Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Други део можете прочитати ОВДЕ 

 МАЛИ УНПРОФОРац

ГЛАВА VII

   Знала је Ката да се у Југославенски конзулат не улази тек тако. Редови за пасоше предугачки. Распала се држава, а грађани траже још увијек тај црвени са шест буктиња којим су отварали сва свјетска врата. И свуда били поштовани као радници из Титове Југославије.

   Јесте да је сада крња држава, нема ту више ни Словеније, ни Хрватске, нема мира, попуцало највредније начело, братство и јединство по шавовима. Гори Хрватска, гори земља Босна. У њој и њеној Херцеговини више не знаш ко с ким и против кога ратује. Савези се склапају овисно о територији. Босанска Крајина се придружила Крајини са друге стране Уне, Посавина изгледа као леопардова кожа. Час су Хрвати и Срби заједно против Муслимана, час Хрвати против Срба, Срби против и Хрвата и Муслимана. Па тако преко Тузле и Зенице све до Сарајева. Па око Купреса Хрвати против Муслимана. И тако би набрајање потрајало, док се штапом на карти не обиђу сви градови, ријеке и брда.

   А гдје је рат, ту је и ратна пропаганда. Машинерија која пише и проговара о успјесима војске, о губицима нанесеним непријатељу. Реченице сложене тако да унесу немир, да дјелују на морал војника и официра. Да се славодобитно величају у народу.

  – Добар вам дан, госпођо Босо.

  – Ох, које изненађење. Реците?

  – Требам вас хитно. Баш хитно.

  – Дођите послије дванаест сати, да рашчистимо ову гужву.

  Док је Ката сједила у возу, вртила је филм уназад. Кад је пред рат дошла овдје, затражила је код полиције за странце радну дозволу. Предала је своју биографију у којој се могло видјети и школска спрема. Док је чекала позитиван одговор, добила је изненада и телефонски позив. Зове је баш та Боса и тражи да дође у конзулат и да собом понесе своје школске дипломе. То ју је јако узнемирило. Питала се шта конзулат има са њеним дипломама. Пружила  их је баш тој Боси која се славодобитно смијешила након што их је пажљиво проучила.

   – Добили смо телефонски позив из уреда за странце. Траже од нас, да те позовемо и прегледамо дипломе. Њима је необично да једна особа има завршену вишу медицинску школу и онда још правни факултет. Двије различите струке. И та виша школа која овдје још не постоји на таквом нивоу. Па су посумњали у истинитост података. Траже од нас, да то провјеримо. Како видим, није овдје никакав фалсификат, видим овај суви жиг. Сачекај, да напишем пар реченица, да им одмах одговорим, па ћемо наставити разговор.

   –  Ја сам себе сама школовала  и била сам јако амбициозна.

   – Види се то. Из података видим да си са Кордуна. Ја сам из Лике. Ја сам прешла на "ти". Нећемо се персирати. Како видиш ситуацију у тој нашој држави? Миришеш ли рат?

   – Да, рат је већ почео. Ја сам већ прва жртва. Као Српкиња сам остала без посла.

   – Шта си учинила?

   – Ништа. Нашли комунисти Хрватске начин да нас почну чистити из државних органа и институција. И предузећа.

   – Како?

   – Објављују поступке ликвидација, па стечај, а онда долази стечајни управник и прави листу подобних.

   – Гдје си радила?

   – У болници у Поречу.

   – Ко би рекао да то црвена Истра проводи?

   – Кад смо прочитали ликвидациону листу, тамо више мене није било. Ни једног љекара или медицинске сестре Србина, Црногорца, Муслимана. И ту се нашао и по који Истранин који се није слагао са програмом СКХ из 1987.године у којој пише да ће се хрватски комунисти борити за самосталност и независност Републике Хрватске. Тако су замагљивали да нису националисти. И да то не чине из националне мржње.  Паралелно иде Хрватска у вишепартијски сустав и њена ХДЗ странка јавно велича усташки покрет и бившу НДХ државу.

   – У праву си. Рат нам је пред вратима. Ми се спремамо. Имам за тебе радно мјесто. Хтјела бих да будеш наш новинар. Рјечита си, комуникативна, школована.

Нама треба дописник из Швајцарске. Редакцију смо основали у Франкфурту. Дописништво Вечерњих НОВОСТИ. Знаш ли неког хрватског новинара, а да је Србин?

    – Знам Ђорђа Личину, на примјер.

    – Јеси ли чула за Милијана?

    – Онога из Вјесника?

    – Да. Он је именован за главног и одговорног уредника.

    – Нисам никад ништа објављивала у новинама.

    – Не бој се. Знаш ли написати пресуду?

    – Знам, одрадила сам приправнички стаж у суду.

     – Као што пишеш диспозитив и образложење, тако пишеш и репортаже, чланке, дуге и кратке вијести. Кад добијеш аусвајс од полиције, онда можеш путовати, улазити и излазити из ове земље са тим документом. Јави ми и планирај пут за Франкфурт. Тамо ће ти Милијан дати неки послић да види знаш ли ти то одрадити. Ти купи себи фотоапарат и факс. И то ти је цијела твоја инвестиција за овај академски посао. Препоручујем ти да чешће са нама контактираш да имаш материјала за писање. Видим да ћеш овдје бити сама, без породице, па ти обећајем, динамику и борбу против усамљености.

      Још би Ката вртила филм и мисли враћала уназад, али стиже пред конзулат.

   – Можемо ли једну кафицу, да се освјежим након овог напорног дана?– мајчински упита Боса.

   – Може.

   – Видиш ли ти Като ове пропагандне машинерије? Срби силују, па силују. Муслиманке плачу, јадикују, чупају косе. Швајцарска је сва на ногама. Нема дневника без њих и њихових слика. Па ударне вијести по новинама.

   – Зато сам ја дошла данас. Нашли смо двије Муслиманке које су трудне. Носе мале црнчиће.

   – Откуд ти то?

   – Имаш ли времена да ти то кратко испричам?

   – Имам, ако треба и цијелу ноћ.

Гледа Ката то бијело лице као да га облило неко бљедило. Прича јој детаље. И доказе које управо скупљају.

    – Значи, ви хоћете зауставити Мазоwиецког. Са том тамнопутом дјечицом. Да, размишљам којом нотом?

    – Ма не би дипломатском нотом. Него новинама.

Судбине жена, њихова злоупотреба у ратне сврхе. Да то објавимо на француском, енглеском, њемачком и српском језику. Исти текст на та четири  језика.

   – А зашто њемачки?

   – Па они су главне мутикаше. А протести се одвијају у овим њемачким кантонима.

   – Чије ће слике бити у новинама?

   – Док сам овамо путовала, сјетила сам се фирме Бенетон. Они увијек објављују дјечицу разних раса како су обучени у њихове  пиџаме, бенкице и штрампице, капутиће. Тако ћемо заштитити и жене и ту дјецу од јавности, а истину ћемо пробити.

   – Добро размишљаш, свиђа ми се идеја.

   – Ја бих дала увод као правник, шта значи силовање у рату и које санкције слиједе. Ето, основаше и Међународни суд правде за Еx- Југославију.

   – Сада сам се нечег сјетила. Познајеш ли ти оног нашег доктора права Бунића?

   – Не, први пут чујем за то име.

   – Слушај ме. То ти је један Слобин човјек био из антибирократске револуције из Новог Сада. Милошевић га је уцијенио у нади да ће му и даље бити вјеран. Драгану је обећано мјесто покрајинског истражног суца. Није пристао и дошао је овдје. Има политички азил.  Тамо је негдје у Романдији, у француском дијелу.

   – Чега је доктор права?

   – Кривичног.

   – То би био ас у нашим рукама. Како до њега?

   – Чекај да нађем господина Димитријевића. Он је код њега често у издавачкој кући.

   Окренула је број којег пронађе у својем црвеном нотесу.

    – Владимире, овдје Боса. Требам хитно телефон од оног нашег доктора права. Имаш ли га?

    – Имам, али имаш среће. Ево њега код нас. Хоћеш да ти га дам?

    – Господине Бунићу, како сте?

    – Добро сам, хвала на питању. Почео сам да радим.

Сада се лакше дише. Шаљем жени и дјеци паре. И она је остала без посла. Режу Слобини, режу нам вратове.

   – Да ли пратите ову антисрпску пропаганду? О масовном силовању Муслиманки?

   – Пратим. Али овдје то није тако ударно и депресивно као што је то код вас у њемачким кантонима.

   – Наша територијална одбрана је пронашла двије Муслиманке које носе дјецу УНПРОФОР-а. Док чекамо породе, да се и ми припремимо за то објављивање. Да скинемо блато са босанских Срба, да медије доказима разоружамо. Хтјели бисмо да и вас укључимо у ту акцију.

    – Радо. Ако смијем нешто примјетити, то мора бити ратни материјал који ће ушуткати оног Пољака и исмијати га, ако су то тачне информације, што ми рекосте.

    – Тачне и провјерене. Породи се очекују почетком априла.

    – А гдје ћете то објавити?

    – У Новој РИЈЕЧИ. издање Книн– Бања Лука.

    – Одлично, пратим их. Овдје нам долазе па  нешто сазнамо шта се дешава у тим нашим Крајинама.

    – Одакле сте ви докторе?

    – И ја сам Крајишник. И мени је стало да се та ратна машинерија заустави. Ко су ми сарадници?

    – Пројекат води наша Ката.

    – Не познам је, али читам шта пише. Оштра је, али аргументована. Морамо брзо дјеловати. Дајте ми њен број.

    – Она ради као медицинска сестра и има ноћне смјене. Кад би ви дошли?

    – Сутра, око пет поподне.

    – Може, ево вам њен телефон и адреса.

У исти мах оте им се уздах олакшања.

    – Знаш, морам ти нешто признати Като. Ти си нешто најљепше што сам изњедрила у својој дипломатској каријери. Од Шведске гдје сам била конзул, до ових дана и свих дешавања кроз које сам прошла. А било је ту и трновитих тренутака. Поносна сам на тебе што си прихватила и да будеш наш крајишки дописник из ове земље. И шта то све радиш волонтерски. То је  неизмјерна љубав према својем народу. Прича ми Зоран како сте вас двоје све организовани да наше ратне новине, унаточ санкцијама, стижу редовито овдје. Он је велики човјек. Јединствени Радуловић.  Он једини има на својем киоску наше новине и каже ми са одушевљењем како неки наш Милош долази сваке недјеље чак из Берна и купује и по двадесет комада новина. За своје пријатеље и за неке ресторане у Романдији. И новац од продатих новина добија наш Манде за штампање новог броја. Ту је и наш Мићо, министар за крајишку културу. Сви сте ми ви борци за истину, ваше перо је убојито. Надам се да ћете и ви донијети слободу нашем народу, да зауставите рат  и његово погубне посљедице.

   Надахнута овим разговором, поче да скакуће до трамвајске станице. Плућа јој пуна неким новим ваздухом. Ово је изазов, и то велики.  Присјетила се овог момента и оних лекција из здравственог просвјећивања, како одабрати праву слику уз текст из медицине и њене грађе. Да слушаоцима или гледаоцима приближиш непознату тему. Ту се штрецну:  оде овдје у Бенеттон, талијанску трговину која је ту одмах до Бахнхоф штрасе.

    Примила ју је шефица трговине. И саслушала са чуђењем шта Ката жели. Толико лажи, толико исписаних реченица у новинама, толико пропаганде против жене, тог нејаког људског бића, све то за моћ једног мушкарца. Тог дрзника који започиње рат и који се наслађује жртвама. А оне се не бирају. Тако гласно прича шефица у својем монологу. Ката слуша и чека њен слиједећи потез. Она окреће телефон и поче да прича на талијанском разлог звања. Зна Ката доста талијанског, али се не би усудила да на том језиком објашњава своју идеју. Зато је упорна. Сједи на понуђеној столици и стрпљиво слуша. Покушава из гести погодити хоће ли успјети.

   – Може, рекла ми је шефица маркетинга. Она се зове Сандра и прича одлично њемачки . Ви јој на овај факс, у неколико реченица напишите шта са слајдовима желите. Она ће вам израдити тражено, без икакве  новчане накнаде. Биће јој драго, ако јој по објављивању, пошаљете примјерак новина.

   Ката од силног узбуђења и радости која је обузе, заборави на улазна врата. Удари главом о стакло и  поче десном руком да брише чело. Добро је, задовољна је, није га раскрварила. Кад  је сјела у брзи воз, нагнула се на онај стол, подбочивши се лактовима.  Била је срећна.

   У Арау је изишла из воза и упутила се у ресторан у Мигрос. Пријала јој је печена, али хладна пилетина са зеленом салатом и дресинг сосом талијанског балзамика.

   Јело јој се слегло у желуцу, осјетила је умор. Једва је дошла до стана, бацила торбу на комоду и утонула у сан. Пробудила се прије сата и његове звоњаве. Десет је увече. Док се вода за кафу гријала, она се већ истуширала хладном водом. И за наредних петнаестак минута појавити се на послу. Примила је рапорт од колегинице која јој рече да је дан био изузетно тежак. Три тоталне операције простате. А ове колеге из интензивне често немају разумијевање за њихов процес рада. Кад им се сале напуне свјеже оперисаним пацијентима, они зову одјељење и траже премјештај . Треба им мјеста, увијек се тако изговарају.   Онда настаје стрес. Тако захтијевне интервенције, мониторинг, инфузије, испирања,  Журиш да све стигнеш обавити, кад оно, опет позив и долази нови случај.

По рапорту закључи да ће ноћ бити пуна атлетике. Тако се изражавала кад је требало пуно трчати, од собе до собе. А ти болнички ходници дугачки, предугачки. То је добро за кондицију, тако ћемо припремљене и на Олимпијаду, знала је уморне колегинице тјешити. Нису се могле сложити за коју државу ће играти. Да ли за Шведску, Холандију, Филипине, Индију, Њемачку или Швицу, земље њеног тима. Њу су обично дисквалификовали. Нема њене Југе више, а она неће да стане под хрватску шаховницу. Зато су је смјештавали у публику. За један рођендан добила је и пиштаљку. Не дјечју играчку, већ праву, ону што имају суци на фудбалским утакмицама. Повод за то је била једна згода. Неко је од тих Југоса радника донио НОВОСТИ у кафетерију. На страницама била је репортажа са утакмице фудбалских тимова Аруа и Сервета из Женеве. Побиједио је тим тренера Илије Петковића. И новинар је насликао тренера како у устима држи пиштаљку, а по његовом челу се виде грашке зноја. И текст испод слике:" Ни њему није лако!"

Испод текста били су иницијали К.М.

  Питају се Југоси ко је тај новинар, одакле је дошао баш на ту утакмицу?  Читају и иницијале и покушавају одгонетнути да ли је прво име или презиме.

   – То би и ти могла бити! –, рече Синани, болничар из операционе сале.

   – Ја? Ма гдје ме нађе?

   – Опасна си ти. Видимо ми да се ти у многе ствари разумијеш. Ниси ти све знање покупила на Београдском Универзитету! Има код тебе и умјетности и спорта и мислиш да особљу болнице није твој богати рјечник изражавања промакао. То ти доктори хирурзи причају нама за вријеме операција. Они мисле да ти кријеш своју докторску академску титулу. Јер, имаш медицину у малом прсту.

                                  ГЛАВА VIII

   Чим је колегиница отишла, Ката узе телефон и позва Љиљу.

   – Извини, да није касно што те зовем?

   – Управо сам ускочила у спаваћицу.

   – Кад радиш сутра?

   – До четири.

   – Би ли могла ићи са мном на жељезничку станицу у пет сати поподне?

   – Шта треба да радим овог пута?

   – Да дочекамо једног човјека.

   – Које то? Да ли га познамо?

   – Не,  не познајемо га, али нам треба за црнчиће.

   – Како ћемо се распознати у тој поподневној гужви?

   – Па знаш да се ми Балканци одмах распознајемо.

   – Јеси ли му рекла да ће једна бити дебела, а друга мршава? Да види Станиа и Олиа?

   – Рекла сам ти да ти ниси дебела стотину пута, само си кршна Банијка, а ја сам жена витке линије. И нисам мршава.

Запамти то. И не оптерећуј се дебљином. Гледај да се нађемо.

    И кад су се сутрадан нашле на перону, лако су препознале незнанца. Обучен у кишни мантил, са новинама под мишком и оним склопљеним црним кишобраном. Киша и њен злуради вјетар омете их  у накани да оду до барака  и да виде те жене које не увлаче свој језик кад је блаћење српских војника у питању пред још увијек знатижељним швајцарским новинарима.

   Сјели су зато у оближњу кафетерију и наставили започети разговор. Драган је најприје себе представио. Описао је свој трновити пут, од студија до политике која га изневјери и тако се нађе у овој алпској земљи. Као азилант. Па је и из тога разлога хтио да упозна те жене. Јер, каже он, да је и њих ратна невоља  натјерала чак довде. Пажљиво је саслушао Кату и поглед му некуда у даљину одлута. Шутјели су пар минута. И чекале да он опет проговори.

   – Ова кишица јењава. Ипак бих хтио отићи до тог азилантског смјештаја.

   – Љиљо, предлажем да вас двоје идете. Ја бих скокнула кући да припремим вечеру.

   – И ја се слажем. Боље да им ти Като не излазиш на видик. Мораш остати у позадини. А вечера ће ми пријати.

   Имала је Ката проблема са биоритмом сваки пут кад је морала одрадити турнус од седам ноћних смјена. Није могла отићи на посао празног желуца. Била је ту лагана вечера састављена од хљеба и маслаца са кришкама саламе и тог пљеснивог, а укусног, швајцарског сира. Залогаје је залијевала бијелом кафом. А у ноћи , око два сата, желудац почиње да најављује своју празнину. Због тог времена и тог непогрешивог сата, организовала је посао тако да има бар пола сата мира и спокоја. Главна сестра је бринула о њима колегиницама из ноћне смјене. Свако јутро, прије одласка кући, морала је свака да прегледа дневни мени и да заокружи јело које ће је увече дочекати. За то постоје специјалне посуде. Керамика са тродјелном подјелом у које се стави месо, прилог и поврће, а све то стоји у росфрају у који се сипа врућа вода. И тако се јело загријава. И топло конзумира. Такав мени није ни скуп. За пет франака топло јело. Да одеш у најефтинији ресторан  то исто јело би коштало најмање петнаест франака. А клиника је била посебна. У њеној кафетерији постојала је машина за кафу, са прибором и за чај. Кафа је била бесплатна за све запослене. И оне дневне и оне ноћне раднике. Због силних операција које су се и ноћу  обављале да се особље освјежи, поврати концентрација и прионе се на неодложни посао.

   За вечеру се Ката опредијелила да то буду пилећа прса у сосу са мирисом копра и  кокосовим млијеком, динстани грашак уз  пене макароне. Док се јело крчкало, припремила је стол.

   Они само што нису дошли. А заборавила је отићи по пиво.

У дилеми је, шта ће госту понудити да пије. Има само минералну воду. А Крајишници то не пију ни кад су болесни.

   – Ево нас! Драган је све пажљиво обишао. Каже да му треба слика коју ће касније преточити у реченице, у тексту. Нисмо видјеле ни једну. Ова их киша отјерала у бараке.

   – Кад завршимо са јелом, показаћу ти нешто од материјала што чувам, како бисмо што вјерније контрирали њиховим извјештајима.

   – Могу ли добити чашу воде?

   – Хоћеш ли пиво?

   – Не, хвала. Не пијем алкохол.

   – Које среће! Ја ти нудим пиво, а пива у кући нема.

Ту се насмијаше. Ката побра тањире и  за тили час опра суђе.  Извади из ладице хрпу новина и фотографске слике.

Редала је њихове новине и преводила ружне наслове,  "Срби и даље силују" и тако ударне наслове показивала. Онда је поредала слике. Све жена до жене, види се да су у јавном протесту. Оне у гомили, око њих и полиција. Да их заштите, а до сада није било никаквог изгреда. Нико их не узнемирава. Швајцаркиње дају интервјуе умјесто њих.

Гледа Драган све те слике и знатижељно упита:

   – Кад си ти то све снимила? Гдје си била док си снимала?

   – За вријеме њихових ударних емисија, са телевизора.

   – Врло си вјешта, морам признати. Не види се на слици телевизор, само екран. Доима се да си снимала са неког дрвета.

   – Ма то су се њихови сниматељи пењали  као мајмуни на дрвеће да би им све жене биле у кадру. А погледај ове, ове, главне пљувачице, како јој је лице зајапурено! А ова ти је Ениса. Међу њима је и Вахида, али не знамо како изгледа. И она је дошла аутобусом, али су их касније раздвојили. Она је отишла код те своје родице у Ст. Гален.

    – Ја бих морао да идем, да ухватим посљедњи воз. Радо ћу учествовати у разбијању те лажи. И превара. Ту су жртве и швајцарске жене.

    – Драгане, ја бих те молила, да ти као стручњак за кривично право, напишеш увод, шта је силовање, како се оно третира у међународном праву.  И онда би требали ставити њихове изјаве и на концу да буде твој предоаје.

    – И ја тако размишљам. Ту смо сагласни. Надам се да ће трудноће протећи без компликација. Имамо времена до априла.

    – Не до априла! Максимално до фебруара. Текстови морају бити спремни и преведени.

    – Кад ћеш контактирати уредника?

    – Да ти будем искрена немам намјеру то ни писати и слати факсом. Желим отићи директно  и све  унапријед договорити. И није то тема за факс. Никад не знам ко ме контролише.

    – Кад би ишла?

    – Чим одрадим овај ноћни турнус, већ идуће недјеље. Имам пет дана слободно.

    – Договорено и срећно. Ја ћу ти до тада написати увод и њега понеси. Крај ћемо касније саставити.

                               ГЛАВА IX

    Још само једну ноћ да одрадим, Боже помози, биле су Катине ријечи у јутарњој молитви. Тражи од Богородице да је заштити крајичком плаштенице, да јој небеса улију снагу и стрпљивост како би ову намјеру професионално одрадила.

   На том путу вребаће низ замки, неслућених опасности, преокрета ситуације, ненаданих проблема и неразумијевања. Узда се у повјерење које је стекла и осјећај да јој Ениса вјерује. За сада не може предвидјети будуће догађаје, као ни мјесто порода. И трошкове који ће искрснути. Рече јој гинеколог да зна како ће Кранкенкасси слати рачуне њених контрола.

   Кад се смирила и осјетила самопоуздање, окренула је телефон путничке агенције.

   – Имамо једино Малев компанију која лети за Будимпешту.

   – А шта ћу послије?

   – Тамо  у Мађарској се налази наш комби и превози путнике до Београда. Пријевоз је урачунат у цијену карте.

   – А повратак?

   – Комби стоји пред Сава центром и чека путнике пет сати прије времена полијетања авиона. Ако се путник не појави, комби одлази. Повратак пада као ризик на путника.

Ако не желите путовати авионом, нудим вам аутобус. Вози Ласта. Наоружајте се стрпљењем. На граници се дуго чека.

   – Ипак ми дајте авионску карту. Са повратком.

   И док је стајала на аеродрому, питала се зашто  увијек мора доћи два сата раније прије полијетања. Зар није довољно сат времена. Ионако  пртљага чека путнике за утовар. И некако је то свуда синхронизовано.

    Посматрала је путнике и сву ту немирну дјецу која су скакала око путника и сједала у својој великој несташности. Понека се мајка трудила да их обузда, а онда је услиједио плач. Јак, продоран, па бацакање по  поду. Какво је то васпитање? Сјетила се свог дјетињства. Кола и коњи су били пријевозно средство. И срећан дан кад је отац показао да и она и браћа могу ускочити и да се провозају. Радости никад краја кад снијег западне. Онај велики са сметовима који је био изнад дјечјих глава. Па сањке и коњска орма, она црвена трака на комотовима коју вјетар у коњском касу вијори и леди.

   А кад је сјела у авион и завезала се појасом, очи су се саме склопиле. Дневни биоритам, стар седмицу дана, од ноћних смјена. Требаће јој три дана да се прилагоди, да не замјени дан за ноћ.

   Осјетила је нечију руку на себи  која  ју је дрмала.

   – Госпођо, слетјели смо. Хоћете ли и даље спавати или ћете се дигнути да прођем?

   – Опрости младићу, ја сам одрадила ноћну смјену и журила сам на овај лет. Нисам одспавала.

   – Онда је добро што сам вас пробудио.

   – Хвала ти.

    Угурала се у ред путника који су лењиво излазили  из авиона. Прошла је граничну полицију и царину и изишла ван. Очекивала је комби са натписом туристичке агенције. Како се он није ни слиједећих пола сата појавио, одлучила је поново ући у аеродромску  зграду и на информацијама питати знају ли они зашто комбија нема.  А нема ни путника који га исто чекају.

    Љубазна Мађарица је на енглеском објаснила да комби чека путнике на другом будимпештанском аеродрому. И да су сви путници отишли тамо бусом. Чудила се зашто јој тај детаљ нису рекли у агенцији. Шта сад да ради?

Види и таксисте, али за њих нема толико новца. Оставила је путну торбу поред улазних врата и упутила се на паркиралиште. Загледала се у сваку регистрацију и кад видје југославенске таблице града  Новог Сада, врати се по торбу. Стала је и чекала. Паркиралиште се наплаћује. Значи, чека се неки путник. Не би неко паркирао ауто ту на дуже вријеме. Кад прође десетак минута, иза аута изађе мушкарац који је гласно псовао на српском.

   – Извините, да вас питам, чекате ли кога? И идете ли за Нови Сад?

   – Ма остави ме жено на миру. Доста ми је нервозе за овај дан.

   – Молим вас, помогните ми. Ја морам за Београд, а овдје нема никаквог пријевоза.

   – Па си сада нашла мене да те ја возим? Откуд знаш да идем за Нови Сад? Јеси ли ти неки детектив, да ли ти мене пратиш?

   – Боже сачувај! Устао си на лијеву ногу човјече. Пише ти на таблицама откуда си.

   – А ти паметна па прочитала.

   Ката узе  ону тешку торбетину препуну кафе и чоколади. И вуче је до улаза опет у зграду. Пролазе минуте и ништа се не дешава, а сат показује да је подне већ прошло. Онда јој сину идеја. Уђе у бус који вози на други аеродром. Још из њега угледа  комби са натписом ЈАТ. Пришла је возачу који јој потврди да чека авион из Париса и путнике вози у Београд. И узеће је као путника. И неће требати доплаћивати нову карту.

   О Боже!- гласно уздахну. Хоћу ли скоро на циљ?

   Комби је возио пет путника и кад су стигли на границу са Србијом, возач је угасио мотор.

   – Ако вам се жури, мораћемо да скупимо мало новца да дадемо полицајцима.

   – Зашто?– радознало упита.

   – Да нас пропусте прије.

   – Која полиција?

   – Мађарска. Ако им нешто не дамо, чекаћемо овдје два сата, можда и три.

   – Колико?

   – Дајте свако по двадесет марака.

    Сви отворише новчанике, нађоше новчанице у том износу и пружише их возачу. Он њих остави, оде до оне кућице и убрзо се врати. Изађе из колоне возила и пројури мимо полицију.

   – Овако се још нисам возила, баш је авантура,– гласно рече.

   – Ех, моја госпођо, тако ми сваки дан. Скупљамо новац овим силницима да нас пропусте. Имају малену плату па се овако довитлавају.

   Кад је сјела у београдски такси, осјетила је неку милину.  Ипак ће јој то бити хуманитарна мисија. Помоћи ће женама да се ријеше трудноће. У души је она и здравствени радник. Са етиком једног Хипократа да никога не смије одбити у тражењу медицинске помоћи.

   Сусрет са Мандом, главним уредником, је најављен и зна да је очекују, ту у покретној редакцији у једном стану на Бановом Брду

   Биће то њихов први лични сусрет. Зато је позвао и два сарадника, новинара. Ту је Илија, стручњак за војне области, бивши официр ЈНА. Срдачно се руковао, стегнувши јој шаку до бола. Кад се окренула, угледала је Мићу, министра културе Републике Српске Крајине. Да се раскомоти и да сједе, понуди јој Душка, уредникова супруга. Мала одабрана чета. Али храбра. Као њихов уредник који је био истакнути новинар загребачког Вјесника. Био је јако цијењен. Читаоци су запамтили његово име док је као новинар пратио кривичне поступке против лидера процвјеталог Хрватског прољећа, пробуђеног национализма. На оптуженичкој клупи нашле су се вође тих протеста, и Савка и Трипало и сви другови комунисти које је друг Тито, ондашњи врховни вођа, осудио да су скренули са партијске линије и угрозили највећу тековину револуције, а то је братство и јединство. Данима се судило, данима се извјештавало. Онда је дошла 1990. година и ХДЗ и Титин генерал Туђман  са својом политиком. Прозревши шта то значи за српски народ, Манда даје отказ, прихваћен као споразумни. Радне колеге никако да схвате његов поступак. Ни његове стрепње и надања. Одлази на своју родну Банију, у своје Класнић село и ту окупља екипу  новинара.  Одлазе новинари у шуму Шамарицу и ту, као некада партизани, прате бурне хрватске промјене на политичкој сцени. Као паралела ХДЗ, и Срби Хрватске оснивају своје партије. Југославенску странку која се залаже за очување у границама постојеће државе до СДС, странке која ниче у Книну и која упозорава српски народ у Хрватској да им пријети рат и поново клање.  За њихов глас из шуме сазнају и јапански новинари и долазе и праве телевизијску репортажу ових устаника који су чланови редакције листа за комуникцију међу људима, тако је НОВУ РИЈЕЧ назвао њен творац.

 Догађаји који су услиједили, само су потврдили визију овог човјека да комуникације без страсти неће бити. Да ће бити рата, да ће држава пуцати по својим националним шавовима, да ће услиједити прогони и ријеке избјеглица на свим зараћеним странама. Зато је пристао да његов лист буде ратно издање, како су му сарадници сугерисали.

   Гледа Ката у министра Мићу. Народ га хвали, излази он из анинимности у том крајишком народу. Причају људи како је био одличан као професор. Ђаци су га вољели у школи у Сиску гдје је предавао српски језик и књижевност. Знали су и његову доброту и мирну нарав да искориштавају. Зато је прихватио изненадну понуду, да буде у Центру за културу режисер. Да спрема са дјецом игроказе, да се дјеца представе својим умијећем знатижељној публици за сваку пригоду. А њих је било за цијелу годину. Поред државних празника, ту су и бројне школске активности. Ту је дочекао  и почетак рата. Одлази Мићо у своје родне Јасеновчане које су подједнако удаљене како до Костајнице тако и до Суње. Родну кућу Грновића претвара у музеј. Ту је неколико одјељења, од етнографије до умјетнина, слика и познатих сликара, и његових, које он својом педантношћу слика и осликава.  Запажено мјесто заузима портрет његове мајке Руже, те красотице која му подари овоземаљски живот. А она је њему и  муза, величина жене у његовим стиховима. Не зна Мићо да састави обичну пјесму. Он сваки стих претвара у поему. Па их је нанизао за цијелу књигу, да читаоца оставља без даха. Да му се диве и школарци који пјесме  читају, памте па рецитују. Неуморни Мићо се доказује и као скулптор. Ничу бисте познатих људи, ниче и очева и мајчина. Па све то оном музејском педантношћу поставља на за то заслужено мјесто. Он, јединац, прелази својим дјелима, преко банијске границе, преко Купе и Глине до Книна. И заслуженог мјеста министра за културу. Ако је вјеровати гласинама, што народ шири, да су га посланици Скупштине Крајине изабрали, са једном једином реченицом:

" Ми од тебе бољег немамо за министра културе".

   Присутни Илија прекида тишину и скреће Катин поглед на себе. Прича о првим данима рата. Од Словеније када се ЈНА морала повући до Хрватске и Босне. Она сцена у Сплиту, кад Хрвати скачу на тенк и даве младог Македонца,  до повлачења војске из Тузле. И напада муслиманских постројби на колону војника који напуштају земљу Босну. У устима му се наслућује горчина кад прича да је то издаја. Нестало је родољубље, нестала је част бити војник Југославенске народне војске коју већ хрватска јавност означава  окупаторском  са агресивном намјером. Види Илија и крај рата. Некоме је рат рат, другом је брат. Биће ту много ратних профитера, неправди, ломљење морала и части. И све ће ипак бити одлучено у Београду. Казује да ће Книн  или жив или мртав доћи опет из Београда. Милошевић је јак, окружен својој женом Миром иза које стоје генерали. И та странка ће побиједити. Остаће крња земља Југославија на Балкану. Његов крајишки народ изишао  на референдум баш на дан Светог Николе, да изгласа Републику Српску Крајину. Са опцијама: ако Хрватска остаје у саставу СФРЈ, они ће тражити културну аутономију унутар хрватских граница. Ако Хрватска излази из састава, они остају у границама постојеће СФРЈ. Била је то 1991.година, а пар мјесеци касније гори та Хрватска и види се разбуктала ватра по свим њеним шавовима.

   Отпио је гутљај ракије из оног чоканчића који је на себи имао осликану  плаву шљиву. Загледао се у Кату и умукао.

   –Јесте ли попили аперитив, ракију са наше банијске родне груде, из нашег шљивика? Ако јесте, сједајте за стол. Супа се пуши, а и печење да се не охлади – позва госте  Душка, Мандеова супруга. Нагнули су се над столом и шутке поједоше припремљени ручак. Уз чашу црвеног домаћег вина којег неки путник намјерник донесе исто са Баније.

   Ката устаде иза стола са чашом минералне воде и загледа се у слике на зиду.

   – Ово ми је лице познато,– и показа на слику човјека .

   – То је мој отац,– поносно ће Душка. Остао је на нашем огњишту да брани и одбрани усташке нападе. Да то не буде поново 1941. година и присилно одвођење Срба на клање. Не смије се више Глина поновити, ни Коларић, ни Јадовно, ни Јасеновац, ни Ивановић Јарак. И многе друге свртаче гдје наш народ сконча животом. Од усташке каме, оштрог ножа гдје наши вратови пуцају као капилари.

   – Извини, како се зове твој отац?

   – Љубан Једнак.

   – Ох Боже, сва се најежих! Зар је могуће?!

   – Да, то је једини преживјели свједок усташког клања Срба у глинској православној цркви. У мају 1941. године усташе су заклале виђеније глинске Србе и чекали јули да крену са масовним " прекрштавањем". Угурали су кундаком и цијевима преплашене Србе у цркву. Ту им неки католички фратар прочита нешто из Библије да би им био документарни филм којег је снимала једна камера. За пропагандне сврхе Независне Државе Хрватске. Кад су то одрадили, изишли су ван, а усташе уђоше у цркву и поче клање. Усташе из Загреба долазе у сва српска села, хапсе људе и пале куће.  Црквено двориште пуно и жена, а зацрнило се од усташке капе. Чека се на клање. Из цркве допиру самртни хроптаји. Тако се смјењују календарски дани, уђосмо и у август. Тако живот изгуби 1456 православних Срба. Утоваривали су их у камионе, бацали та мртва тјелеса на гомилу и одвозили у ископане јаме од Прекопе до Глине. Полијевали их живим кречом. Међу њима се нашао и мој отац. Прекланог грла, клан, а не– доклан. Кад се ноћ спустила и све утихнуло, отац се извуче из једне јаме.  И поче да тумара по ноћи која му подари слободу. Крв се на врату згрушала, он корача према шуми. Јер зна, да ће ту наћи избјегли народ. Можда међу њима нађе и своје најмилије.

   – И мој је ђед заклан  у тој глинској цркви. 29.јула су бануле усташе из Бучице и једни хватају домаћине, а други пале кућу, трећи улазе у шталу и одводе стоку за потребе своје војске. Одводе их све у  двориште бовићке школе. Позивају своје гласнике да оду као телали до села и да кажу да сељани иду на рад у Њемачку па траже да им укућани донесу зимске капуте. Одлазе тамо на рад који ће трајати и преко зиме. Кад су пред вече стигли капути, одвозе их послије поноћи у Глину. Видио ми је отац тај документарни филм  и препознао у тој гомили " вјерника" и својег оца Американца који је говорио пет свјетских језика. Отац му се вратио из Америке са надом да ће се дочепати путних исправа и са троје дјеце сирочади кренути преко Атлантика. Тај крвави уторак нећемо ни ми заборавити. Толико усташког лукавства, све да се не сазна за покољ. Слушала сам оца како је стално исто понављао да му је мајка умрла кад је имао само три мјесеца од галопирајуће сушице. Остао је сам са двије старије сестре. Бригу о њему преузима стрина Мица из исте кућне задруге гдје њих троје не одваја од своје двоје дјеце. Ни кад их треба у дрвеном каблу окупати, ни када мојем оцу на кашику даје кувану и згњечену јабуку. Да дојенче има витамина, да му не омете раст и развој. Једном сам приликом док је отац причао, почела да јецам. И нисам престајала. Онда ме отац упита, зашто не престанем. Довољно је то што отац њега жали. Ја немам ђедовог топлог крила, мене нема ко да љуља, мени нема ко да тепа да сам све ђедино на свијету. Зато плачем. Ту отац и мајка не издржаше. Плачу и они. И кад сам одрасла и кренула у свијет, палим свијећу за сваке задушнице и тај крвави уторак, да мој ђедо буде у рајском насељу. А да његови бијели анђели са крилима чувају нас. Да се такво зло никада више не понови.– и потекоше Кати сузе.

   – Мој је отац био главни свједок на суђењу кад је дошла слобода. Фратрима и кардиналу Степинцу, за све злочине које су, под окриљем Католичке цркве, учинили над нашим православним народом. Хтјели су нас очистити са хрватског тла, оном познатом трећином хрватског министра Будака. И тај вјековни хрватски сан да буду једном у постојању независна држава, то сада остварују. Опет рат и опет пролијевање крви. До када више!

     – Душка, како ти је отац и мајка сада?

     – Како? Опет  проживљавати оно преживљено! Тата се још увијек храбро носи са тим страшним ожиљком на врату. Кад год се иде бријати, вуче лагано жилет преко те непрежаљене ране. Мајка га скривајући посматра и зна да је његов бол бол цијелог народа. Па су јој и уздаси дубоки. Жали мајка све те наше мученике као и сва остала наша женскадија. Обукле црнину још тада, жале своје најближе. И ваљда им је судбина ту одору подари.

     – Да ли је чика Љубан био и свједок у процесу Артуковић?

     – Ма, био је. То ти је правосуђе. Довели  старца са осамдесет година пред лице правде, да одговара за своје усташке злочине. Он се брани да се ничега не сјећа, ухватила га деменција.

   – То је била лакрдија од суђења,– убаци се Илија. Наше власти су знале све те деценије након ИИ свјетског рата гдје се Артуковић крије у Америци да избјегне лице правде. Кад су га питали његови, шта ће учинити, ако га ухапсе, он се насмија и рече им како годинама машта  да га кршни Личани носе и уносе на раменима и носилима у његову Независну Државу Хрватску. Такву смо сцену одгледали на телевизији кад је авионом допремљен у Загреб. Пола града је скандирало.Не доступности правде него одушевљења како се том усташком злочинцу припреми дочек. И онда цинизам иде даље. У затвору је имао својег доктора и сестру која га је његовала, од купања до  храњења као да је новорођенче. Него, да ми размотримо ову тему због чега смо се данас састали.

   – Док сте ви причали, ја сам прочитао овај увод што је Драган написао. Мислим да је добар приступ. Ја се не бих хтио пуно мијешати као уредник. Ипак сте вас двоје правници.  Обрадите случајеве на високом професионалном нивоу. Ако дођу слајдови од Бенеттона, биће то потпуна заштита и дјеце и њихових мајки. Ми ћемо то уклопити у странице, односно, ја ћу само направити прелом текста.

   – Знате ли шта би било добро? Да имате и примјер силовања гдје су Срби починиоци. Бар један примјер. То би вам гарантовало објективност. Не можемо ми негирати да тога нема. Шетају се по Босни и разне паравојне формације. Они дјелују изван војске и чине и пљачке, убиства и  палење кућа. Таквих се треба клонити јер су осјетљиви на сваку непотребно изговорену ријеч. Па се желе и светити. Нађу они већ разлог за то,– савјетује Илија.

   – Куда се они крећу?– упита Ката.

   – Свуда су, од коридора до Бања Луке и Книна. Слушам ја дојављивања наших, како они с њима имају велике проблеме.

   – Сада када си споменуо коридор, има ли наших тамо?

   – Има, то је редован распоред наших крајишких младића. Обезбјеђују коридор јер је то једини пут из Србије до Книна.

   – Да ли би они починили силовања?

   – Не, и не! Ти си женско, али ти ја морам рећи какав је наш крајишки менталитет. Наша војска је састављена од младића који цијене своју сестру. И сваку жену. Не дај Боже, да је неко ријечима повриједи. А камоли да јој нешто друго нажао учини. Ископаће томе очи. А како се односе према својој женскадији, тако чувају част и углед и других дјевојака и жена. Знате ли ви који случај силовања док је мир био? Никад нисам чуо ни за један. Не дајте да се тако пљувањем по једном народу исписују странице историје. Ако томе не станемо на крај, никаква нас вода Саве или Дунава неће опрати.

    Ту Ката уздахне. Превелики терет и одговорност.

   – Да вас питам за један случај што ми га је Ениса испричала. Каже дјевојка како се бојала да јој се тамо нешто не деси. Да остане тамо,а стомак расте. Да не доживи исту судбину као Маца са Кордуна.

   – То је био невиђени злочин из Другог рата. Одиграло се то по снијегу 23.децембра 1941. године у селу Трепчи. Банула је група усташа из Загреба, прешли Купу код Ласиње и ушли у село. Извели су све житеље из куће и онако окупљене, прегледавали. Једном усташи запе за око Маца, трудница која није могла сакрити своју поодмаклу трудноћу. Ту око њих се мотала и црно бијела мачка. Усташа ухвати мачку у своје наручје и милује је. Нареди оној двојици да изведу трудницу из реда. Повалише је на онај ледени снијег и свукоше јој хаљину. Онај са мачком нареди да јој распоре стомак. Оштри нож се заби у њено ткиво, она врисну и изгуби свијест. Усташа је распори, извадише  из њене матернице мушко дијете, а у ону крв која кључа, убацише ону мачку. Мачка осјети свјежу крв и поче да гута и лиже Мацину утробу. Да, усташе се смију, церекају дижући ножеве у ваздух, као опомену осталима.

 Била је то  Маца Марковина, двадесетосмогодишња млада жена. Усташе се окренуше, запалише јој кућу и  уз гласну пјесму одоше. Осташе свједоци тог злочина да причају о величини безумља којег су Кордунаши преживјели. Отишла је прича од уста до уста, постала је легенда на коју су жене стално подсјећале. Усташким злочинцима је увијек радила машта. У логору Јасеновац су се такмичили који ће боље употријебити свој нож србосјек.  За та звјерства сазнао је и Хитлер. Писао је поглавнику Анти Павелићу писма да се прекину та мучења. Да је то рат и да имају метак, а не нож. Усташе су се оглушили и на ту наредбу. А ријека Сава је поцрвенила од људске крви и тјелеса која су зауставила њен ток.

   – Страшно, ево се најежих. Извините, али ја ову кафу не могу да попијем.

   Манде устаде и пружи Илији његов мантил и кишобран. Тај тренутак одсутности Ката искористи, приђе Мићи и утури двије плаве новчанице у његов унутрашњи џеп капута и кажипрстом на уснама рече све.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: