детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

НА ПРВИ ПОГЛЕД

Имају на улици испред моје зграде три клупе, трошне и заклоњене наднесеним крошњама. На првој најчешће сједи један Украјинац, мој комшија, четрдесетогодишњак, буцмаст, с лицем дјечака. Пуши кубанске цигаре, записује  нешто у блок за скицирање и смјешка се. Он станује у стану изнад мог. Слуша гласно вијести на украјинском и с времена на вријеме извјеси огромну украјинску заставу која застире и врх мог прозора. Онда га највјероватније неко упозори да је то забрањено, па је склони, али сљедећег дана, кад га ухвати национални понос и понесу дубоке емоције, он је изнова извјеси. Остатак времена, слободног, којег изгледа има на претек, проводи на тој клупи.

На другој клупи сједи један мој други комшија. Не знам на којем спрату станује, али сам га запазио јер се и он непрекидно смјешка. Али болећиво, као да је под сталним дејством марихуане или лексилијума. Носи увијек сунчане наочаре златних оквира и држи покрај себе неки газирани сок. Севен ап или џинџер ејл. Не ради ништа. Буљи у празно и отпија с времена на вријеме гутљаје из пластичне флаше од пола литра.

На трећој клупи се посјетиоци мијењају. Она нема сталног госта који је запосједа у исто вријеме.

Ево, данас, у предвечерје, видим на њој старицу неодређене старосне доби. Одјевена је у црну одјећу, сједни погнута и надимљена над нечим. Испред ње је ходаљка. Паркирана са помоћним сједиштем окренутим према напријед, тако да се старица користи стражњим дијелом са ручкама и дугуљастом корпицом као подметачем. Старица пуши, Одбија кратке димове. С времена на вријеме подигне незнатно главу увис, као да размишља о нечему.

Пада ми на ум прича Достојевског Стогодишњакиња и обливају ме неке топле емоције за старицу. Да ли је сама? Има ли унуке, неки род овдје у великом граду? Како је дошла  до клупе уз помоћ ходаљке грбавим и неравним цестама и израњављеним тротоарима Торонта. Запутиће се након овог кратког предаха на клупи према свом стану. Већ је предвечерје. Стићи до своје зграде. Ући ће у  лифт. Ступити потом  у празан стан. Прећи точковима ходаљке преко повисоког прага. Незнатно усправити погрбљена леђа и упалити свјетло. Отићи уз помоћ ходаљке до фрижидера. Извадити шерпицу с ријетком чорбом од јуче. Подгријати је на шпорету на којем ради само једна рингла. Удробити пола кришке отврдлог бијелог хљеба од јуче  и појести је помоћу шкљоцаве протезе која је већ одавно прерасла усахле десни...

Замишљам тако бакин живот и завлачим руку у џеп. Даћу јој десет долара, слично јунакињи из Достојевскијеве приповијетке, која је старици од сто четири године дала пет копејки да купи земичку у некој пекари на Невском проспекту. Можда ћу је и приупитати има ли унуке, да ли је сама? Проговорићу с њом неколико реченица, тек да помисли да је неком важна, да неког интересује њен живот.

А онда, примакавши се на десетак корака примјећујем да бака испред себе, на сталку ходаљке, држи наслаган свежањ срећки, да се наднијела над једну и да чакијицом струже сребрнасту фолију са тзв. "греб-греб" срећке државне лутрије. Ћејфи и густира. Оструже један број, па га гледа, одбоје кратак дим из цигарете, погледа начас у небо, као да се дошаптава с небеским силама, или призива срећу, па пређе на други.

Сада се налазим наспрам старице. Очи су јој свјетлуцају коцкарским сјајем, одражавају напрегнутост, благи занос и узбуђење. Старица ужива, густира и нада се. Тај ритуал изгледа већ траје, пошто јој испод ногу видим пет пикаваца с бијелим филтером. Јер и цигарете су дио ужитка.

Вадим руку из џепа с припремљеном десетицом. Чини ми се непримјереним да јој дајем новац. И размишљам како изгледа ништа није онако као што на се чини на први поглед. И кад ствари посматрамо из даљине. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: