детаљ слике: КРК Арт дизајн

УНИВЕРЗУМ У КРЕДИТУ

Тери је спретно подесио оно шта није ваљало са ваздушним филтером и Зорица је са олакшањем приметила да може слободније да дише. Тери је забринуто погледа. Климнула му је у знак да је добро. Па, боље него што је била пре пар минута. Од свих мисли које су је опседале последњих дана, изданак једне поносио се тиме што су развили невербалну комуникацију. Као прави венчани пар, иако му још увек није рекла „да”. Одговор би свакако био позитиван, да није место вереничког прстена добила најновију верзију буконаруквице.

„Љубави...”, привио ју је у загрљај. Скоро да се наљутила што јој је покварио илузију о непотребности говора међу њима. „Ово само одлаже ствар за једно пола сата. Не знам шта да радим.”

Дубоко је уздахнула. Неће плакати. Обећала је себи да ће бити хероина о каквима је читала у својим вољеним књигама. Ипак, није веровала себи да неће зајецати ако проговори, те се само привила још јаче уз Теријева јака плећа и затворила очи.

Ако треба да умре, помислила је, ово је савршено место за то.

Да само није било неколико зачкољица. Пловили су свемиром у комори која је скоро остала без ваздуха на броду који су отели пирати, коју Тери очајнички покушава да оспособи.

***

Све је почело, како то обично бива, једним страственим вођењем љубави. Откад су се укрцали на Ватрену стихију, то је једино што ваља у њиховој вези и око тога се обоје слажу.

Виртуелни стручњак за везе, ВезоФикс, је на Теријев упит развио теорију по којој парови који сувише времена проводе заједно одмах на почетку везе, неминовно запате синдром замора једно од другог. ВезоФикс је предлагао да се раздвоје на пар дана или, што би се модерније рекло, да направе паузу. Он, познат као андроид са не баш најбољим смислом за хумор, како је сазнао јуче, на тренутак је разматрао да пређе да спава у ормар. Са извесним оклевањем је закључио да је кауч у ономе што су звали дневном собом, био претрпан њеним стварима. Пошто је то разматрао наглас, почастила га је псовком и измарширала из собе.

„Па могла би понекад да поспремиш за собом!”, повикао је.

„А ти би могао да престанеш да крадеш!”

„Шта сам сад украо?”, прогунђао је, питајући се да ли је пронашла његово тајно скровиште.

„Моје срце”, шапнула је сама себи.

„А ти хрчеш!”, наставио је несвестан њеног расположења.

„А да се ти мало…”, био је запањен бујицом која је потекла са њених милих усана. Чак ни његов андроидски систем није био спреман на несвакидашње вулгарности. Поцрвенео је попут северњака на плажама ужареног Рачетитија.

Титанијумом ојачана врата су, уз једва чујан шум, склизнула раздвајајући их. Уздахнуо је. На кратко је разматрао ВезоФиксову теорију о паузи, пре него што ју је одбацио као будалаштину. Ипак, послао је шифру програма под широким снопом у свемир, надајући се да ће однекуд покупити унапређену верзију. У међувремену, мораће сам да поправи оно што не ваља у њиховој вези.

Ушао је у бродски претраживач и подесио курс ка Гапаку 7. Послао јој је виртуелне брошуре о месту одмора. Минут касније излетела је из собе, цичећи од весеља.

„Кад стижемо?”

„Само што нисмо”, обећао је.

Заказао је на седам дана у ексклузивном одмаралишту на седамнаестом спрату Гапакових прстенова. Младеначки апартман, базени на све стране и ружичасто небо.

Наградили су се стандардно страственим вођењем љубави на бродској конзоли, што их је скренуло са курса на пар сати.

***

Да би дошли до апартмана, морали су да се пријаве туристичком изданку чије је седиште било на планети. Ту би добили дозволу да уђу у апартман и виртуелни рецепционер би их распоредио сходно кредитној дубини њихових џепова. Зорица је веровала да су ти џепови бесконачно дубоки и нафатирани захваљујући ГалаБанк картици без лимита. Тери је, са своје стране, веровао да још увек није открила да је картица отказана и да он одавно допуњава средства радећи послиће са стране. А послићи са стране су били, кратко речено...

„Крађе? Бавиш се крађама?”, није се развикала само зато што није била сигурна да ли се он шали или не.

Сва је срећа била у томе, што до Гапакових прстенова нису ни стигли. Пресвукла се у цветни бикини, задржавши се да учита најновије наставке серијала на буконаруквицу. Он је обављао пар послића на планети, током којих је био замало ухваћен, што би му обезбедило бесконачно много времена за одмарање негде где би ружичасто небо могао да гледа само кроз решетке.

Пошто му се није милило да у томе ужива сам, побегао је што је брже могао, при том одвукавши изабраницу свог андроидског срца са собом, баш кад је приносила картицу ГалаБанке читачу. Читач је дигао узбуну, алармирајући органе реда, који су дошли веома брзо, јер су већ били Терију за петама. Већ је двапут погрешно скренуо кроз стаклене ходнике, опасно деконцентрисан њеним бикинијем и оним што се током трчања једва покривало истим.

„Не сад, објаснићу ти касније!”

Повукао ју је на отворену платформу брода, захвалан што је заборавила да је затвори. Јесте, стопут јој је рекао да ће им тако неко украсти брод, или ће, још горе, запатити слепог путника манијака, али тренутно је био превише захвалан да би се бунио. Такође, она је била превише љута да би могао безбедно да јој пребаци било шта.

У трку се сручио у капетанску столицу, мисаоно наредивши Ватреној стихији да се покрене са Гапака пре него што је претворе у старо гвожђе. Летелица се елегантно повиновала.

„Ово је било за длаку”, уздахнуо је и насмешио се. На пар светлосних година од орбиталне станице, брод се бацио у хиперсвемир, на непознату дестинацију. Ако су им органи реда и даље за петама, неће имати шта да прате, а док им покупе трагове честица по међусвемиру, они ће направити још три скока. Били су безбедни.

„Тери!”, вриснула је.

Окренуо се да се суочи са њом, кад му видокруг испуни цев омамљивача.

***

„Шта они заправо желе од тебе?”, упитала је.

„Не знам”, уздахнуо је.

Имао је непријатан осећај да проживљавају последње минуте, и иако из дубина свих девет нивоа умног рада није хтео ништа друго до да стргне цветни бикини са Зорице и да води љубав са њом као да им је то последња ствар у животу, неким чудом се савладао.

Скинуо је кошуљу са себе и пружио јој да се обуче.

Суочена са савршено извајаним мишићима свог скоро-па-вереника, заруменела се при помисли да би сад могли да воде љубав. Прихватила је кошуљу, накашљавши се.

„И даље сам љута на тебе.”

„Знам.”

***

Како то обично бива с пиратским дружинама, чланови су им разноврснији од планета чланица Санктуријанског Савеза. Тери је препознао хуманоида и мачкодлака у жучној свађи преко Синтовог рамена, док је овај прчкао нешто око бродске конзоле. Сурпула, не баш претерано мирољубиво створење, пипцима се извијала по таваници, једним делом себе у другој просторији. Лецнуо се, замишљајући количину слина коју ће морати да чисти за њом. Некад би баш волео да му Зорица помогне. Или да бар имају аутоматски чистач слина на броду.

Морф, кога су препознали по љубичастим очима, чекао их је на командном месту, што је била чисто симболична поза пошто до бродских команди нико није могао да приступи без Теријеве дозволе, који им је пак приступао мислима. Дивна предност тога што је андроид.

Морф покуша да проговори, али га позадинска бука деконцентриса.

„Могу ли да предложим стручност ВезоФикса?”, упита Тери.

„Тишина, бре!”, раздрао се морф, и свађа престаде. „Шта који мој ти има да предлажеш? Ја овде постављам питања!”

Зинуо је да му објасни шта може да уради са својим питањима, кад му Зорица завали лакат у ребра.

„Добро”, задовољан тишином, разведрио се. „Куда плови ова канта?”

„Нисам сигуран”, Тери одврати. „Задњи пут смо програмирали курс на помало неконвенционалан начин.”

Она му још једном завали лакат, при том поруменевши.

„Видим да вас боравак у комори нимало није смекшао”, морф их сумњичаво одмери.

„Ко сте ви и шта желите?”, упитала је, значајно погледавши свог љубљеног, као да му хоће рећи да се тако решавају те ситуације.

„Па да, наравно, како непристојно од нас што се нисмо представили”, морф испружи длан и пословно се рукова са њима. „Ми смо Бланови пирати, овде смо поводом крађе и прекорачења лимита ГалаБанк картице. Бојим се да ћемо вам зарачунати и камату, јер вас јуримо већ два парсека. Ништа лично.”

„Пирати? Крађа?”, није знала на кога првог да се издере.

За разлику од Терија, морф је направио грешку што се померио и тако задобио њену неподељену пажњу. „Какви црни пирати, па да ли сте ви нормални? Ко је још чуо да банке запошљавају пирате да јуре украдене картице? И камата? Зато што сте ви неспособни? Не пада ми на памет да плаћам још и то! Заправо, не пада ми на памет ништа да плаћам, све наплатите од оног дебелог маснождера што је остао на планети! Да ли вам је јасно?!”

На један дуг тренутак читав командни мост био је замрзнут у ишчекивању морфове реакције. Тери је касно завалио лакат у Зоричина ребра и сад је њега стрељела причаћемо-о-овоме-касније погледом.

Изненада, морф се насмеја.

„Е, овако се користе плућа, жгадијо!“, раздра се на своје пирате. „Следећи пут кад се посвађате, има овакав глас да користите! А не ту нешто да ми цичите око конзоле, мрш, бежи, макни се одатле!“

„Лако је њој дерати се из петних жила кад има одакле“, прогунђа човек, на шта се остали насмејаше.

Њу опет обли руменило, али јој у исто време би и драго што су приметили њене атрибуте, без да су отворено буљили. Можда нису могли да прочитају њен поглед, али су вибрације које је одашиљала биле и више него јасне. Пирати су се, не знајући зашто, нагло умирили.

„Драга”, Тери ће у пола гласа, „политика банке је да упошљава пирате. Тако то иде. Они су довољно бескрупулозни да узму дуговања, без обзира на стање дужника.”

„Ма немој! То није у реду.”

„Да се договоримо овако, сисата”, срдачно се осмехнуо вођа пирата. „Нећу вам наплатити ништа ако нам учините услугу. Штавише, заборавићемо да смо вас икада срели.”

„Коме ти сисата?”

„Заборавите да сте икада прихватили да кренете за нама, па ћемо попричати”, Тери је смањивао тензију.

„Пристаните да са нама обавите један уносан послић, без накнаде, а ми вам гарантујемо да ћемо у потеру за картицом кренути тек кад је ‘изгубите’”, изнео им је своју понуду.

„Шта?”, рекли су мачкодлак и Зорица у исто време.

„Договорено”, пристао је андроид, не обративши пажњу на протесте своје изабранице.

„Не док не чујем какав је то послић”, одрезала је.

„Лоша срећа, сисата, он је већ пристао, а само он нам и треба. Сад буди мирна да те не избацимо са брода. Па добро, бре, Тери, кућо стара, зар тако са школским другарима? Је л’ преко целог Универзума да те јурим? Дођи сад да се поздравимо како треба кад смо сви наши!“

„Е, да ме сатре вирус, ако сам очекивао тебе. Зар ниси на јужном Манирицијусу лешио трговце виргинијума?”

„Јесам, али досадило ми. А и недавно су измислили вештачки виргинијум. Рутински га направе за пар минута”, осмехнуо се наизглед равнодушно.

„Ццц, ништа им није свето. Шта ме јуриш, који мој, нема ни две недеље да сам марнуо картицу, нисмо је се ни науживали”, Тери ће док су се другарски грлили.

„Знаш боље од мене да је време у Универзуму релативно”, слегнуо је раменима. „Сад, казуј како се откључавају комуникације на овој канти, морам да јавим мојима иза да смо живи и здрави, пре него што нас разнесу у мајчину.”

Тери приђе да му покаже где је Синт до сад грешио, а да не ода мисаону повезаност са Стихијом.

Зорица их је одмерила својим најбољим убитачним погледом, прогунђала нешто на рачун мушкараца и одмарширала у оно што су називали дневном собом, да са кауча изабере шта ће обући. Један сурпулин пипак неприметно ју је пратио.

***

ГалаБанк картице посебне су из више разлога. Први, пре него што им се угради пратећи чип, је да се превозе необележеном летелицом која скроз личи на туристичку атракцију, осим што има више наоружаних и набилдованих туриста него на иједном другом броду, тако да за неупућене веома подсећају на геј крстарицу. Друга је да картице већ из трезора крећу до ГалаБанк експозитура потенцијално нафатиране до у бескрај, заштићене само шифром.

„Је л’ ме пратите до сада?”, питао је морф, цугајући ружичасто пиће за које је Зорица била сигурна да га они нису унели у Стихију.

Пре само пар дана била је спремна да спали ову металну канту која их је гурала кроз свемир са једног планетарног вашара на други, а сада је била љубоморна на посесивни однос који су пирати развили према броду.

Саопштили су им да га прате. Пуне картице, под шифром и под стражом.

„Е”, поентирао је морф, „само што они знају путању. Савршено им је познато где ће брод бити за пар дана. Само треба извесни андроид да провали шифру.”

„Али ту мора да има мали милион комбинација!”, побунио се Тери.

„Размишљај брзо, јер имаћеш тачно седамнаест минута од тренутка кад крочимо на брод. И”,наоштрио је осмех, „немој да оманеш. Не би ваљало да се нешто лоше деси сисатој.”

Изненада се осетивши као да је на свом старом послу, окружена шовинистима, хладно га је погледала.

„Ти си само љубоморан!”, брецнула се.

Зацерекао се на опаску и изашао из њихове собе, вероватно да види има ли још оног ружичастог пића негде. Врата су се за њим чујно затворила, што је значило да су пирати схватили како да их закључају. Тери није могао да их криви, јер шта је сигурно – сигурно је. Правио се да не примећује сурпулин пипак у ћошку док је размишљао. Она је у међувремену наставила разговор са унапређеном верзијом ВезоФикса, нешто око веза у присилним условима и кретенским крадљивим момком. Није могао ни њу да криви.

***

Два дана касније, више обнажена него што је икада сањала да буде пред непознатим људима и осталим свемирским чудацима, плакала је у комлинк уског снопа, објашњавајући капетану геј крстарице како су их пирати напали, напаствовали, и да су сад остављени јадни и незаштићени. Плесала је трепавицама онако како ју је Синт научио, за сваки случај избацивши још мало сисе.

У неком тренутку представе, схватила је да је могла да им исприча и о заседи која их чека ако наседну на њену причу, јер капетан, први официр и добар део посаде који је извиривао иза широких рамена ове двојице нису чули ниједну реч – били су заузети буљећи у њене сисе. Морфовски вођа пирата био је у праву.

„Ти си чудо једно од дистракције“, широко јој се осмехивао, показујући све оштре зубе одједном, што је очигледно био један од његових талената. „Затвори је у собу и пази на њу”, наредио је сурпули.

Пошла је мирно, само да би избегла да је сурпула дотакне пипцима. Чула је како под претњом оружјем воде Терија, и питала се да ли пирати заиста планирају да одрже свој део договора или су параноични. У собу ју је пратио један пипак, док је остатак прерасле љиге остао с друге стране врата.

Сачекала је двадесет откуцаја срца пре него што је узела лампу са ноћног сточића и затукла пипак у житку слинаву масу. А онда је села и смирено попричала са ВезоФиксом.

***

Питао је хоће ли добити оружје. Речено му је да се носи и да ћути. Те је стога Тери схватио да његов морфански другар из школских дана има кртицу на ГалаБанк крузеру.

Бродови су се спојили танким мостом, лампице су сијале и пиштале добрих пет минута, док се притисак у коморама изједначио. За то време, добио је респираторну маску. Обриси плана полако су му постајали јасни.

Пирати под маскама закорачили су наоружани до зуба у брод пун зелене измаглице и простртих мишићавих тела. Само је један од стражара са крузера стајао на ногама, са маском преко лица. Очи му блеснуше чудном златном бојом кад угледа капетана пирата.

Још један морф, помислио је. Дивно. И то један заљубљени морф, ако се он имало разумео у боје очију.

„Овуда”, позвала их је кртица. „Је л’ то он?”, поглед му испитивачки пређе преко Терија. „Покренуо сам програм за картице, да не губимо време.”

Тери се без речи осврнуо, тражећи камере. На почетку своје лоповске каријере изучавао је све врсте превара и крађа, схвативши да су оне најједноставније некад најбоље. Зграби и бежи, и остави што мање трагова за собом. Пирати су можда веровали да раде по том принципу, али стручњацима је чак и врста успављујућег гаса била велики траг. Он није планирао да остави и отисак свог гласа за случај да негде имају камере.

Међутим, кад је угледао програм који се величанствено пресијавао на три велика екрана на командном мосту, заборавио је све о правилима савршеног лоповлука. Аналитички део мозга и процесора већ су радили на проблему. Онај мали део мозга задужен за преживљавање приметио је изненађење у очима школског другара када се мисаоно повезао са бродом. Уз мало среће, завршиће пре него што пирати схвате шта се дешава.

***

„Нешто није у реду”, рекао је пет минута касније.

„Шта?”, зарежа капетан.

Није стигао да објасни, а сурпула је послала успаничене сигнале са Стихије у исто време када је мања екипа са пиратског брода јавила о доласку армаде претећег изгледа.

„Шта си то направио, све ти твоје споменем? Је л’ треба сви да погинемо?!”, урлао је морф пират.

„Ја? Што не питаш свог љубавника кад су га провалили и направили замку? Све ове картице су лажне!”, заурлао је Тери у одговор.

„Шта? Немогуће!”, заурлао је бивши службеник ГалаБанке.

У том тренутку сви аларми са крузера су одлучили да се огласе.

„Мрдај дупе, Тери!”, Зоричин глас појачан педесет пута надјачао је пиштави крешендо, и Тери потрча.

Пирати се осврнуше за непријатељима, који су ипак били пар светлосних година далеко, и при том успоравали да не би од њих направили кашу. Нико није желео да их службеници ГалаБанке ухвате живе.

„Банка њега жели!”, заурла морф, циљајући Терија. Изгледа није имао проблема да се сети првобитне мисије за коју га је Банка унајмила. Другари га нису чули, али су видели у кога циља па су и они подигли оружје.

„Не!”, заљубљени морф је узалуд повикао упозорење.

Свако ко је додиривао оружје срушио се погођен струјним ударом.

Када је армада ГалаБанке осетила да се задовољавајуће паркирала, неко је некоме у бирократским дубинама поднео извештај о два непомична брода, броју живих и повређених, и питао за даља наређења. Неко је негде некоме наредио да све преживеле и мртве спакују у исту кутију и одвезу на тајно место за испитивање. Бродови да се униште, запис о пукотини у обезбеђењу при транспорту уништити. Што се надређених ГалаБанке тиче, сви су били криви док се не докаже супротно. Сви ће и остати криви, јер ГалаБанка је непогрешива и нико никад није чуо да је икада изгубила иједан товар картица.

***

Лежали су на каучу, загрљени. Сва њена гардероба била је разбацана по поду, једна кошуља је висила са ормара који је и даље мање-више био празан, али никога више није било брига за то.

Најновија верзија ВезоФикса пуштала им је урођеничку музику са Весаријана, док су сатима жестоко водили љубав. ВезоФикс се за то време правио да не снима, из више углова.

„Имао сам план”, коначно се огласио.

„И како је то прошло?”, мазно је упитала.

Насмејао се. Кад је побегао са крузера, прва мисао била му је да се лансирају у мајчину далеко од армаде, а затим у најзабаченији део Универзума где ГалаБанк још није пружила пипке. Друга мисао му је била да изљуби Зорицу. Једна мисао водила је другој, и наравно... нису стали само на пољупцу.

„Планирао сам да приступим крузеровим комуникацијама и позовем помоћ. У међувремену бих смислио како да не будемо присутни кад помоћ дође. А који је био твој план?”

„ВезоФикс је био подешен да преко широког снопа комуницира са околином испод радара, па смо попричали и он је послао поруку уназад кроз време”, задовољно се извила.

Задивљено је звизнуо. Да није сматрао да је програм хрпа популаристичких глупости, можда би се и сам сетио тога.

„А шта се пиратима десило на крузеру?”, упитао је радознало.

„ВезоФикс ми је објаснио... чек да се сетим. Изгледа, кад су се укључили аларми, да је покренут безбедносни поступак против сваког ко носи оружје и има намеру да га употреби. Ударила их је струја, у преводу.”

„Аха. ВезоФикс се баш унапредио”, замишљено је рекао.

„Немаш појма колико.”

Њена унапређена буконаруквица и популарни саветник за везе у свемирским просторима, остварили су занимљиву конекцију која јој је омогућила да издаје видео књиге. Процес који је водио изласку прве књиге био је покренут. Имала је сате и сате снимака експлицитног садржаја, а планирала је макар тридесетак поглавља пратећег садржаја. Њен виртуелни агент уверавао ју је да ће на књизи такве врсте зарадити милионе.

Сачекаће погодан тренутак да каже Терију да никад више неће морати да краде.

ИЛУСТРАЦИЈА: Иван Ивановић, медијски техничар. Ради као компјутерски аниматор и илустратор. Живи у Солину.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: