детаљ слике: КРК Арт дизајн

БУДИ

Буди пространство у мојој тескоби

Буди врт зелени у мојој соби.

И небо ће се проширити

И пролеће ме умирити.

Буди чудна песма у мојој ћутњи,

Буди одговор срећан мојој слутњи.

И кад ме пробуде ти звуци,

Заспаће рука нам у руци!

ЗАПЛАМТИ СА УСАНА РУЖА

Она ћутке чудним очима посматра

Свет који се из мог ока ка њој пружа.

Осетим да јој кад мог сна букне ватра

Запламти са усана ружа.

Расипа бисер речи моја кнегиња

Ал' тајнице открива спорошћу пужа.

Слутим да кад врт осуши од свег иња

Запламти са усана ружа.

Хода лејама племкиња моја витка,

Стаза цветна бива све дужа и дужа,

Тајна моја њеном оку поста читка-

Запламти са усана ружа.

Краљевско огледало њен одраз чека

На месту ком се враћа, где тече Гружа,

Која јој тајно благослов даје: Нека

Запламти са усана ружа.

НЕДОУМИЦА

Да ли у теби моја радост спава

(или расте неко ново бдење)

Или можда љубав огромна права

Што покреће облаке и руши стење?

Твоје усне пуштају ризнице речи

Да лутају светом и никуд не слете,

Да допру до мене нешто их спречи

Па нит тајанства и даље мрежу плете.

Да ли у теби наша победа клија

Неприметно скривена у покрету руке

Или наш пораз баријере полако пробија

Препознајемо ли марша или опела звуке?

Твоје очи што се вечно нечему чуде

Крију неку непрозирну опасну тајну

Све да је и откријем она ће тајна да буде

Коју ћу чувати тако крхку и сјајну.

НЕДОУМИЦА II

Између нас је простор брисан

Да нас заклони ничег нема.

Усуд што је давно записан

Чудно изненађење спрема.

Једно ка другом корачамо,

Опрезно, са јаловим страхом.

Слабимо ли или јачамо

Пред том недоумицом плахом?

СРЦЕ НА НАКОВЊУ

Гледам ноћас радионицу њену

Пред очима – ту су и ватра и мех.

Видим је са чекићем, уморну и снену

И њене очи зачуђене и весели смех.

Моје срце полако на наковањ ставља,

То срце што смирило се к`о стари номад.

Све јаче удара, у оку радост јој се јавља:

Овај челик постаће под мојом руком нежни комад.

Варнице около лете, ковач мој баш је вредан.

Шапућем: После свега бићу нов, бићеш нова ти...

А у њој, док кује, само разлог постоји један:

Од овог још једну ћу огрлицу исковати!

Знам, своје жеље у моје снове записује,

Она је моја видарка – мој тровач...

Ма како златним чекићем живот ми кује,

То ће моћи увек, једино драг ковач...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: