нам је тамо било све ове године. Мој школски другар се зове Јанко. Само се он са мном дружио. Од њега сам научио и језик. Вели он да је то српски језик и да нема бошњачког. Да је то измишљотина босанских националиста како би имали јачу државу.

   – А шта ти мајка на то каже?

   – Исто што и Јанко. Волим га јер ми често прича како његова модрозеленкаста ријека Зрмања баш крај његове куће улази у плаво Јадранско море. Како се ту рибе мријесте, како их је он са оцем ловио на штап и са обичном пецаљком.

   – Да ли живе тамо?

   – Не,  остали су без ичега. Кад је дошла Олуја, однијела их је собом у Србију. Тамо су чекали неког његовог брата од стрица да им пошаље гарантно писмо и тако смо се нашли у Америци. И не раздвајамо се више. Ми играмо и фудбал и кошарку на школском дворишту. И ту смо сложни. Кад се ђаци окупе и направе групе, нас двојица смо увијек у истој. Тако нам је и побједа слађа.

   – Почео си причати, причај даље.

   – Не, не могу. Свашта би ту лупетао глупости и нешто што би тебе замарало. Причај ми ти о нама. Па ћу ти ја на крају.

   Привукао је себи тањир на коме су стајале двије хреновке и два кувана јаја. Узео је комад хљеба у руке чудећи се како је мекан и како је састављен од лоптица. Такво нешто нигдје  није видио у Америци.

   – Хоћу да знам детаље о ономе што си у новинама писала.

   – Нисам ја све тамо написала. Има нешто што сам и сакрила од јавности.

   – Да ли је то везано за мене?

   – Да. Полако сине, испричаћу ти све што смо у новинама објавили. Морала сам нешто и прешутјети јер је била велика хајка. И велика истрага.

  – Од Швајцараца?

  – Да. Слушај.

                                  ГЛАВА III

   – Упознала сам Енису и ево како је она мени описала свој живот.

   – Радила сам у Загребу. Након неколико мјесеци  хрватског "Божићног Устава" Срби су масовно отпуштани са посла, а  кад су њих очистили из државних органа и предузећа, нас Муслимане је задесила иста судбина.

    Била сам подстанар и примала новце од Бироа за запошљавање. То је било толико мало да сам једва састајала крај са крајем. Зато одлучујем преко огласа тражити посао да спремам по кућама. Била сам код угледне загребачке породице све до тог кобног дана, када ми је хрватски војник бануо на врата. Ухапсили су ме. Одвели су ме у неку велику зграду која је служила као  касарна за стране плаћенике који су се борили у хрватској војсци. Било је ту Пакистанаца, Бангладешана, Курда, црнаца и других тамнопутих војника, без иједног бијелца. Поред мене је ту било још Босанки које су ловали по Загребу да би се на нама сексуално иживљавали. Било је страшно. Понижавајуће! Пружале смо отпор. Па су прибјегли методи, да један силује, а двојица ти стоје поред главе са испруженим пушкама како би нас обесхрабрили. Ја сам била додјељена Пакистанцима. Крезуби, неопрани са погледима од који ти се кожа јежи. Давали су нам по окрајак хљеба, шољу млијека или чаја. Неки пут смо одбијале храну. Биле смо потпуно излуђене. Знале смо сатима буљити у зид, у под, не проговарајући ни ријечи. Дању још некако, а ноћу је било неиздржљиво.

   Једног дана на вратима се појавио он. Имао је плаву капицу на глави. Та ме боја толико привукла да му се нисам хтјела опирати. Замишљала сам да је он анђео који  ме је дошао извући из овога џехенема. И нисам се преварила. Кад је завршио своју сексуалну радњу, помилио ме по коси. Ја онако очајна, прихватим његову руку и не испуштам је из своје. Он се истргне и одлази. Ја бризнем у плач. Лежим на тој струњачи на којој су некад скакала школска дјеца. Преврћем се по њој и одједном осјетим опет ону руку. Топлу, да топлија не може бити. Он ме изводи одатле. Они војници не обраћају пажњу на мене и њега и ми одлазимо ван те касерне.

Улазимо у трамвај  и ја гледам све те људе, те путнике који знају куда путују. Само ја не знам. Видим да град нестаје, да улазимо на задњу станицу. На ремизу, гдје се трамвај окреће. Ни двије стотине корака одатле, улазимо у један стан. Он откључава. Унутра све уређено  као у салону. На нашем језику ми објашњава да ћу ту бити заштићена. И да ће он долазити и доносити ми храну. То је учинио само првих пар дана без даљње жеље да ме жели у кревету. Ту виђам и власника стана. Сваки дан долази и нешто провјерава. И тако прође мјесец дана. Ја осјећам гађење према храни и знам  да сам затруднила. А с ким?

Покушавам се сабрати, колико их је било и који дан нада мном и када је оно била средина циклуса. Одлазим и до полиције. Тражим документа. Имам још нешто новаца што ми овај са плавом капицом остави. Па се охрабри. Одлазим у Петрову клинику. Тражим од гинеколога да изврши абортус. Он, онако зализан и ћелав, без устручавања ми вели, да ће ме то коштати три хиљаде марака. Ја га гласно опсујем. Идем онако беспомоћна и лутам по граду. Видим испред једне зграде гомилу људи, највише жена. Стајем и ја  у ред. Кажу, шаљу нас жене на Јадран. И тако аутобус крену из Загреба према мору. Био је то конвој Црвеног крижа Хрватске у једном од њих и ја.

   Почела је туристичка сезона. Морала сам сада са другим мушкарцима лећи у кревет. На памети ми је само био абортус. Да се ријешим нежељене трудноће, да нестане мучнина и повраћање. Свако вече ходам около, мувам се око сваког човјека који ми личи на странца. Ја овако витког тијела обилазим око Нијемаца. Они имају дебеле жене, па можда ме Нијемац пожели. Мало сам новаца скупила, рат је, нема ни туриста. Тако сазнајем да иду аутобуси за Трст и Швајцарску. Иду из Карловца. Али до њега треба стићи, а како? Одлазим на мјесто одакле  крећу. И сједам на сједало тик до возача. Долазим у Карловац. И на истој станици сатима чекам са другим женама аутобус за Швајцарску који се коначно појави.

   На швајцарској граници нас дочекује једна дјевојка из Царитаса која се презивала Војводић. Лијепо нас је дочекала, говорила наш језик. Савјетовала нам је како да се понашамо и коме се можемо обратити ако нам буде требала каква помоћ. Питала сам је како бих могла доћи до гинеколога. Објаснила ми је да у сваком граду има Кантонална болница и да се ту обратим за сваки нерјешиви проблем. А мени је та трудноћа. Неки наши из групе навалише на дјевојку питајући је шта је по националности. Рече нам да јој је отац  Црногорац, а мајка Српкиња. Онда почеше псовати је, пљувати, игнорисати. Ту се нашао и њен шеф који је објашњавао тој нашој руљи да је она добар радник, да је она ту рођена и да је нико не смије дирати.

  Тако смо стигли до Басела. Ту нас раздвојише. Једни остају, а други иду у Аарау. Ја сам ту са другом групом. Кад сам се смјестила, одлазим у Кантоналну болницу. Ту сам срела једну чистачицу коју сам по изгледу препознала да је наша. Питам је за абортус. Она ме одводи до медицинске сестре. Ова наша ми превађа да је у овој конзервативној земљи абортус законом забрањен.

Ја потиштена и враћам се назад у бараке. У баракама је загушљиво, неподношљиво. Август је, омара која смара, смјештај лош. Барака без вентилације, температура преко четрдесет степени. Унутра вруће, вани вруће, муке од трудноће. Ту нам долазе швајцарски новинари. Досађују од јутра до мрака, до сутра.  Жене се буне. Онда ту долази неки Хакија из Оберкулма и распитује се о својој родбини. Ту се међу нама нашла и једна висока жена, поцрнила од сунца, вели да је била на Рабу и да је жена једног политичара. Ту опет одвајање, одлази нас двадесетак. Она није више са нама. На жељезничкој станици у Аарау нас дочекују неки Албанци, нуде нам сендвиче, трпају их дјеци у руке. Швајцарска телевизија све снима. Возимо се до Цириха. Ту опет телевизија. Снимају.

Нама дају упутства да ништа не говоримо, да млатарамо рукама, али да дижемо ларму на нашем језику. Улазимо у воз за Тицино. Сједимо са седмеро дјеце која су са нама и која побјегоше матерама у крило. Наилази и кондуктер. Тражи карте, а ми их немамо. Расправља се. Кондуктер нас истјерује  из воза у Беллинзони. Врућина, дјеца плачу, траже воде јер су жедни. Враћамо се назад и распршимо се у три правца. Ја се смјештам у другу средину. Опет обилазим болнице и тражим гдје бих могла да абортирам. Ту упознајем Неђу и Милицу, наше људе из Брчког, који нас обилазе, доносе питу сирницу и крумпирушу. Њима се повјеравам и тражим да ме ријеше проблема. Ту ме упознају са сестром Смиљом, Личанком са Плитвичких језера. Она ме одводи гинекологу и психијатру.

   – Какак је био наслов  тој причи?

   – Исповијед (зло) употребљених жена

   – Причај даље.

   – Нећу даље о Ениси. Наставак је интересантан. Настављам ти даље о Вахиди.

   – Почетком 1992.године била сам у Загребу код својих рођака. Остала сам без посла па сам ишла од једних до других. Да једнима не будем на терету. Шетајући једног дана по Зрињевцу, угледам групу тамнопутих младића у униформама УНПРОФОРа. Знајући енглески, ступих са њима у разговор. Рекли су ми да су из француске неке колонијалне земље са Сјевера Африке. Друге вечери је била полицијска рација. Купили су жене за проституцију у касарни. Хтјели су и мене, али су ме ти младићи спасили јер сам са једним шетала парком. У знак захвалности прихватам њихов позив и одлазимо у хотел. Тамо смо се лијепо забављали. Један од њих ми се посебно свидио па сам с њим отишла у кревет. Виђала сам се с њим још неколико идућих дана, а потом је некако прекомандован негдје  према Книну. То ми је рекао његов друг који се с нама дружио. Започела сам тада љубавну везу са њим. Био је великодушан, плаћао пиће, јело, водио ме у ресторане и све то доларима плаћао. Тако сам с њим била први пут и у хотелу Интерконтиненталу. Сјели смо за стол и наручили пиће. Око нас је било пијаних људи. Један са сусједног стола је устао и почео ме штипати. Мој је момак скочио, за мало да дође до тучњаве. Касније ми је објаснио да је то био неки пијани новинар неке стране агенције који на енглеском тако пијан пише за енглеске новине.

   У љето су момци УНПРОФОРа отишли на одмор негдје на Јадранско море. Остала сам сама и трудна. Чула сам на хрватском радију да се спрема један конвој Босанаца за Швајцарску. Јављам се у сабирни центар и Карловац и ускоро стижен у кантон Ст.Галлен. Тих дана ту долази и Бабо ( Фикрет Абдић,члан Предсједништва Б и Х). Објаснио нам је циљеве борбе и начин дјеловања. Предлагао је да ми избјеглице из Швајцарске, Њемачке и Аустрије идемо у Барцелону гдје се одржавала Олимпијада и тамо протествујемо како би на себе скренули пажњу. Због револта  групе избјеглица из Аарауа нисмо се могли организовати гдје нам је неслога избила у први план. Нисмо схваћали шта има затварање сарајевског аеродрома са нама. Смијали смо се швајцарским властима јер су Баби дали визу као да је музичар. Упитали смо га гдје ће његов бенд свирати да дођемо на музику? У том периоду упознала сам многе наше Муслимане из Санџака и Албанце. Они су ми омогућили да радим у неколико ресторана на црно од Ст.Галлена до Wохлена у кантону Ааргау.

   Пошто сам била трудна, родица и њен муж ме покушавају осигурати код Кранкенкассе. Ти људи су били јако недоказани, никако да им објаснимо ситуацију. Тврдили су да се могу осигурати прије трудноће, а не за вријеме трајање трудноће.

   – Да ли ти њихови закони и данас вриједе – радознало упита Рифат.

   – Да. Овдје се планира трудноћа. Не можеш са трудноћом ни запослити.

   – Де, причај о трећој жени.

   – Ево ти Садете, слушај њен случај.

   – У прољеће 1992.године становала сам у Босанском Броду, а радила  у Славонском Броду. Кад су почеле борбе око Саве, ухватили су ме хрватски војници са неколико Српкиња. Чекала сам аутобус на станици. Била сам лијепо обучена, нашминкана. Све друге су имале на себи димије, а ја једина била сам у сукњи. Одвели су ме у јавну кућу. Тамо сам служила хрватским територијалцима и страним плаћеницима за њихове сексуалне потребе. Ту су били Тамилци, Пакистанци, Курди и Бангледашани. Касније ту долазе и  Нијемци из Источне Њемачке. Иживљавали су се на мени као дивље звијери. Чинили су све шта су хтјели. И док сам беспомоћна гледала њихова лица која се грче, док стењу и уздишу, размишљала сам о бравару Миши који је откључао врата берлинског зида и пустио звијери из кавеза.

   Пошто су се борбе између Хрвата и Срба на Сави распламсале, често су биле оглашаване зрачне опасности. У таквим приликама људи су трчали према склоништима. Била је ту трка и општи метеж. Ја сам жарко жељела да је једна бомба падне на зграду у којој сам ја и да ми тако прекрати муке. Искористила сам једну такву прилику и успјела преко Саве стићи у Босну. Понијела сам пасош као једини спас и цијело вријеме га чувала као око у глави. Ускоро сам се нашла у једном селу код Оџака. Ту сам успјела набавити димије јер сам се увјерила  још за вријеме мојег  хапшења на станици да ме оне могу заштитити. Пребацујем се до једног села близу Брчког пјешке и трактором. У то село сам стигла у тракторској приколици са још десетак жена. Међу нама је била и једна дјевојчица око  петнаест година по мојој процјени. Била је обучена  у фармерке и уску памучну уску мајицу тако да су јој се

груди истицале. Заустављају нас неки необријани војници у шареним униформама какве се у Босни  носе.  Сјетила сам се како сам прошла у Славонском Броду када сам била слично обучена, као она сада. Уплаших се ја за њу.

    Нажалост, мој страх и моје слутње биле су оправдане.

Извели су нас из приколице са упереним пушкама и смјестише нас у хладовину неке шупе. Један од њих  долази и позива прстом ону дјевојчицу и одводи је у другу просторију шупе. Између њих и нас су даске прилично размакнуте тако да се може скоро све видјети, али не посве јасно. Али се зато све чује па и најмањи шум. Оргијање је почело. Било је десет сати ујутро. Њих тројица су били са њом, а двојица су нас чували. Из куће домаћина изнијели су сандук пива и пили су. Онај што ју је  одвео од нас брутално ју је силовао. Она се опирала, плакала и молила да то не чини. Њени крици су нам парали уши. Жалила сам је, жељела сам јој помоћи, али нисам могла. У том тренутку сам се сјетила ужаса кроз које сам и сама прошла.

На крају је избацио дјевојчицу ван, потпуно голу. Згледале смо се и махинално пипале по себи тражећи неки комад одјеће да јој дамо. Ништа на себи нисмо вишка имале. Дјевојчица је схватила наше погледе, захвално нас погледала својим уплашеним очима, прекстила се, рекавши:

   – Свети Саво, помози!

 Разбојник који ју је силовао, све је чуо и видио  јер јој је стајао иза леђа. Након њених ријечи, пресјекао ју је рафалом. Пала је јадница лицем у прашину. А тај рафал нам је ранио душу, мени поготово. Осјећала сам се кривом што јој нисам дала своје димије још док смо биле у приколици. Јер, ако сам ја већ страдала не имавши их у Славонском Броду, она их је могла имати и данас би била спашена. Након тога долази друга војска у сиво маслинастим униформама, мајица са кратким рукавима, уредно обријаних. Међу нама неко утврди да су то српски добровољци. Они нас тјерају у Брчко. Из Брчког долазим до Новог Сада. Тамо сам била у прихватилишту Црвеног крста  Србије. Рекоше нам да постоје људи који Босанце одвозе аутобусима у иностранство, а да нам људи у Црвеном крсту могу средити потребне папире.

   Пошто се ти људи нису појавили, одлазим у Сомбор  јер сам чула да се одавде лакше може отићи. И заиста, већ сутрадан сам имала аутобус за Швајцарску. Аутобус је био пун босанских Муслимана који су се као избјеглице налазили у Војводини. То је иначе, једини и најкраћи пут за Западну Европу. Платили смо свако по  три стотине марака за пут. Стижем у Швајцарску и пријављујем се као избјеглица. Добивам помоћ од тринаест франака на дан као избјеглица.

   Знала сам да сам трудна, али тада нисам мислила о абортусу јер сам морала спашавати главу. Кад сам се мало привикла на нову средину, почеле су психичке трауме. Кад год сам сјела или легла, дијете ми се у утроби мицало. Шетала сам нервозно по соби  и сјећала се свих проживљених страхота. Морала сам се обратити психијатру  и узимати лијекове за смирење. Примиче се дан порода. Прочитала сам у тв програму да ће бити директан пријенос литургије жртвама преко швајцарске телевизије. Распитала сам се гдје је та црква надајући се да ћу тамо пронаћи доктора који говори наш језик.

   – И јеси ли успјела наћи Србина? И зашто Србина?

   – Лијепо су ме примили у Војводини, зато сам тражила Србина. Са Хрватима сам имала лоше искуство. Од мојих Муслимана нисам ни тражила помоћ. Они би ме исмијавали да рађам копиле јер сам неудата. Иначе сам цијело вријеме скривала трудноћу. Сјетила сам се њемачког канцелара Валтера Шела који је усвојио дијете, а ја сам своје хтјела однијети " тати Геншеру". Чула сам да има још оваквих трудноћа од плаћеника и да се жене налазе у Швајцарској.

   – То сам ти сада цитирала Садету. Стрпи се још мало, да чујеш Фатиму и даљњи ток догађаја.

   – Живјела сам у Сарајеву до љета 1992.године. Напустила сам га тек онда  кад и други грађани јер су се сукоби проширили на цијели град. Лично сам била неутрална и мислила сам да политичари намјерно шире фрку међу рајом. Када су се моји сусједи Јевреји од мене опраштали, видјела сам да је шејтан однио шалу. Знала сам да Јевреји имају осјећај за опасност и три ноћи касније нисам могла заспати. Одлучила сам и ја за њима бјежати у Београд. Пријавила сам се тамо у Комесаријат за избјеглице. Они су ми дали смјештај. Остала сам тамо неколико мјесеци. Може вам изгледати чудно, али сам ту схватила све страхоте рата.

На улицама сам сретала младиће без руку, ногу, без ока, унакаженог лица, са штакама тако да сам у једном моменту помислила да ту наш Кусто снима  филм. Таква ситуација је у Београду, а ја покушавам сазнати како је са мојима који су остали у Сарајеву. Све ме је то јако потресло. Ступам у контакт са пријевозницима који возе у иностранство. Одлазим најприје у Аустрију. Познаници ме савјетују да идем у Швајцарску јер је тамо за нас најбоље. У току је приказивање силованих муслиманки из Сарајева па ми ови из СДА организују одлазак тамо.

     – То ти је била дијете моје исповијед жене коју су касније злоупотријебили. Као и остале  и што ћеш сам закључити кад чујеш наставак приче.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: