детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Први део можете прочитати ОВДЕ.

 МАЛИ УНПРОФОРАЦ

ГЛАВА IV

    Около барака постављене клупе у избјегличком смјештају на граници града Аарауа и Сухра. Поред велике дворане и постављених струњача и мадраца, ту је и приручна кухиња. Ту су жене направиле распоред кувања.

Предност су дале женама са дјецом. И њих има десетак међу стотињак жена, различитог узраста. Али су сви још малени, нису ни за школу дорасли. Стигли су у два аутобуса, онако у дроњцима. Њих је прве примјетио  Неђо и Милица који су, видјевши их као избјеглице на телевизији, дошли са играчкама од своје дјеце. Да их обрадују, да им се уплашено и озбиљно лице развуче у осмијех, онај дјечји којем се и одрасли веселе.

   А Неђо, власник бироа за пружање правних услуга, знао је како придобити повјерење.  Свако вече са омотима пите улазио је у  тај простор са осмијехом на уснама.

  Сваки разговор водио је врло пажљиво, да те жене не увриједи, али да сазна и понеку њихову тајну. Чудио се како у гомили стају пред тв камере швајцарских телевизија. Водитељи новинари најављују сензацију: то су све силоване Муслиманке из Босне. Оне све изјављују да су починиоци Срби. Те вијести новинари поткрепљују изјавама предсједника Комисије за људска права УН Тадеусза Мазоwиецког. Вијести са телевизије пуне ступце свих новина.  Расте знатижеља, расте саосјећање са жртвама.

   Неђо прича беспосленим женама како он зна која је мува женска, а која мушка. Женска је на огледалу, а мушка на грлићу флаше. Појављује се смијешак. Онда пита све те жене да ли  знају док ту сједе, шта  су и кога представљају. Кад има он каже да је то Министарство туђих послова, жене се смију, гласно па све гласније.

   – Знате ли ви жене да је Адам био Босанац? Ко би други стајао поред голе Еве и јео јабуку.

Опет смијех.

   – Шетају Мујо и Фата, кад ће Фата: Ћуј Мујо, мислим да сам оставила укључену пећ.

   –Дај бона Фато, ниси ништа скувала има већ двије године.

Опет смијех.

  – Босанац пита оца шта да радимо, Сеја нам се удала за женско?

  – Јебаћемо зета – одговара отац.

Опет смијех.

  – Гинеколози су чудна бића. Тамо гдје остали траже задовољство, они траже проблем.

И тад све занијемише. Нема смијеха.

  – Пита Фата УНПРОФОР војника да ли има сиду?

 Кад чу да нема, она му одговори да је сад доби.

Мук и тишина.

   –Мало црнче у вртићу се игра и пита га одгајитељица:

Да ли ти волиш бијелу дјецу?

   – Ја сам добро дијете, једем све.

Умјесто смијеха, диже се једна жена  и заповиједи:

   - Иди ти одакле си и дошао. Не разумијемо твоје вицеве.

   Чим је дошао кући, позвао је Кату.

    – Ајде бона дођи к нама на кафу.

    Ката се брзо обукла, сјела на бицикл и дође тим својим пријатељима. Он Србин, она Хрватица.  Мјешани брак гдје се не осјети никаква напетост. И гдје се за националност не пита. Онако како Милица, Неђина жена каже да овдје у њиховом стану не станује мржња већ љубав и слога.

   – Като, гледаш ли ти телевизију?

   – Гледам.

   – Гледаш ли ти ове наше Босанке, како се надмећу која ће бити више силована.

   – Мене чуди овај Пољак Мазоwиецки. Како се у тешким условима рата може на брзину прикупити толика грађа и докази? Он изјављује данас да је силовано тридесет хиљада Муслиманки. Починиоци су Срби. Можда је бројка већа?

Можда мања? Можда је силовано више Хрватица или Српкиња него Муслиманки? Јесу ли се приликом борбених дејстава припадници борбених формација преоблачили у туђе униформе? У овом рату све је могуће, поготово међу људима који иако зараћени говоре истим језиком, имају исту боју коже па и менталитет!

   – Знаш ли ти шта ја са женом дискутујем: колико је њих трудних? Немогуће је да ни једна није остала трудна. Слутим да међу овима има таквих. Причао сам вицеве и оне су се испочетка смијале и смијале. Рањена душа се не може тако слатко смијати. Кад сам се дотакао тих Плавих шљемова и црнаца, смијех је нестао. Морам ти рећи и ово: прекјуче нам је била Љиља. Донијела нам вијест да једна од ових Муслиманки ју је питала гдје може извршити абортус? Зато сам измислио оне вицеве да видим има ту ватре, кад већ оне ложе ватру, па има дима, којег ја видим.

    – Шта мислиш да је нека трудна и са војником УН-а?

    – Они су тамо младићи, здрави, сигурно да им треба женска.  Оскудица је. Нема новца. А они имају доларе и марке. За ситну лову хоће да се олакшају. Која женска не би зарадила мало пара?

    – Како да то сазнамо?

    – Имам идеју: хајде да ја тебе тамо представим као медицинску сестру. Да им дођеш са слушалицама и апаратом за мјерење притиска. На то падају сви, млади и стари. Па их мало пропитај и начни тему о абортусу. Да видимо јесу ли трудне и с ким?

   – Али ја нећу да знају моје право име. И одакле сам.

   – Смислићемо нешто. У праву си, питаће те, одакле си.

   – Морамо се држати Хрватске.

   – Да, говор те може издати.  Да смислимо нешто што је познато, а не смију знати да си Српкиња.

   – Имам идеју. Ја ћу бити сестра Смиља са Плитвица. Оне о Лици немају појма, а ово што слушају борбе по Хрватској чују и извјештаје са личких бојишта.

   – Идем и ја с тобом, мене већ знају – понуди се Милица.

    Тако је пао план за идући дан. У предвечерје ће њих двије да се појаве пред баракама. Милица ће испећи пун плех пите сирнице, а Ката ће донијети воћне сокове. Да их обрадују  са витаминима и неопходним минералима за здрав организам.

  – Па к врагу! И ја сам некакав војник био! Основно правило у политици и рату је како надмудрити другог. Ако буду постављале питање новца, реци им нека рачунају на нас. Брже ће се отворити. Знаш Като, ово ти сада кажем, ако оне и медији успију, остаћемо ми Срби силоватељи у очима свијета. Силовања има, то је сигурно, али не у том броју. Морамо наћи бар један примјер рађања дјетета друге расе. То би био пун погодак. А њушим да сам на добром трагу. Знаш ли ти шта мораш сазнати? Датум задње периоде, да сазнамо датум порода. Па да ти то објавиш у нашим новинама, овим твојим ратним. Њих читају сви јер пише да је НОВА РИЈЕЧ ратно издање. И ово пролази: WАР ЕДИТИОН, на енглеском. Видим ту мат лажима, да се шаховски изразим.

   Размишљала је Ката о овим Неђиним ријечима цијелу ноћ. Сан никако да наиђе. Тешке мисли од јутрос. Зна да је пред њом тежак задатак. Она је ту са пером у руци, а њени  са пушком у руци на бранику огњишта. Јави се и стрепња, хоће ли успјети у тој својој намјери да докаже неку другу истину коју тек треба да открије. Онда се сјети најмлађег брата. Он је на првој борбеној линији, у шумарку иза куће, у рову којег су укопали да неки залутали метак се не зарије у братово ткиво, у станичје његовог бића гдје ће крвца да прокључа и исцури. Туга је преплави, устаје и пали жуту воштаницу, да пламичак свијеће обасја собу гдје она види Синишин и Баћин лик. Та два још голобрада младића  из исте улице одоше у небески рај. Осташе им уплакане мајке, тугује Кордун за својим војницима чији дум дум меци разнесоше њихову утробу.

   Пали Ката тамјан, изговара молитву шапатом, да зидови не чују и разазнају те ријечи тражећи дух Господњи. Да се њему покори, да истраје у времену који је пред њом. Та ријеч истрајност  тражи од ње пуно одрицања којим би се отјерале зле силе. Да њено хтијење уђе у у ту таму зла, у мржњу и себичност, у лаж коју тако те жене просипају из дана у дан. Сликају се "силоване" без страха да ће управо та тв слика бити и доказ. Доказ невиности тих голобрадих младића  који из нужда узеше пушку у руке.  Да зауставе туђу војску саткану од истих таквих младића који продиру до огњишта која се бране. Један комад земље на чије право  посједа  полажу двије зараћене војске.

ГЛАВА V

Треба доћи до истине која је прекривена гомилом лажи, би мисао која је продрла дубоко у мождане Катине вијуге. Мора заградити мисаони ток, мора ући тим женама под кожу да се отворе, и схвате да су пропагандно ратно оружје.

   Предвече се састала са Милицом и њих двије кренуше у тај привремени азилантски смјештај.  Доконе жене одмах је упиташе гдје јој је муж и зашто их данас остави без вица о Муји и Фати.

   – Ево сам вам довела медицинску сестру да вам она мало послуша срце и плућа. Много пушите и много кафе пијете. Па смо се договориле да вам измјери притисак и пулс.  А наша Смиља зна и по неки виц. Ајде им реци бар један Смиљо!

   – Дођем кући, прича Фата, кад оно Мујо кафенише са комшиницом. Ја се жива поједе, не знам да ли сам поранила или закаснила?

 Жене се са клупе дигоше, запљескаше и траже бар још један.

   – Жено, спаваш ли?– упита Мујо Фату.

   – Затворила сам очи на мах, путујем.

   – Хрчеш!

   – Ма то ја трактором путујем.

  Смијех се проломи, жене направише полукруг око Смиље и Милице. Једна за другом прилазе, пружају лијеву руку и чекају да се жива у апарату почне спуштати до тог звука који ће одредити нижу вриједност крвног притиска.

   – Ја сам задовољна, у добром сте здрављу све. Ако се слажете, ја бих вам поново дошла. Ако имате било какав горући проблем, можемо попричати. И тражити рјешење.

   – Одакле си ти?– радознала је је Хидајета, која се тако представи.

   – Ја сам са Плитвица.

   – Знаш шта? Ти си нам дошла као уљез овдје. Ко те је послао?

   – Нико. Милица и Неђо су видјели вашу тугу, а туга хоће да из душе продре кроз миокард и до дубине срца. Зато су ме замолили да вас ја бесплатно прегледам.

   – Значи да си ти из Хрватске?

   – Јесам.

   – Слушај ти! Твоји Хрвати су се ујединили са Србима у мојем Травнику. Тамо нас Муслимане отјераше све до Краљеве Сутјеске. И онда прогласише то хрватском државом.

   – Не раумијем се ја драга моја у те борбе. Ни ко се с ким удружио и против кога ратује. Ја сам побјегла овдје да живим у миру и слободи, а не да гледам кад ће ме нечији метак закачити. Мени немој о политици, то ме не интересује. А нисам заслужила да ме ту нападаш, ни криву ни дужну.

   – Да, тако је, остави сестру на миру,– продера се једна млада жена плаве косе скупљене у  подебелу плетеницу.

   Гледа Ката све те жене упијајући њихове црте лица питајући се хоће ли ове вечери ући у траг каквој трудноћи.

   – Сестро,– прену је тихи гласић.

   – Да, – окрете се.

   – Можемо ли мало на само разговарати?

   – Могу, али не овдје. Док оне једу, хајдемо мало прошетати.

    – Живот ми је без воље и циља. Душа ми је у оковима, страх у костима. Имам злосутне мисли до бола. До свега преживљеног који ми изазива горчину у устима.

   – Причај даље, што си застала? Ту сам да те слушам. Избаци ван све што те тишти.

   И ту Ениса исприча своју причу.

   – Шта желиш сада? Како да ти помогнем?

   – Не знам сестро. Не знам какво ћу дијете родити, ко је отац?

    – Колико си дуго трудна?

    – Од скора.

    – Јеси остала трудна иза силоватеља?

    – Немам периоду већ три мјесеца. Мајка ми рече да можда и нисам трудна, можда ми је периода изостала и због страха којег сам проживјела. Слушала сам од своје бабе како се она штитита од нежељене трудноће. Причала је баба мојој мајци, онако у пријекору, да би родила цијелу фудбалску момчад да се  није устајала , прстима ширила родницу да та сперма сва исцури. Па сам и ја тако радила.

   – Да ли си ми све испричала?

   – Нисам. Зато сам те позвала на страну. Имала сам односе и са војником УН-а. Плаћао ми је сваки додир. Завољела сам га, због његове галантности.

   –Шта знаш о њему?

   – Знам да је из Кеније,муслиман.

   – Када се он појављује у твојем животу?

   – Одмах послије задњег силовања. Они су дошли и затекли нас на дјелу. Одвојили су нас од плаћеника. И док смо се возили према слободи, ја сам га ухватила за руку у знак захвалности. И почела сам му руку миловати. У једном моменту, он је мени узвратио додиром. Сутра је дошао у село гдје су нас оставили. И тако је почела моја љубав.

   – Да ли би он могао бити отац дјетета?

   – Не знам, нисам сигурна. Шта ако родим његово дијете? Биће црно као он.

   – Па шта онда. Дијете као дијете.

   – Шта ће ми моји рећи? Не смијем кући доћи. Дидо би пресвисао од жалости. Цијело село би нас исмијавало. Причали би како сам отишла на море па да сам од сунца добрано изгорела, па ми је и  дијете црно.

   – Зашто се с њим ниси чувала трудноће?

   – Па имао је уза себе кондом.

   – Гдје он сада? Да ли да га потражимо?

   – Кенијци су сви прекомандовани тамо у околину Книна.

   – Дај ми име, па ћемо га тражити преко Црвеног крста.

   – Не, то не могу.

   – Реци што хоћеш сада? Прошло је три мјесеца. За абортус је касно.

   – Зар стварно?

   – Ениса, слушај ме добро. Добро си описала свој положај, разумјела сам сваку ријеч   од муке до огорчења. Де ти размишљај о својој будућности. Ако сада ову поодмаклу трудноћу прекинеш, никада више нећеш бити мајка.То ће ти сваки гинеколог рећи. И упозорити те. А то требаш и потписати. И ризик је прекид трудноће у тој доби за живот мајке.

   – Шта ми се може десити?

   – Да ти пробије зид матернице па да умреш од искрвављења.

   – Шта ми предлажеш?

   – Одвешћу те код гинеколога да установи старост трудноће и да чујемо његово мишљење.

   – Како ћу до њега кад немам здравствено осигурање?

    – Како знаш да то здравствено неће платити?

   – Било је тако и са  Вахидом.

   – Од кога си сазнала за њу?

   – Ма ови наши из СДА из Ст.Галлена су причали како се ни Вахида није могла ријешити копилета. И она чека пород.

   – Познајеш ли Вахиду?

   – Само из приче.

   – Да ли ови твоји знају да си трудна?

   – Ма знају. Док смо путовали, само сам ја повраћала, па су ове старије жене одмах рекле да сам трудна од силовања. Хтјеле су да ме искористе. Наговарале ме и дале ми написани текст што ћу пред швајцарским новинарима говорити. Да то научим напамет. Ја сам то одбила. Не могу ја изговорити ријеч Србин и њега окривити за нешто што до сада ни једног нисам срела. Кад су дошле Швајцаркиње и тај њихов женски покрет, ја сам их одбила  и главом и рукама. Помози сестро, од Алаха ћеш бити награђена за добро дјело.

   – Хајде са мном. Идемо на клинику.

   – Сада? Ноћ је.

   – Сада или никада. Увијек има дежурни гинеколог. Прегледаће те. Знаћеш колико дуго си трудна. Видјећеш да ћеш сутра бити мирнија.  Милице, идемо ли?

     Вече је било угодно топло, неки повјетарац се поигравао са њиховим силуетама у сумраку који је дан претварао у мрклу ноћ.

     Мирно су све три прошле мимо ноћног рецепционера који је само подигао главу у знак поздрава.

   – Сестро Като, уведите пацијентицу у ординацију и припремите је за преглед,– рече гинеколог.

     Ката уздахну. Окрете се према Ениси и Милици која је колутала очима.

   – Разумијеш ли ти имало њемачког?

   – Не, никад нисам учила њемачки и овдје га први пута слушам. Тај народ као да има нешто у грлу што им смета док причају.

    Ката упери поглед према Милици и разумјеше се. Остала је испред врата ординације.

   – Докторе, немојте изговарати моје име, молим вас.

   – Зашто?

   – Објаснићу вам касније.

   – Дакле, опустите се. Да, трудни сте. Укључићу ултра звук па ћемо утврдити и тачан датум порода. Ево мушке напредне бебе. Пород требате очекивати почетком априла.

Устаните, у ову чашу се помокрите да вам прегледамо бубреге и онда још да измјеримо крвни притисак.

    Док је Ениса била у тоалету, Ката искористи прилику да исприча  како је ова млада жена у дилеми ко је отац дјетета.

    – Ениса,– обрати јој се гинеколог, ви сте преживјели тортуру. Ево вам упутница за психијатра. Сестра ће вас одвести тамо сутра. Написао сам хитно. Вама треба психолошка помоћ. Ако буде потребно, добићете таблете да лакше изађете из психичке кризе, а које неће штетити вашој беби. Молим вас да се придржавате упута и дођите ми за мјесец дана на контролу. И запамтите, прва трудноћа се никада не прекида. Ако бих вам ја то учинио, никада више у животу не бисте постала мајка. Што се тиче вашег здравственог статуса, ја вам могу обећати да вас нећу водити као трудноћу. Уважавам ваш избјеглички статус. Тако ћемо вас водити до порода. А ви до тада ријешите ваш статус. Ако не, онда ћете га  морати платити. Планирајте и трошкове педијатра. Он мора прегледати бебу и провести прву вакцинацију.

    Климнула је главом и изговорила прву научену ријеч

на њемачком, ријеч хвала.

   – Сестро, хвала ти. Лакше ми је сада. Прерачунавам се. Нисам у то вријеме била силована. Ипак је то заметак УН-а. Носим малог Кенијца у мојој утроби.

   – Можеш ли мало ведрије гледати на јутро које долази?

   – Ријешио ме доктор дилеме. То ме мучило. Некако сам заборавила сва лица оних плаћеника.

   – Ако је малени Кенијац, биће лијепа беба. Са обрашчићима и оним пуним уснама. Ја сутра радим, а ти ми дођи на клинику око пола два. Кад прође пауза за ручак да те одведем код психијатра.

    – Како ти сестро знаш како изгледају Кенијанци?

    – Знаш ли ти како изгледа Нелсон Мандела? Не знаш. Лијеп човјек,али тамније коже. Такав је афрички југ. Опусти се и сутра се видимо.

   Милица је ухвати под руку и одоше. Ката оде у свој стан и таман је ускочила у спаваћицу, кад телефон зазвони.

    – Нисам могла издржати Като, а да те не зовнем. Скоро нам доктор све упропастити кад те именом назва.

    – Да, и ја сам се препала. Него, знаш шта има новога?

Ениса ми је одала једну тајну. У кантону Ст. Галлену има још једна трудна жена. Зове се Вахида.

   – Хоћемо ли до ње? Неђо спава, да ли да га пробудим?

   – Немој. Морамо бити опрезни. Он мора, преко ових Муслимана што му долазе у биро, сазнати бар за једно име из њихове СДА организације. Па да сазнамо у којем је Вахида граду.

   – Шта планираш?

   – Чим то сазнамо, правимо стратегију даље.

    Задовољна и помало срећна загрлила је јастук и утонула у сан.

    Ујутро се сама опет пробудила. Чекала је тај малени црвени сатић кад ће се казаљке поклопити са оном за буђење. Тек тада је устала, скувала кафу и правила план.

Под тушем га је разрађивала. Да, док не открију Вахиду, неће ни редакцији ништа писати. Овдје су жене жртве, а њих ће морати са свих страна да заштити. А да се и истина изнесе.

Како то од бијелог Србина и бијеле Муслиманке се рађа црно дијете? Тешка тема за обрадити. Нема још доказа, а њих ће требати прикупити.

    Јутро на клиници, као и сваким радним даном. Бројне визите и операциони план и концентрација гдје и коме дати приоритет. Да ли оним пацијентима који ујутро наташте долазе и директно иду у салу или овима што леже и у страху чекају отварање врата и сестрински осмијех да крећу. Њих двије гурају кревет са точкићима до предворја сале и ту пацијента предају операционом техничару који га премјешта на операциони лежај. Ту долази одмах анестезиолог, боде вену и убризгава анестетик. У другој соби оператер пере руке  и инструментарка му навлачи мантил, рукавице, капу и маску на лице.  Стаје потом за стол са инструментима и кад анестезиолог каже, да се почиње, скалпел зарезује кожу. Кад операција буде готова, пацијент се одвози у интензивну његу. Ту се посматрају његове виталне функције које се прате преко монитора. И кад све буде стабилно, зову се сестре са одјељења да дођу преузети пацијента.

    Тако је Ката тог дана ишла већ четврти пут по свога пацијента . Све уролошки случајеви који ће поред инфузија имати и испирања раствором кухињске соли. Све те операције простате траже такав третман. Изапире се мокраћни систем све дотле док се у кеси у коју цури мокраћа, не појави бистра текућина. То је напорно јер се мора рачунати унос текућине у организам и онај волумен који се измокри. Та биланца текућине која изискује пажљиво уписивање у табеле и коначно збир.

    Вријеме лети у тој журби и обиму посла.  Кад је погледала на сат, видјела је да је и ручак прескочила. Предала је рапорт колегици и упутила се на рецепцију клинике.

Ениса јој пође у сусрет и обадвије се нађоше у чекаоници чије зидове су украшавале слике познатог Миро сликара.

   – Разумијеш ли се ти сестро Смиљо у ове сликарске линије?

   – Не. То је нека апстракција што само аутор слике зна. Ја немам довољно знања из сликарства да бих то могла протумачити.

    Тада врата отвори високи сиједи човјек лијепог  лица и брчића што га украсавају.

    Ката је дуго нешто приповиједала, а љекар је то записивао  и свако толико се загледавао у Енису коју први пут види. А она, као да је разумјела значај тих ријечи, спусти главу.

   – Дијете моје, немој да се стидиш,– обрати јој се психијатар. Енису преплавише емоције и она не издржа. Сузе су надошле као обилна киша која се сли на њено младо лице.

Доктор устаде, приђе  и наслони јој главу на своја прса.

   – Све ће бити добро, добро, исплачи се. Јако, јако се исплачи, да сав тај чемер изађе из твоје душе,– нареди јој.

А Ениса никако да престане. Прошло је већ петнаест минута, а на њеној блузи се оцртава мокра флека.

ГЛАВА VI

Пред Неђом се нашао велики задатак којег мора одрадити да би ријешио загонетку везану за Вахиду. Смијао се и задовољно трљао руке до сада постигнутим.

   – Бог нам простире пут, види како се каменчићи слажу у мозаик. Нисам ја био ни тако лош ђак док сам учио општенародну одбрану. Шта кажеш на то сестрице?

   – Ето открисмо и Вахиду. Молим те да будеш лукав и крајње опрезан.

   – Идем ја у офанзиву. Почећу од оног Хакије што их је водао пред тв камерама. Не брини. У биро ми и они долазе па ћу извући потребне информације. Де ти склапај репортажу.

   – Не могу још. Буди стрпљив. Кад откријемо Вахиду, онда морам контактирати главног уредника и најавити му догађаје.

   Баш му је пријао овај разговор са Катом. Стратегија мора бити таква да то буде сензација. Већ види намрштена лица свих оних швајцарских жена што су жене водале чак до кантона Тићина. У талијански кантон па отуда иду све вијести и до Ватицана. А та Света Столица и њихови нунцији ће осудити насиље над женама и потврдити Србе као силоватеље. И тако ће сваки Србин теже овдје на Западу доћи до стана, до радног мјеста.

  Чекао је два дана и онда му сине идеја. Назвао је  Хакију. Јавила се његова жена. Представио се као неки Нусрет из Ст.Галлена. Тражи главног у СДА тамо. Убрзао је говор рекавши да је скупио нешто новца и да то њима преда, за наоружање Алијине војске. Жена га замоли да сачека док отвори мужевљеву агенду. И издиктира  телефонски број неког Омера Карамарковића.

   – Добар дан, комшо,– тако се Омеру представи.

Жена ми упознала неку нашу хануму, Вахида се зове.

Обећале су се посјетити. Ова моја изгубила адресу и телефон. Помози, тако ти Алаха.

  – Је ли то она наша шт о је силована?

  – Да. Видјела ју је на телевизији.

  – Она ти је ту уз неку родицу. У Хауптстрассе. Не знам број, али ћеш је лако пронаћи. Прођи Цооп бензинску и прва зграда десно, ту ти је она. Звоните на имену Беговић.

 – Хвала ти другар. Него реци ми, код кога би могао уплатити мало пара  за куповину оружја, тамо доље за наше?

   – То можеш и код мене. И ја сам повјереник босанске Владе за ову земљу.

   – Ја сам ти у Тицину. Овог викенда планирамо доћи к вама. Па ћу те назвати, да се састанемо. Ако те не назовем, значи да је нешто непредвиђено искрсло.

   Ту се разговор заврши. Узбуђен поче нервозно да шета горе доље по канцеларији. Отвори врата и нагне се над секретарицу која је писала неки допис полицији за продужење визе једном Хрвату.

   – Шефе, не ходајте ми више туда. Ометате ме. Што сте нервозни? Идите ван и прошетајте!

   – У праву си.

    Прешао је преко семафора и ушао у прву кафетерију. Наручио је и свој еспрессо. Тада му сину идеја. Приђе конобарици , плати непопијену кафу и журно изађе. Знао је да ту вијест мора најприје Кати рећи. Журио је по  том врелом сунцу до клинике.

  – Селе, имамо је!– узвикнуо је пред преплашеном Катом.

  – Добро, завршавам у четири и одмах долазим к теби.

   – Да ли да нађем и Љиљу?

   – Шта ће нам она?

   – Треба нам и трећи играч за напад, онако везни, са бока.

   – Добро тренеру, разради технику игре па се видимо.

   Тек у пет поподне су се састали у његовом бироу. Пуцкетао је оним својим дугим прстима по столу са којег је склонио сву ону папирологију коју однесе на секретаричин стол.

   – Како ћемо цуре до Вахиде? Која ће звонити на врата?

Предлажем да то буде Љиља. Па сада да смислимо зашто је тражи?

  – Мени се та твоја идеја не свиђа – одмах Ката одговори.

  – А шта би ти?

  – Имам другу идеју. Љиљо, ова твоја фирма за чишћење болница има своју филијалу и у Фрауенфелду. Да ли је имате и у Ст. Галлену?

  – Имамо, у неколико кантона,– смирено рече Љиља.

  – Како вам изгледа радна одјећа?

  – Онако, мантили са знаком фирме.

  – Да ли имате сви исте или  сте различити по кантонима?

  – Како мислиш, различити?

  – Знаш ти Швицере. Кад су питали мале ђаке у школи како дјеца долазе на свијет, један је малац рекао да дјецу доносе роде. Други се побунио и рекао да је то код њих различито, од кантона до кантона.

  –  Мани се вицева, реци шта хоћеш?

  – Би ли се ти обукла у радни мантил и да се ми мало прошетамо по болници у Ст.Галлену? Нећеш никоме запети за око. Да уђеш у њихову гинеколошку поликлинику?

  – Шта ћу тамо?

  – Да прочиташ у картону кад Вахида има термин порода.

   – Немој мене, не разумијем ти се ја у медицину!

   – Па писмена си. Завршила си гимназију. Требаш само прочитати кад је имала задњу периоду и онда термин порода.

   – Како да то нађем?

   – У свакој амбуланти имаш оне ормаре са ладицама. Отвориш ладицу и тражиш презиме Беговић.

   – А шта ако се она тако не презива?

   – У праву си. Идемо зато директно на стан. Ако се другачије презива, биће етикета на поштанском сандучету.

Па ћемо отуда у болницу. Гдје ти је мантил?

   – У гардероби, у болници. Идемо тамо. Шефе, возиш ли нас?

   – Не возим ја у мојем црном мерцедесу са кожним сједалима ту неку чистачицу!

   Кад су сјели у ауто, Кати паде још једна идеја.

   – Вози ме до стана. Идем узети фотоапарат. Да наслика Љиља картон. Ја ћу га онда протумачити.

   – Одлично Селе. Што волим што имате кликере у глави, а не сламу – весело коментарише Неђо.

Лако су нашли означену зграду. Завири Ката  на сандучиће и убрзо се врати.

   – Османовић Вахида.

   – Рекох ја вама, шта ако није Беговић?

   Сумрак се навукао, упалиле су уличне свјетиљке. Иако никад нису били у прилици да траже Кантоналну болницу, лако су се снашли. Путоказ је свуда по граду.

   Љиља је још на паркингу обукла свој плавкасти мантил и њих двије су кренуле напријед. Неђо се добрано изокретао и кад видје, да му ништа не би сумљиво, крену за њима.

  Ходале су пустим ходницима до дијела болнице гдје великим словима пише: поликлинике. Свуда мрак.

 Упали Љиља свјетло, оде у просторију гдје пише нечисто.

Узе кофу, наточи у њу воде, узе онај држач и крпу за прање подова и махну Кати да је слиједи. Врата су била откључана. Уђоше у ходник. Ту Ката сједе на столицу. Љиља се нагну, покваси ону крпу и поче да пере под.

   – Ма, шта радиш?

   – Ајде се ти не мјешај у мој посао. Дигни ноге на столице. И ћути. Лопта је код мене, ја забијам гол.

    Гледа Ката у сат. Сада ће десет. Ма шта ради толико дуго унутра? Шта не излази?

    У то је прену дубоки мушки глас:

   – Зашто је ту упаљено свјетло? И тамо у ординацији?

   – Не знам шта доктор ради.

   – А доктор је унутра?

   – Зашто је овдје све мокро?

   – Чистачица је обрисала моју крв. Ја чекам доктора да изађе. Пружио ми прву помоћ.

   – Онда добро. Реците чистачици да погаси сва свјетла кад будете готови.

    Још није оно готови изговорио, кад се Љиља појави на вратима. Са фотоапаратом на вратима. Тај из секуритаса јој махну и изгуби се.

   – Одузело ми је ово десет година живота. Шта си радила тако дуго?

   – Снимала. И ултразвук. И читала шта све пише у картону.Новицу чекамо трећег априла. А имамо и неке телефоне. Шта ту има Фрауенвереин да ради?

  – Ма то су ти те жене што их водају пред новинаре. Како Мазоwиецки кубицира број силованих, тако ове усклађују своје акције.

  – И ми ћемо своје. Имам идеју. Ти ћеш Като звати те Швајцаркиње да питаш како је Вахида и када ће пород. Онда морам доћи да чистим у рађаони. Да видим тог великог Србина. Ти ћеш ми дати ову справу, да га усликам.

   – Добро сте обавиле посао. Ја стрепио шта ће бити ако су врата поликлинике затворена. Пропаде нам план.

   – И за тај проблем, имам ја рјешење. Била бих отишла на рецепцију и тражила кључ. Овако у мантилу.

   – А шта да су ти рекли да је амбуланта затворена?

   – Ја бих им рекла да сам дежурна и да је доктор имао хитан случај, да морам очистити под од крви.

   – Баш сте еxперти у својем послу. Хоћемо ли негдје на пиће? Ево ја частим, као приватни шофер тих еxперата.

   Стали су на првој бензинској пумпи на аутопуту за Аарау.

   – Селе, како даље?

   – Имамо сада та два случаја. Обадва за април. Морам размислити како ту дјецу објавити,а уједно их са мајкама заштитити.

   – Зар нећеш написати да су то мали УНПРОФОР-ци?

   – Ма хоћу. Али на ту толику лаж, требају и слике дјеце. Да нама вјерују.Морамо пазити да на себе не навучемо бијес УН. Тај Пољак је предсједник њихове Комисије за људска права за земље Балкана. Знате шта, ја сам сутра ноћна. Ићи ћу ја  у конзулат. На савјетовање, да не направимо грешке у корацима.

   – Ма ко ће те тамо примити? Рат је.

   – Још је тамо наша  Боса.

   – Одакле је она?

   – Личанка наша.

   – Онда добро. У њој сигурно тече крајишка крв.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: